Матавуљ, Симо - УСКОК
Учини му се да осјећа далеки дах прољећа. Под прозором чу гласове и ударац сјекира. Крцун Сердарев и још три војника са старијим ђацима цијепаху дрва.
Милићевић, Вук - Беспуће
још ишта у њему, и налази пепео и сатрте, прашне осјећаје и уморне, млаке мисли, док живот хуји око њега и шири мирис прољећа и меку топлину младости; он осјећа његов здрав, бујан мирис и још више опажа како је он за све то туђ, престарио; како
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит. Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није.
Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, „брат Сава“, пронесе по селу ону неслану причу како је брат Раде фантазирао, па се код млина, све
Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког прољећа однекле добатрга и сам какав субенаст човјек, обично дјечачина, па ради џабе или за малу пару.
Баш ће свети Петар слушати свакакво говече и његово балегање — пљес, пљес! — ко крава. До прољећа је дјед научио свог најменика Оченаш и Богородице дјево.
Тога прољећа често је поболијевао, лешкарио у својој соби и овда-онда поручивао по свог рођака и брата Саву, старог личког лопова,
Бог зна ко му је та Маријана за којом он сваког прољећа тугује. Па да, с њом би он да оде некуд у ову провлажену ноћ, кроз тамне шуме гдје сабласно стражаре у бијело обучене
Замуче тога прољећа мој стрикан као да никад ни пјевао није. Превари се тек понекад, па стане опрезно да зузуће као хрушт, крупна мајска
— отхукивао је узбуњени Дане Десница, закрећући очи од свога камарата. Тога истог прољећа одсели се из њихова краја десетак живљих породица у Босну, под планину Грмеч. Оде и Радина фамилија.
— Вала, мајко, да још имаш мало соли, не би лоше било. — Немам, синко, дина ми. Читавог прољећа нисам видила зрнце соли.
Неће је више никад ни бити. Мили ту, мравиња нешто као за раног прољећа кад неко невидљив лази кроз врбик и за собом оставља свјетлуцаве пикње по пепељавим гранама.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Рашта није с почетком прољећа, кад се сунце са југа поврати и кад почну дневи напредоват, кад се земља обуче зелењу и ствар свака кад на њој добије
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Весело! весело, дјецо!“ ВИИИ Од Ћурђева до Тројичина дне било је те године шест недјеља размака. Такога прољећа није се памтило у овијем крајевима, гдје ријетко и бива прољећа.
Такога прољећа није се памтило у овијем крајевима, гдје ријетко и бива прољећа. С дана на дан небо се то боље чистило, сунце је јаче пригријавало, а земља се заодјевала зелењу.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
На дв’је гране није добро стати: Рачваст колац у земљу не иде. Нема зиме док не падне иње; Ни прољећа док сунце не сине, Ни радости док не делиш с киме. Нема лета без Ђурђева дана, Нити брата док не роди мајка.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Фране. Па онда опет наста мртва јесен и настави се једнолични живот манастирски. Тако хоћаше трајати до прољећа, да се лицем на Нову годину, не деси немили догађај, који је имао чуднијех пошљедица.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
зефиром, кад се спушти у цвијетна поља на велике и бијеле масе да зефирна поодмори крила на коврима цвијетна прољећа - вид подобни бесмртног воинства представљаху опширни станови на пољима блажене радости.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владан Десница ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владан Десница ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА И 7 ИИ 9 ИИИ 11 ИВ 14 В 16 ВИ 18 ВИИ 21 ВИИИ 22 ИX 25 X 27 XИ 30 XИИ 34 XИИИ 38 XИВ 40 XВ 42 XВИ 46 XВИИ
235 ЛXИИ 239 ЛXИИИ 241 ЛXИВ 244 ЛXВ 245 ЛXВИ 248 ЛXВИИ 250 ЛXВИИИ 253 ЛXИX 255 ЛXX 257 ЛXXИ 260 ЛXXИИ 262 ЛXXИИИ 269 ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА (ИГРЕ ПРОЉЕЋА И СМРТИ) Ксенији И Прелазим дланом по лицу, и констатирам: брада ми је прилично
ИВАНА ГАЛЕБА (ИГРЕ ПРОЉЕЋА И СМРТИ) Ксенији И Прелазим дланом по лицу, и констатирам: брада ми је прилично понарасла.
А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником.
Данас, наравно, то више није могуће. Таква изузетна срећа привилегија је само доба дјетињства човјечанства, прољећа људског рода, златног доба кад је младо човјечанство живјело у земаљском рају фантазије, у царству митоса.
Умрла је поткрај прољећа. На груди сам јој положио медаљон с мајчином сликом и киту мокрих ружа. Испратиле су је и жене из мјеста.
А онда би ме опет спопао немир, па сам насумце кретао даље. Путем сам сретао прољећа оцвалих крошања, сребрно љескање маслина у зорином зраку, сељачке спроводе у жутилу пољâ сличне литијама за плодност и
зибљем тако између сна и јаве на мојој болесничкој постељи, каткад се сав озарим: ведро се смијешим визији тог новог прољећа на помолу.
Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарење: из њега клисне биће у
Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарење: из њега клисне биће у новом перју и узлијеће к сунцу са цијуком
у ковитлац дашком вјетра који по тек просушеној земљи шара мале вирове прашине, већ да то око мене шуме моја минула прољећа. Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Затим је његова проза постајала све медитативнијом. У изврсном роману Прољећа Ивана Галеба (1957) приповедање већ тече искључиво из осетљиве свести оболелог музичара, суоченог са смрћу и
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
– рећи ће он – било би право позвати га, тога блаженога Нушића, амо к нама, ма велим да паса још мало времена, бар до прољећа, јербо се сада већ укишељио купус те приспеле сарме и пршут је већ нафуман, а биће да су доспијеле и свињске даће, те
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно..
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
! Оне се највише чују с прољећа, кад се јавља први лист, али сад! Ехе, биће то нешто друго. И заиста, из љескара, умјесто птице, испаде дугоног бос