Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Има ли те овде, Прохоре? Ако си три године из дана у дан дубио бритвицом ово тврдо дрво (брестово ли, јасеново, орахово, дудово, крушково,
Зар неки јадни кржљавац? Ко да празни буриће и да украшава овај штури свет препун шугавих оваца? Димитрије О Прохоре, сенко моја, стара отрцана смлато, велики луди човече и подвижниче, што се за један трен не спустиш из раја?
Ако не миришеш, Прохоре, отпадниче од људског рода на грч људски, на узалудност, на глупост, на немоћ, на немогуће, не долази, не помаљај овде
Од чега да будемо спасени? Од чега очишћени, Прохоре? Шта да радимо онда, занесењаче, кад све око нас буде тако мирно и пријатно и кад се измиримо са самима собом?
Не зовем те, Прохоре, због тога да нас подучаваш животу, шта ту има да се учи, све што је потребно да чинимо ми то и чинимо, живимо, а за
Прави лекове. То је један неповерљив човек, Прохоре. Никад га ниси заволео. То је један сумњичав човек. Чему горке травке и суви прах ако већ верује?
Пустили бисмо човека да ради. Не бисмо сваки час забадали нос у његов посао. Гле, Прохоре, вешти, брзи потези четком по влажном малтеру и одједном тамо где је била само мрка боја израста коњ, алат, мало
Али закочи, Прохоре, забога ту своју лапараву језичину, оно је коњ, бесан, луд коњ, сад ће да се пропне и зањишти, то ти ја јамчим, а неће
Таман посла. Све је овде јасно. Јахач и његов коњ су тамни, а аждаја је бела. Е нећемо, Прохоре, да се жестимо. Оставићемо слику да стоји онаква каква је, ма колико нам вређала очи онако поремећена, искошена и
Случај?! Зар је то био случај? Ја то само онако, Прохоре. Разговарам с тобом, спорим се око Матијине слике, тобож ја је браним а ти је нападаш.
Може и обратно, пријатељу, може и обратно. Слика је велика зато што мами на свађу, има у њој људског задаха, Прохоре: ватруштине, бунила, грознице, сва је неумерена и прљава, она је за божански назор о лепоти сасвим лоша, али је по
По твојој мери, Прохоре. Па зар се ти ниси највише бунио? Ти си покушавао да учиниш нешто од живота. Ја нисам. Ја сам се помирио.