Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор. А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота!
“ Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли... Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја се међутим дигнем и опростим се. Ана изиђе за мном. — Ви сте рђав човек — рече ми она у ходнику. Ја јој пружих руку коју она узе. — А ви сте добра девојка — одговорих јој. — Лаку ноћ!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено. — Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте.
Ја му пружих торбицу. — Ту да скупиш — рекох, а и мени глас дрхташе. — Ако, сад! ... — поче он покорно. Па узе торбицу, саже се
— пожури она и приближи ми се. — Нећу. Иди. — Да ти бајем, ако хоћеш. Знам и црве да вадим из очију. Пружих јој руку. Она остави корпу, велику торбу и штапове што је вукла за собом и клече.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У страху пружих руке преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди, Да кобни бол се живота зајази.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Прсти на руци) 44 — Пролеће јато голубова златнијех кљунова, дрвених репова? (Жетелице са срповима) 45 — Пружих златну жицу преко белог света, па је савих у орахову љуску? (Очни вид) 46 — Сватко га треба, али само једанпут?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ветар умуче пред обесном кликом! Ја пружих руке ка веселој чети... И склопих очи пред шареном сликом, Иштући само свеже руковети. Сви се кораци управише к мени.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
А и за вас, драги мој, донео сам једну малу успомену из нашег царства“. Он ме погледа љубопитљиво, а ја му пружих свој штап и цилиндер.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја извадих најмању сребрну пару коју сам имао (и то ми се учини сувише издашан дар) и пружих му је. Узимајући, просјак подиже руку капи да ми захвали, али је брзо спусти да прими дарак моје сапутнице.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Онако мио, ал' нешто бон: Однекуд га носе узбуркани вали. Кад му видех лице, ја осетих сузе: Пружих њему руке, дубина га узе. Ја опет сањам. Дошла ми кћи, И дан велики: сунце је греје. Али и с њом мати. Срећни смо сви.