Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Анђа устаде и донесе из вајата некаке замотуљке. Извади из једног два-три летећа куршума. Хукну на њих, прошапта нешто, па их метну на ватраљ и гурну у ватру.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кад ја дођох данас па запитах, рекоше ми да те се нису ни сећали!... Јеси ли гледан? — Јесам!... — прошапта сиромах. — Сад ћу ти донети ручка мало... — И воде... воде... — шаптао је Алекса. — Добро, добро...
и опет погледа нада се. А звезде трепте мирно, лениво... Он осети нешто тешко на души. Неки глас прошапта му: — Ти не смеш вршити дела божја! Он даје живот, он га и узима... Али други глас загрме: — Ја сам правда божја!
— Ја идем мало до куће, па ћу опет доћи — рече он. И таман пође вратама, а Алекса махну руком. — Још мало... — прошапта Алекса. Лице му беше жуто као восак. Попа застаде... Очи болесникове гледаху га нетренимице...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она отвори још једном очи. Показа својом жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: „Благослови ме... и опрости!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Утом заурла поп-Ћирин пас, не трпећи, као и сви у његовом роду, музику. — За газдом! — прошапта гђа Спириница. Јула радо и весело послуша мáму, и отвори широм прозор, а Шаца се привуче полако, а Јула му пружи
Црњански, Милош - Сеобе 2
„Куд сам пошао?“ прошапта себи, уморно. Чинило му се да заиста гледа низ улицу, али темишварску. Међутим, погладивши своје брке, које је био
Пошто је Исакович, у недоумици, седео поред ње, као скамењен, она му, дрско, прошапта: Серце, што си тако лијен? Тек онда, тек онда, Исакович скочи, као да га је опарила, па је гурну, чизмом, као да, у
Ућута, неко време, па затим, тихо, као да неког држи на крилу, прошапта, да је она била постала, откад се удаде, и у Росију спремала, том старом човеку, сасвим туђа. Али, ето, био је ту.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Те вреле ноћи, док су лежали голи на плахтама што су мирисале на босиљак, стјуардеса изненада прошапта: – Ели, Ели, лама азавтани! – Напредујеш... — рече млади човек зевнувши. ЈЕСЕН Време је да се пакујем.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Моле се људи богу! Сад је ићиндија! — рече вођ, па као да и њега тај призор наведе на побожност, прекрсти се и прошапта: „Помози нам, боже и свети Ђурђу и свети Аранђеле!“ Никшићи су дуго клањали, па посједаше и запалише луле.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— А колико има од оне »Руске круне« до ове наше кафане? — Не знам где је »Руска круна«! — прошапта Марјан, и пребледе. — Али ја знам!
— Па како сте то оболели, ваше сијателство, мајкин принче? — Пао сам! — прошапта Марјан, јер је знао да после тих титула следују батине. — А где си то пао, благо мени? — На тротоару. — Е, ’оће то.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А Стана?... — упита зачуђено моја мајка. Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта: — Не знам, ’аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави.
— Ићи ћу у „Рашку“, да тамо чувам виноград. Њој глава клону, косирче из руку испаде. — Ако! Иди! — покорно прошапта и умукну, одупревши се рукама о земљу, да не падне. Питах матер, она ми одобри. — Иди — рече.
— почех да га тешим. Али он као да се брзо покаја за ту своју малодушност и ућута. Опет обори главу и само што прошапта: — Не бојим се ја. — И стрепећи да ко од његових не наиђе, показујући на врата, брзо додаде: — Не жалим себе, али они.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
—” У Самсоновим грудма нема дâ. „Рад издаје? Рад какве?” прошапта. „Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!” И оде чувар јасно кикоћућ, затворише се врата, шкрину кључ, из тамнице се грдан
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ја сам ти главом Јежевић Боца, оружан с триста шиљастих коца.“ „Триста колаца, убојних справа!“ — прошапта дечак, леден. — „Ово је, Борка, тврђава права, ваља ми бити меден!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он се приближи Љубици, наже се мало к њој и прошапта јој: — Сутра ћу вам донети брилијантску грану... Сва гори као ватра. Хоћете ?... Да дођем, а?...
— Стојане, дај ми воде да се оперем, прошапта она, видевши Стојана како је гледа немарно. — А онај оде, братићу, још чупавији и гори; заборави да се умије, рече
Он само гледаше, зачуђен, шта се то догађа и очекиваше нешто страшно... Она се приближи још више, погледа га и прошапта му неколико речи... па се одмаче и стаде га посматрати...
— И ви баш хоћете... не гнушате се мене?... Не презирете ме ?... прошапта она и покуша да развуче усне у осмех, али се оне искривише и задрхташе, одајући велики бол што је притискао душу...
Да ли то њене груди тако бурно дишу на његовим грудима ?... Је ли се то збиља већ свршило ?... Он се наже њеном уху и прошапта: — Хоћемо ли по Ускрсу одмах... је ли?...
— Ето, моја!... моја!... је ли?... Довека! — Твоја!... прошапта Љубица и уздахну горко, извијајући се полагано из његових руку, којима је беше обавио и стегао као клештима.
Љубица претрну и застаде... Гојко беше већ позеленео од страха. — Баш смо погрешили!... прошапта Љубица страшљиво, обрћући главу изласку. — Па... да се вратимо!
Еј што нисам ја млађи, па да видиш чуда!... Све би је ’вако песницом, па за врат... — Куд је отишла? прошапта Гојко као из гроба, гледајући и сад несвесно и дрхћући делим телом све јаче.
свакога ти ђавола зна!... — Нађи ми старо одело... треба за сутра, опет прошапта Гојко, гледајући у таван. — За сутра? Па ја ћу доћи кроз један сат. Добро најпосле...
или управо не знам ни ја. Тамо је све равница, нема планина. А што питаш ? — Хоћеш ли да га убијеш ?!... прошапта она неким пискавим, загушеним гласом, отварајући очи све више и гледајући пренеражена сељака право у очи, као да га
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
питам га шапатом. — Ја. — Шта је? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се. — Е, па кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно.
« Наиђе на њега нека плашња, он се узвера, уједе се за усну и прошапта: — О, Боже, шта да се ради?... Тамо у »Трбоњиној пивници« чујаше се свирка и галама; он беше готов да пође у то
Овај приђе и саже се ка болеснику... — Какво је ово друштво?... Откуд наши овде... и ти? – прошапта он. — Жени се Стојковић... наш друг, сећаш се,- одговори официр гласно и осврте се.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Маломе се учини као да гледа некога врачара. „Нећу више никад!“ прошапта у страху. И осталој дјеци приону страх. Човјек, видећи то и наслутивши и узрок томе стаде се слатко смијати.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта: — Ајдемо, дите моје, јер не можемо дангубити. Триба нам очистити рибу и умисити какво посно тисто!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Снагу ћуја да му дам, кад постане човек, кучића се не плаши, а Србија је велика. — И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади.
— Шта ти је ноћас? — прошапта и смалаксало се прекрсти. Да се брзо не измаче и не пође да изврши његову наредбу, он би је ударио по устима.
— Не погани младост, војниче! — двапут понови. Аћим виде Николу, не помаче се, прошапта: — Удри, синко. Никола се издужи између њега и војника. — Ја сам јачи — рече мирно.
Иза јасенова, пун месец раскрвари се на плоту. — Треба да се радујеш! — љутито рече Аћим. — Па радујем се — готово прошапта Ђорђе. Обојица гледају раскрвављен месец.
Њему се учини да чује Ђорђеве кораке, па напрегну сву снагу и ишчупа се. „Ниси ме ни помиловао. И ти си човек!“ прошапта за њим испражњена, са рукама испруженим за побеглим загрљајем, а помрчина се још више смрачи.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са града. А нешто доцније неко прошапта: — Као да је киша стала.
Али прекор не поможе. И одлучан и убеђен, узимајући криви штап иза врата, он, полазећи, прошапта значајно уплашеној старој, која га је гневно вукла за рукав: — Али сасвим је сигурно Данас су многи грађани чули
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. — Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.
— Да се одметнем ? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не
— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! — Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! — Дакле, сигурно?
А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. — Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима.
— Што није свакад овако ? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву.
— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. — Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге. Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање
— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. — Шта? — рече она зачуђено. — Знаш... да си тешка...
— Што ти није мило ? — рече он чудећи се. — Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ? — Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови.
— А после.... шта ћеш после?... Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак! ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА Јесен се је поодавно одомаћила.
— Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку. — Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо... Не да нам се спавати...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Као хотећи да му помогне а и као извињавајући себе, нехотице, изненада, кад он дође, пољуби је у руку, прошапта она: — Па како си ми, синко? Изненађујући се, равнодушно одговорио је: — Добро, нане!
— Пољуби ме! Никад у животу тако горко, болно као тад што прошапта Младен, видећи како она не сме да се опрости, али уздржавајући се да ни брат ни снаха то не чују. Она паде пред њим.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта, љубећи је: „Па, најпосле, што му драго.“ 1887. ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ О звезде на висини. Чујете л' моју тугу?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Па што га онда тужиш, кад те је тако лепо молио — прошапта госпа Нола некако тужно. — Зато што је и карата играо, тамо у апсу. — Госпа Нола премести хладну крпу на слепе очи.
Затвори и он очи, прошапта „лаку ноћ”, а већ крљање се никако није ни прекидало. Болничар опипа било и рече тихо Павлу: — Највише још један сат.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Обећај да ћеш поштедети живот мог сина, и ја ћу наћи таквог човека... — прошапта мајка, а Смрт се грохотом насмеја. — Рецимо да га нађеш шта ћеш му дати? Блага ниси ни имала. Више ни лепоте немаш.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Што ти требам?— прошапта Зона тихо и пажљиво. Васка је разумела. Измаче се још мало и стаде стражарити и пазити. — Зоне!
!... — Па, ете, дете си, — вели јој тихо Таска — ако у теј године нећеш, а ти када ћеш?! — Било је! — прошапта Зона, па се завали и паде лицем на шиљте од миндерлука.
— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. — Шефтелија ?!... — Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану. — Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће.
— Шефтелија ?!... — Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану. — Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће. — Ее! — тврди Васка. — И... Зоне ти, ете, даде овуј шефтелију?