Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох Милутин недалеко био, И јаде ми љуте опазио, Дохватио ону шару дугу, И помогâ од самрти другу. Од то доба проше две године, И погибе Змају Милутине.
Иду Срби, јечи поље равно — Ма туд проше други већ одавно, Е су чули како је у граду, Чули Срби о турскоме јаду, Па се вешто на ноге дигнули, Две-три
“ XXВИ Па на лево око даде, И малко се зарумене, Јер јој проше груди младе Све те слатке успомене, Тамо, тамо — ма за кратко, Доврши се, тек што поче, Беше слатко и преслатко,
Та времена другим мила, Њему проше кô страшила. Па од себе да стра тури, Кô дечица он зажмури, Па се одби у свет тамом, И ето га сад над јамом,