Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја сам их видео. Беху то бледа, увела лица. Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе. Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
- Шта би онда радио? - Без Мардохаја не би дошао ни до једне арапске књиге више. Због тебе сам као ловачки пас пројурио и проњушкао целу Шпанију. Са својом ћопавом ногом!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Свјеже прољетно јутро. На цести локвице од ноћашње кише. Како сам прекорачио преко прага, мимо мене је пројурио аутомобил и заштрапао ме косим блиставим рафалом капљица, равно испод кољена.
Ћипико, Иво - Пауци
стубе старе кућетине, увијек га је обухватала нека угодна језа; редовито наступаше сладак дрхтај по цијеломе животу. Пројурио би кроз тамни, задушљиви ходник, и одмах, чим би у собу улегао, прислонио би се на отворени прозор.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— питао би он. — То је прошао дугоноги Стриц у стричевим опанцима. Овај ситан задахтан траг: то је пројурио Ђоко Потрк. А ово ивицом друма, преплетен дјечји и псећи траг: свак у селу зна да је то траг Николице с приколицом: