Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ДВОБОЈ Најпре свог сокола пусти Војновићу, Затим кнез Радића прхну златна стрела; И тад опазише и Цар и властела Да стрела не може да промакне тићу.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Огласе струне трзај ужице: много је збиље, грозе, хроптања. Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања. У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
“ И минут доцније нова муња у истом правцу као над истим бреговима, али осветливши друге врхове. Једна црна птица прхну у љуту светлост. Можда је он уистину демон. Он лети у светлост муње, са црним огртачем који се шири око њега.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Призор је упечатљив и мучан. Леже трупине људи непомично као оборене кладе, док из оближњег жбуна прхну весело јато врабаца. Батерија застаде. Зачу се оштра команда: — Батерија... спремна за паљбу!
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Жена пружи руку да га ухвати али пекар измаче, прхну па одлети у шуму и закука оданде. — Кукај, кукај сад! — довикиваше му жена кроз плач — кад се ниси могао смиловати и
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Јато питомих голубова прхну иза зидова увис, прошара небо расечено крстом и улубљено оловним клобуком кубета, па косо опет паде иза зида.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али зашто се Плачко не миче? Смејачко таман хтеде да позове другара кад се на стази појави мачка. Сав ужаснут, Плачко прхну увис и зајаука: — То ли је живот птица? То? Боле би било да смо рибе! До њих не допиру ни мачке ни домаћи задаци!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Погледа у ноћ, и одшкрину врата. И к'о кад птица, плашљива и лака, Рашири крилца у ноћној тишини, И она прхну и ишчезну некуд, Преко сокака - к својој „Виолини“.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Пренусмо се. Зричак је цичао. Мало после нека тичурина прхну изнад наших глава и ми претрнусмо. Ова усамљеност мучила ме.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја ћу да седнем ту и чекам докле не дође Амо по мене која, па ма и омрк’о ту. Рекнем, седнем. Оне несташно прхну куд која. Боже! Да л’ ће се сад неука издати груд?
Ћипико, Иво - Пауци
Из даљега допираху до њега чести ударци млатаца, из жбуна прхну птица и цијукну. А сунце боље грије, жари, буди. Он се протегли и упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха ...