Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима. Ко зна кад ће се видети.
Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима. Страхиња остаде код Пурка. Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.
Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. — Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека. — Ти се одмараш, а? — А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован.
Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. — Јеси чуо ти, куме! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!... — Море, куме, немој да се кајеш!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
дао своје име за потпис под један допис у коме су била управљена питања на министра унутрашњих дела по ствари Јакова Пурка, капетанова пандура, због неких злоупотреба његових (то јест Пуркових). А ствар је била у овоме.
Стану једна другој пребацивати ово или оно, овога или онога. Какве ствари чујеш! Ова оној спомиње за Пурка пандура, а она овој за газда-Ђорђа или ћату, а наравно да се приликом таких диспута још понајчешће спомиње име Миће
А то је било на оном месту у допису где је споменуо неки »ослонац« и некакав »милитаризам« Пурка пандура. Даље је повукао паралелу између старе и нове управе. Ону сурвава у пако а ову диже у небо.