Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, - прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци.
Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, - прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
оје — руда оканица — суд који садржи једну оку окарити се — забринути се окоран — прекоран омаја — вода што прска са воденичког точка кад воденица ради оплавак — батина, штап опорочава — прича, негира орјантин — хуља ороспија —
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Од данас нема харамбаше ни хајдука, од данас смо побуњено робље што јарам скида! Нека прска ћелаво теме!... Треба му семе затрти онако исто као што он наше хтеде!... — Треба, треба!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у мраку, Мртва, бела. Не чујем да прска Ни таласић измеђ густих трска, Ни птић речни гдегод у врбаку.
Аддіо, цара. Бартолео.“ ДУБРОВАЧКО ВИНО Море непомично, мирно као срма, Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана Прска. Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице мраморнога пана. Чу се страсна свирка.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Само да ми нога преће, части ми, волим ја да сам тамо него овако да смрдим“. А дани пролазе, па јесење киша прска у прозоре и ветар носи жуто лишће и савија гране све до земље, док Христић седи у топлој соби, излежава се и помера
Африка
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Свакога дана кад пере руке он насапуни сестри лице, и прска водом канаринце, и с нашом мачком игра жмурке. У овој породичној идили, ваљда зато што се осећа периферијска,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
још грђа кукњава и ука, Он ни бриге, већ вата пијука, Диже, спушта, бије, туче, мрска, Силни камен на све стране прска, Та шта камен! све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ли да пође овај тумарач; с раскршћа ког ли Месечев цвет му табане праши, скупив у жарач пуцњаву летњу - с које већ прска, с пчелом у месу, шљива - а српска?
тумба, сва у мутљагу стварности мучне, чија се брља оцећа свукуд - воња по трагу визија лепих, с којих тек прска, с брèгова плавих, шљива - а српска.
близине, што се расцвета по сиромаштву свакојих грана, тужна у двору давнашњих лета, с чијих се крошњи, орах кад прска, блиско заплави шљива - а српска.
С њега се човек, Божији прирок, у надахнућу, отисне, пропне у озарење: свемир где прска, сложно где прашти шљива - а српска.
- Нека се страда: мени, по глави, крши се, прска, с круном о небу, шљива - а српска. ИМА НЕКА ВАСИОНА Јер, ипак, „има нека васиона“.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Спусти се доле, зашуми трска, ледена скрама на води прска. Жалосно ветар у трсци шуми и зимска туга расте, а ждрала пита осамљен патак: „Да ли ћеш стићи ласте?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Јужни ветар Зиму таче, Помрчина Горко плаче. Копни, копни, Вода шкропи, Прска, пљушти На све стране: По Европи Снег се топи И клокоћу Ноћу Бране.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И само камење по дворишту, вађено коњским копитама, више не прска и не тандрче, већ како који и где у рупу запао, тако застао и углављен као да се одмара.
ни осећао, сав је трнуо ослушкујући да ли се не чује што из онога сопчета где је Софка и одакле се видело како још прска свећа. Срећом ништа се није чуло, ни Софкин плач, јаукање.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати. Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
кукуриче прскајући крв, у њему као у дубодолини у поноћ одјекује петлово кукурикање, крв виче вревом петлова и врева прска крвљу по брестовима и шљивама, по пластовима и оџацима. Кад поново седе у санке, не могаде ништа да каже.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић ЦXИ ДУБРОВАЧКО ВИНО Море непомично, мирно као срма, Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана Прска. Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице мраморнога Пана. Чу се страсна свирка.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне. Понекад, али то је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
на трг пред њом, описује ми мали градски парк с водоскоком и с црнчићем од лијевана жељеза коме из рошчића у руци прска танак млаз. Слушам с хињеним незнањем и с увеличаним интересом мог Цицерона.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде... Киша сипи, прска блато; Лица влажна, сетна, бона; Тихо, тешко звоне звона. Са погледом, к'о сањивим Моја драга бледа, нема, Иде тако...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
вративши се у собу, затиче „мрачну, упола откривену постељу, с још отисцима од очева јој тела, лојана свећа у чираку прска и заудара на изгорео лој, а напољу мрак, и то густ, тежак , и њој управо „тада све изиђе”, па је „чисто очи заболе од
Петровић, Растко - АФРИКА
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати! Гондола на ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих С
МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане! СТАНИША (притискајући је к грудима): Лане! МИРА: Па баш где срце куца, Ту прска крв? СТАНИША: Живот је тражио.... МИРА: Животе мој! (Љуби га и опет грли.) СТАНИША: Умал’ остаде....
Па и тај куршум, што нам Станиши Са масном крвљу прска доламу, Посланије је злобе њезине.... РАДОШ: То ли је узрок који вас гони Да се предате црном сотони?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У Св. Мартину (Међумурје) уочи Богојављења донесе се из цркве освећена вода, па се онда у њу замочи х. гранчица и прска (лустрира) цело ‹село› (ЗНЖОЈС, 12, 300).
опросте, треба да начини киту од босиљка и цвећа и да изнесе растворена меда или шећера па да помоћу те ките од цвећа прска слатки раствор по оном месту где је страдао и моли андре да му опросте, пошто је он човек, па не види, ћорав је и
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Цеде се низ зидове. Малтер у цркви се подлупио. Почео је да прска. Ако се вода не повуче, ускоро од живописа неће остати ништа.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и ћилимове и воду и ратлук.
ТАШАНА (једном руком грлећи га, придржава Парапуту, другом га прска водом по челу и лицу): Напиј се мало. (Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А кад око подне момак врати непродату, свелу зелен, старац је опет граби обема рукама, меће у воду, прска, мирише. Суво семе стави на длан и мирише га. Увече седи у баштици „док се мириси не затворе”.
Гле, опет почела киша. Ух, какав ми је амрел, сав се усукао док сам боловала. А бадава га и отварам: прска одгоре, прска одоле, меси се блато на блато. Шта је овде Бог наваљао пусте земљурине!
Гле, опет почела киша. Ух, какав ми је амрел, сав се усукао док сам боловала. А бадава га и отварам: прска одгоре, прска одоле, меси се блато на блато. Шта је овде Бог наваљао пусте земљурине!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Око ње, већ зарасли травом, разлупани и трули воденични каменови између којих се види јаз воденични, у коме прска и шуми вода. Спроћу воденице кућица са доксатом. На среди дворишта »ћутук« и камено корито од старе, пресушене чесме.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје! Под сјенкама грана Радобоља мрмља, вере се и прска; Мрке хриди стреме високо са страна Пуне густих зова, смокава и трска. Све је исто, старо...
Када ти талас по жалима прска И баца дуге на бокоре трска, С таласом пљушти, и сјајна, и ведра, Кô галеб лаки диже се и броди, Па пјева сунцу,
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.
видим: и башту комшије Муктара, И исти капиџик, и пчелињак цео; Под орахом, где је неко на пањ сео, Јоште чесма прска ките ђулбехара.
Са рамена њеног, из пуна крчага, Прелива се гримиз и по кршу прска — Распе се ријеком на шеваре голе, И запали лишће брезе и тополе.