Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
НЕ УМИРУ НА ВРЕМЕ За душевно стање као од пре пола века, за човека који воли старинске љубавне песме, за оне који се прохујалог држе, који пишу како се писати не сме, за људе који не умеју да иду брже, који заостају бар пола корака, за оне који
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
више празнила, старац је постајао све куражнији, као да из оне литрењаче претаче и поново враћа у своје жиле све ватре прохујалог живота.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Старински витез, пун вере и наде! Шуми, о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе. Поворке беле дижу се из гроба, И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде!
У срцу носим некадање људе. Поворке беле дижу се из гроба, И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Гле: ту заста тело навикло да лута, Као да се у кам врже рука, нога. Прохујалог доба вир ме целог гута. Камена кућо поцрнела од грома С траговима киша, века, ветра, бога, На твоме дну сам без
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Шуми, о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе; Поворке беле дижу се из гроба И са мном љубе, чезну, стрепе, жуде!
У срцу носим некадање људе; Поворке беле дижу се из гроба И са мном љубе, чезну, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од злата“, могу бити још једном, ма и за пролазан тренутак читаочев, и пуни живот и зрела