Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ изненада— Идући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета... И, гадећи се, глас Петров га трже: „Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“ Ал Он занесен свемирном лепотом.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач. — „Земљотрес код комшије!” — шушка шор.
Али само тако рећи. Ми смо браћа. Ја осећам то кад у очима Павловим читам оданост и привезаност безмало да кажем псета једног. А знам да он то чита у мојим очима. Али да оставим ту метафизику. Павле је пример енергије и способности.
Ухватиле се, као обично, испод руке, и стегнуле се у клупче девојчице. Деца. Како се самртно уплаше од приче, од псета, од миша, а шта све морају да трпе и да претрпе.