Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме...
Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!... Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви
Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала. Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
јаничаре видинске на овако сиромашну рају, онда ће сва сиротиња побећи у Каршију (Немачку) и сва ће царева земља пуста и празна остати...̓ — ,Тако је, тако̓ пресече ми реч везир.
пушака у гоми— лу Срба, и, осим што би побили, који се мало рани, у̓ватио би се за другога, а онај опет за другога, а пуста Дрина брза и ̓аловита, па би све однела и ниједан не би изнео главе.
У том писму приклињао сам везира да престане робити и палити; сав се народ разбежа. Шта ће цару пуста земља, шта ће Србија кад све Србе исеку?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
НОВЕМБАР Раширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно. Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно. Као болесница ходи бледа река, Скелет врбака наднео се на њу.
ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа
Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Однекуд пуше ветар, и то тих, топал, миришљав ветар, и шушти липа, и онда један јак вијор. И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица. И чујем шеталицу сата, и она као говори: „Јан-ко! Јан-ко!
А и нама су жене слабо долазиле, већ само људи, и то готово све само оне „лоле” и „пуста'ије”, као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта
Африка
како је кнегињица Ксенија сматрала да је Андријевица Париз у маломе, и нису ли нам у Сплиту говорили: „Ча је Лондра пуста контра Сплиту граду“?! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Трифун је, вели, претио да ће убити свакога, ко на њу руку спусти. Ђурђе је причао да је заиста млада, лепа, витка, пуста, црна. А како се љуља у куку, то се не може заборавити. „Гле, гле!“ довикну му на то Ана.
Вели, нека се дебели за то не брине. Може бити да ће нагрнути младоње. Зашто не би? Лепа је та Личанка, пуста, лепота, диже у звезде. Па нек нагрну младоње. Јесте он, Трифун, крај жене, и деце, оматорио.
Пре десет година?“ Павле рече да није таква. То се Трифуну причињава. Кумрија је, и као девојка, била крупна, пуста, упаљеница. Личила је на ајдука. А ова је нешто нижа, нежнија, виткија, а девојачки скромна.
Да је тишина по попаљеним селима била толика, да се само сове, ноћу, чују. Пуста је Сервија, Ђурђе. Мараме се црне, у нашој Црној Бари, у гробљу не вију, него уз пут, по дрвећу.
Црна, масна. Сух штап да у њу засадиш, кажу, проклијао би. Била је, међутим, пуста. Дрхтала је још од успомене на Турке и Татаре. Понегде само понека шумица. Понека речица. Понеко брдашце.
Исакович се, међутим, у кући трговца Жолобова, био спанђао са његовом слушкињом, која је била лепа, пуста, а имала ону чудну моћ руску, да, речима и причама и песмама, ражалости.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Тако кад „убава мома“ каже драгоме: Не ли сме пуста роднина? он одговара: Високо дрво сем нема, убава мома род нема, јазе ћу тебе да земам.
Пре него што се дође до манастира Св. Јован Бигорски нема селâ у долини Радике она је сасвим пуста. Села су на површима, у шумској зони; нека су на граници шумске и суватске зоне.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Мушкарац?” Додир њене руке на мојој, све је то било у мени и нисам хтео да га крњим. Плажа је још била пуста, али пецачи су већ били поређани дуж обале.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Па на коме ће то твоје добро остати? Не видиш да си већ оматорио, а кућа ти већ остала као пуста. — Та то сам и рад, да доживим сватове Шамикине.
— Ал’ овде ближе гдегод, успут јеси л’ гледô? — Уморан сам био јако, ал сад ћу. — Видиш да је кућа пуста. Катица је као Дувна, на њу рачунати не можемо, а Пера не само да је бекрија, него и лопов. Недавно ми пробио чекмеџе.
Црњански, Милош - Сеобе 1
дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као аманет очев и као луда, пуста војничина која се само њега бојала.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У Хомољу старе жене каде на овај начин: „Набаве паучину с три прста салаша и по једну сламку и по једно перо из три пуста гнезда, па увече метну то на жар и накаде болесну породиљу.
М., 1937, с. 197) — Бог ти кућу ископао! (Требјешанин, Ж., 1987, с. 44) — Кућа ти се коцем затварала! (Пуста остала!) (Вук, СНПо, бр. 2776) — Свијећа ти се угасила! (Павићевић, М. М., 1937, с. 197) — Огњиште му се угасило!
, а дјевојка? она није друго но туђа вечера за суђену кућу.“⁴⁷ Кућа без мушких потомака у народу се назива „пустиња“, „пуста пећина“, „ископана кућа“ и „истражбина“ итд.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Тешко је рећи: шта је ту народно, шта на народску. Деминутиви, та пуста нежност и самозаљубљеност језика, посебно су Ћопићу драги.
Ни стварност, ни пуста машта, него: разиграна уобразиља која силовито стреми на једину слободну страну — увис, увис, никад довољно увис!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У то време, Србија, готово пуста, била је само београдски пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; малена Црна Гора
Србија је пуста и бедна, цео београдски пашалук нема ни 100.000 душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у Босни и Херцеговини
Звезде су »штрецави жуљеви на божјој стопи«. Драгине очи су »два дивита дубока«. И та његова неодмерена, пуста фантазија, та жеља да буде што оригиналнији и да говори како нико не говори, да што више запрепасти обичне људе у
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Здраво и ти, момо, туди, Да дивна си, селе пуста, Оди амо, од' на груди, Да т' пољуби браца уста.“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце
Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово срце ми умори!
Страшни вијар одозго ме трже, Па ме доле у тавнину врже, Сама тмина, сама тмина густа И празнина око мене пуста, Путе пусти, путе страовити! О помози, Боже силовити!
вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста! — Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго!
страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, Уз косове браћа подвикују:
Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде
Пођо онда опет унапреда, Па ти једну ливаду угледа, А по њојзи свуд коприва густа, Нађикала свр човека пуста, Чкаљ, буника, татула, штирина, И свакаква друга травурина.
роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста.
Цикну хајдук кâно љута гуја: „Јао пушко, остала ми пуста! Увијек ми досад вјера бјеше, Па заш сада невјеру учини.“ Те је узе и опет потпраши, А загледа бијесног Мехмеда,
Ох, удари громом сада, Сада, Боже, ил' никада. Шта запали срце моје? Очи твоје. Шта разгоре огња пуста? Твоја уста. ........... слатке муке? Твоје руке. О скупи, сунце, скупи стреле, О данче, ал' си ладан.
(ТА НАПИ СЕ) Та напи се, брацо, напи винца пуста И насрка меда с девојачки уста, Чојку реко чоче, а ћушету ћуше — Сада, вишњи Боже, смилуј ми се душе!
) Де су наши дивни цари? — У гробу. Де су крали господари? — У гробу. Де је наша госпоштина, Она пуста царевина? — У гробу. А ти наши сиви тићи, Југовићи, Обилићи — Да ли и њи клета смрти За навеки у гроб спрти?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу волова. Огранула пуста мјесечина баш као вечерас, а нас двојица . . . — Аха, кажем ли ја, прави лоповски светац! — опет се утаче самарџија.
А откуд би све то ишло и слатко било без камарата? Те чак ни војничка пуста туга не да се исказати ако се камарат не помене.
је као смак свијета, наопак и бучан, гдје се без потребе пјева, игра и весели, док је он једини знао да је све то само пуста варка.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и
” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело.
Ал' неста среће лепе, суначац оде мој, сад гуја моја зебе у ноћи студеној. Па мора гуја пуста да тражи врућину, завукла се у уста, у своју пећину.
румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема, пуста, ћуте и — слуте! И Мисир старе шаље зидаре, рођаци Власи тиквице носе, сви су се стекли: или да просе, ил' да те даре.
она подмукла, гуја немилости, што се ту увукла, излети испод буктива гаришта, опаљена пламом љуто пропишта, побеснила пуста гуја немилости, у грудма гризе срце, плућу, кости!
каква ли си, пуста, била, кад погубих теби војна, од газански што је врата одбијао несавлада! Ти се маши копља бојна, па из грла викну
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ИВ У срцу гајим љубав гостопримства, реферат с липе када пчеле раде а куће ретке, пуста домаћинства. Не жури с неба, горди винограде, већ грожђем кише, док ме мучи улцуѕ, пошкропи штедро лудост звану
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А кад је дошла средина љета, погледа Ћоса, ал каква штета: читава њива пуста! Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ „Богме сам залуд погачу чекȏ, опет ћу, јадан, остати гладан!“ „Уздај се у нас!
И Старац и мачак, о, пуста туго, у тврдој кули живјели дуго, кретали у лов у ноћи свјеже, у залив тихи спуштали мреже, бродили морем до зоре
Озбиљно сумњам на кума Ждерка.“ Освану јутро; ево и деде, по њиви редом зађе, о грдна чуда, о пуста лома, читаву пустош нађе. Трагови Ждерка свуда се виде, последњи, ево, у шуму иде. Стражари амо, на испит строги!
То ти је, бато, оклопник велик, одозго дрво, одоздо челик.“ „Дрво и челик!“ — медо се трже, хвата га пуста страва. — „Ваља ми маглу хватати брже, бојим се — оде глава.
Сама, пуста, завијена муком, маше мала поцрњелом руком. Зврје кола, промичу љескари, трака пута у бескрај се вије, идем, кажу,
Кад сам најзад из чаробних сања изронио, к'о из воде патак, око мене ћути соба пуста, и на столу — несвршен задатак. А мој путник, дембелија права, негдје успут легао па спава.
Замукоше собе интерната и у њима смицалице Бачке, оста пуста цеста за Притоку гдје смо крали орахе сељачке. Оста Мурат, посластичар стари и његови колачи „брдари“. А другови!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста. Идем на мали моло, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење.
— О, одморићу се већ. Добру ноћ! — Добру ноћ, господине. Жене уђоше и онда цела улица би савршено пуста. Тек на крају, један старац поздравља из мрака неке капије: — Добру ноћ, господине! — Добру ноћ.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд!
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажан ваља дô... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво.
СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива.
Ено на суром Вису урвине вековне стоје К'о страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.
У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они к'о духови тајни. 8 Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена можда од румена зрака, Од потмуле лупе и песама
Мрки копљаници Оборише ћутке копља наопако, Погасише свеће седи свештеници, И кренуше натраг погружени јако, А остаде пуста и празна пећина...
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Па ја на првом месту, ја пре но сви остали. ДАНИЦА: Ама, шта је то, забога, шта се то дешава овде, као да је пуста кућа? МИЋА: Одиста, навалили сви. ДАНИЦА: Сирота тетка, разболела се од једа, а и ја...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Одмакли смо далеко кад се сасвим разданило. Био је светао сунчан дан без прашине. Поља су лежала пуста, а влажна дрвета опустила тужно гране. Лишће је почело да жути. Осећао се већ дах јесени.
Силазили смо кроз шуму, где се осећао мирис већ свенулог лишћа и влажне маховине. Пуста тишина и неки свечани мир овладао је природом.
Она глава изгуби се испод арњева и кола зашкрипаше. Хтели бисмо до Калемегдана. Кнез-Михаилова улица пуста. Коњи се непрестано саплићу о рупе од граната. Наиђосмо кроз мрачне алеје и обресмо се на калемегданској тераси.
Забијених руку до лактова у процепане џепове и уздигнутих јака од шињела, трупкали смо око ватре и газили по блату. А пуста расквашена ораница као туткало. Нисмо се још добро ни одморили, а наређења су почела да пристижу.
И вечито: „На надлежност“. На крају, „кола се сломе“ на каплару Живуљу, или на несрећном Танасију. Тек тада пуста форма добије своју пуну важност. За то време, позадина слави наше успехе.
„Мртва ствар!“ — лако ће са њим, већ уз пут, онако узгред, није згорег да понесу и нешто живо. Већ им дојади она пуста мамаљуга. — Пст! — узвикну један и сви застадоше. Унезверено се исправише, као да ослушкују фијук топовског зрна.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Као да му неко ишчупа срце и однесе... остаде на том месту само пуста празнина. Он осети да је остао усамљен за вечита времена, јер му нестаде онога што му је испуњавало животом срце и
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
огребе га; Ја га метнух на улицу, Дође луња, однесе га, Ја мене! однесе га: Аја, уја, пуста луња! Не носи ми војна мога. 250.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Возови не иду, а снег пада. Идем, затим, колима до Иланче, друмом над којим гракћу вране, равницом мојом, која је сад пуста и нема краја. У том зимском вечеру цео мој дотадањи живот чини ми се једна фантазмагорија. Живот крџалија.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Од једног пуког сиротана, постао господин човек! Пред тобом је све, а пуста младост без бриге, без икаквих тегоба! Прохтело ми се да живим, да накнадим оно што је изгубљено дугом патњом. Па...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
! Нестрећно време! Ово више не може да се живи, господине. Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита. То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад беспослени ветар по вртовима скита.
” „Тешко је, ал и лепо било волети, И слатко у срцу носити плам! Сад остајем пуста, ко на голети Ветровној дрво! Ох, знам, све знам: Ко се освети, тај се посвети, Ал светац је човек много сâм!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ти би траве хтео; Свуда око тебе буја трава густа, И мирисе њене ћув доноси врео. Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!
с тајанственим хуком, Свеопшта смрт се на све стране расу Гушећи живот својом моћном руком, — Ја знам, то мртвило је пуста варка.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у Млеткама ђе на
изломише, а у раздвој боја крвавога, најпотоња која пуче турска — џефердара држах пред очима — престриже га, остала му пуста, (плаче) по ремику, кâ да трска бјеше! Више жалим пуста џефердара но да ми је руку окинула!
Више жалим пуста џефердара но да ми је руку окинула! Жâ ми га је кâ једнога сина, жâ ми га је кâ брата роднога, ере бјеше пушка мимо
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.
Како си ми данас мрачан и орон’о! Ни пуста трага радосном животу. Варварин је груби злурадо ти дон’о Глад, ропство, беду, увреду, срамòту.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Е пуста журба: да се нисам журио, не би’ просуо вино! — Рекао пуж, кад је пошавши за Божић да донесе вино, ово донео за покладе
Да грдне цркве! а бијесни светаца! грдна мјеста за јагњиво! Устаните коње да се пуста бога намолимо! — Приповиједају да је рекао некакав Херцеговац кад је ударио поред неког великог манастира.
Пастир се на то вратио кући, брзо затим умро, а кућа му је већ два пута била пуста. СРЕБРНИ ЦАР У Кучајни се од памтивека копа руда...
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ех, камо пуста младост! Гди су вина, паштете и печења! Ала је јадан човек, ништа на свету, него | магла, сен и сујета!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Међутијем нова кућа бјеше покривена, па се закључа, и остаде тако пуста. Вицин брат се јадаше да нема више новаца за даљу опрему, а у исто вријеме нејасно наговјешћиваше да га је њекако
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
) Да ли да кренем Богу? Или окренем врагу? Да макнем некуд ногу Ил стојим у свом трагу? Сам насред пуста жала Са главом која стрши Под сунцем што је лоче: Као у зеву ала Ја чекам да се сврши И ово што не поче.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле. Само једно...
Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет! — шапуће загледан у два велика ока, туђа и пуста, мора да га гледа. — Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш?
му згазила зенице, ветар вришти под стрехама, па скаче на јасенове што и постоје да би показивали људима где је била пуста кућа Ђорђа Катића. Она, то дисање, његова је зла судбина; она му је накотила несрећу довољну да затре све.
„Одмах да се изгубиш из моје куће! Одмах, убићу те!“ „Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.“ Само је то рекла сањива Милунка. „Напоље! Марш напоље!
да је он жив, цветала би Србија. И Швабе би нам завиделе. Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук? И личиш на деду, личиш, богами. добро семе не рађа шуљак. Баш ми је мило што те видим.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ту је Симина улица пуста и утихла од сумрачности. Пролазници су ретки и, док се провлаче између паркираних аутомобила, мокри од сенке.
Ни тога се не цећа, али це цећа да су тада, у претпролеће 1804, снегови на Авали трајали а гора била сва пуста. Бела су била небеса, бели ветрови, беле светлости над Дунавом и Савом, и та је белина скривала загонетне небеске
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују; Уз косове браћа подвикују: „Ао,
Ј. Јовановић 3мај XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ Да ти Бог да много лета, А што више с отим боље, И дуката пуста злата, Да те пуно задовоље!
мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!
О мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...
старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола, И густе слојеве магле у влажни ваља дô... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво.
Ја, каква је пуста! Тако ми имáна, Стид је не би било да је код Султана! Па још када шеће и плећима креће, Ни хоџин ми запис више помоћ'
К'о пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом
Ти би траве хтео; Свуда око тебе буја трава густа, И мирисе њене ћув доноси врео. Али бич фијукне: збогом, надо пуста!
Страшћу и слашћу миришу јој уста; Опија, пали њена пјесма пуста. Гомиле јуре, худе, пјане, плахе, Помамно за њом, и улице звоне Од пјесме, цике, и од страсти боне...
И тад га осваја жеља пуста, Живља од тол'ких доживљаја! О, шта би дао да је у гробу, У оном часу пуном обаја; Да он се то сад из гроба буди, Па у
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Варош је била пуста, бар на овом делу, где је станица. Лево и десно праште пушке. Референти пођоше к станици. Успут им приђе један човек.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
* Још и сада, у јарка и пуста недјељна поподнева, учини ми се да у њима нешто недостаје, да су однекуд незавршена, недоречена.
Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа. Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.
Ћипико, Иво - Приповетке
страсне омладине што се мијешају са шумом борова изнад врела и лаким отицајем воде, над којом стрши мрки град и пуста голет. Заграби сићем и у узбуђењу због данашње вијести враћа се кући.
Пролазе дани у великоме мору без јачих промјена. Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а безразложна туга, из које се
Па онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља...
С једне стране суре боје прекоморских брдина поступно губе се у сивоме мраку, а, с друге стране, пуста непрегледна пучина, неодређена, дрхтећи у живоме шуму, пропада у зимњу ноћ.
“ И тако свако гоњење свршаваше се код њих као пуста шала. Али она би била пошла за њ да је он, по сеоскоме обичају, одмах, пре војништва, својој кући повео.
Па пучина негде пространа, пуста, негде тесна као река из које као да ничу острва, школи...И пусти рати задрти у море, окићени белим песком, пеном....
Мајка божја не остаде дужна и одазва се на његове молитве. Неког напуштеног поподнева клечао је пред њеним олтаром. Пуста пространа црква беше влажна, као да се овлажила сузама богољубних верника, а кроз ишарано стакло високих прозора
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Он је ишао. [. . . ] Нити да помаже оно кад сави, уђе у улицу, која исто тако мртва, пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни и као да му она нешто говори [. . . ].
Само, делује сабласно. Јер су собе и куће празне а мрачне; дворишта су такође без људи, пуста су као и улице; дрвеће је усахло, а и биље у башти.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Досадило ми И дојадило све то. Све је то силом узбрдо. Сва та надања и чекања. Нека пуста остану, а ја нијесам будала; хоћу да царујем а не робујем, изабрао сам царску, јаку вјеру.
Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се
А жене сасвим отворене, голе до рамена и до изнад колена. Смеју се, граше и разговарају с ким хоћеш. Мунарета као пуста, ретко да чујеш мујезина. „Клањај сад, Селиме Селманов из Чабра, у јаде велике: зло ти твоје турковање и у причу!..
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!“ И књижицу своју вади И бележи име њено. Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да
Бар кад би сама... ал’ жеља ј’ пуста, Знам да узалуд замарам уста — Ал’ ево шта је жељица моја: Високородност кад би нам твоја, Путујућ’ с неба на
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.
То што те видим је л моја ил твоја моћ? Прозирна оградо коју сјај савлада, пуста провидности које ме страх хвата, твој цвет је једини звезда изнад града, твоја узалудност од чистога злата!
Краков, Станислав - КРИЛА
Ауто је јурио и остављао свима прашину као поздрав. Душко је гледао пуста изгорела поља крај Лутре, где су некада били њихови логори. Осећао је тугу што је све то тако пусто и празно.
Петровић, Растко - АФРИКА
како је кнегињица Ксенија сматрала да је Андријевица Париз у маломе, и нису ли нам у Сплиту говорили: „Ча је Лондра пуста контра Сплиту граду“?! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране. Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по договору, гађале су противничке ровове.
Сигурно су довукли далекометне топове... Један врабац скакутао је око прозора, као да је то нека пуста кућа. Потерасмо коње око куће. Испод једне стрехе видело се скорашње лежиште коња. — Шта ово може да значи!
Путовали смо возом који је био потпуно празан. Поља су била пуста. На станицама сем службеника никог другог није било.
Кроз снежне пахуљице видео сам још њихове силуете... Воз скрену и пред мојим очима указа се пуста пољана покривена снегом... И никада више... Драгиша се налакти на сто, и покри лице рукама...
једним каменом. То би била очигледна историја. Али, шта ћете... пуста политика! Мој млађи колега, коме су свакако досадиле приче о рату, упаде нервозним гласом: — Ах, оставите, молим вас.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Вредно да се зуби избију у усти, вредно да се обе сокруше чељусти; Час онај проклети — ви остала пуста! — крошто допустисте, безакона уста?
Уху моме словеса су оно твојих уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи, То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
1816. Еустахија Арсић МИХАИЛО ВИТКОВИЋ ЉУБОВИ Пуста љубов шта учини, По мом серцу шта почини! Сву тишину изгна, прогна, И веселост моју попра до дна.
— — — — — — — — — — — 9. Бесна, пуста неслого, Кћери адске змије, Гди би знала живити Да Србина није? Чедо страсти, несрећо, Брза у слепоћи, Кад Србина
Мила Загорица с местима краснима остаде пуста, Скровито село Жабаре у кориту ливаде тучне, С брзом Јасеницом, кићеном ваљаоницама многим, Ђорђе где слатка
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1911) МОЛИТВА Ноћ је пуста. У царској дворани Мрачан престо, тајанствен кô бајка. А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Не миче се листак, шума не шумори, Мрка поноћ прети мркој пустој гори... Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло.
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
« Знао је да ништа не помаже. Нити да помаже оно кад сави, уђе у улицу, која исто тако мртва, пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни и као да му она нешто говори, те њему од тога срце трне.
— Ех — и даље упорно, љутито, наставља — па ја, што оволико живим, сигурно луда, пуста сам била?! Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала:
Ћипико, Иво - Пауци
Још лежи, отпочива пуста, али кад је божје сунце загрије, а већ је на домаку, бог ће благословити тежачке труде, земља ће се окитити, сјараниће
Иво погледа у дрвен криж што се је још некако дизао између високе прожутјеле траве: „Зна ли она моју тугу?” И пуста, безнадна чежња натискује му се уз то пикање до у душу, тужи за њом — и једнако гледа у сагњили криж...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И цео божји дан Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте, И снева други сан. Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди, Мој поглед исто тако
Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење ваљају с гора и храшће
И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је - то ја знам! Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине
старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажни вала дô... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво.
Ено на суром вису урвине вековне стоје Кô страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.
Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене. Садашњост моја је пуста, кô пуста пећина нека, И у њој суморно звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска
Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене. Садашњост моја је пуста, кô пуста пећина нека, И у њој суморно звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река, А с
У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они кô духови тајни. Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена можда од румена зрака, Од потмуле лупе и песама
Мрки копљаници Оборише ћутке копља наопако, Погасише свеће седи свештеници, И кренуше натраг погружени јако, А остаде пуста и празна пећина...
4. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста, И свиње погони тада у поља влажна и пуста, А уз пут и Кићу срете. Спојише чопора оба, И онда иђаху тако, ћутећи до неко доба, Док, најзад, стигоше реци.
Он штурну преплашен у мрак, где сенка владаше густа, Ал' вајда беше му слаба, јер светли буктиња пуста И кмет га уочи добро. „Господе, хвала је теби. Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
у мом последњем писму како је изгледала некад наша Земља, а Ви ми читате из Светог Писма: „А Земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу
Станковић, Борисав - ТАШАНА
си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди! КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама?
нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила. (Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно!
Одједном уздрхта, скочи. Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала! Ох, што ми бридите, осушиле се да Бог да! (Притискује прса.
И зато, док сам била сама, пуста, затворена, тешила сам се да кад ти дођеш, да бар пред тобом могу душом дахнути. Не да се насмејем, него да се не
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Жељезничка станица, госпа Ноло, пуста, има времена за кренвиршле и ракију и шеф станице, и поштар, и мој Васа, па тако данас, тако сутра, свршило се са оним
Бранко Каленић је био дете какво ретко кад рађа пуста паланка, и још паланка на мутној, лењој и мочварној Тиси, на реци која риба има, али као да душу нема, на води коју
На неким местима виде се јаке широке даске пребачене између обале и дереглија. Обала је пуста. Свет је уморан, а прилично је и захладнело.
— и онда отклимаше главама сложније но што се икад једногласно гласало... Да, пуста је позадина богаташа и капитала. — „А кад си већ потегнула реч: Шта је сада са тестаментом прве жене господин-Васине,
Беше и увиђаја и истраге, али сви и све као у земљу пропали. Кућа остала пуста, зарасла у коров. У неке, буде уступљена општини, а општина одмах нађе купца.
Ако се у Римској улици ушло у кућу конвертиранога чистога Грка Папастергија, имао се утисак да је кућа пуста. Не, није, него је мало људи у њој, нема деце.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Хладноћа прожима згрчено тело, а душа као да је замрзла. Мрачна и пуста ноћ као уклета коб протегла се у вечност, а река Маћа сатански жубори.
— Хоће ли, бре, давати вечеру ови Енглези? — запита Живадин. — Јест, богати! — скочи Војин. — Пази, шта је пуста Албанија направила од мене! — и Живадин поче да уврће чакшире око слабина. — Јаој, људи, гладан сам! — завапи Лука.
привикла на широке просторе, на хладан ваздух, на шуштање лишћа и лепршање ноћних птица, те нас сада мучи празна и пуста тишина ове тескобне кабине. Неко предложи да изиђемо на кров лађе. Палуба је широка, могао би се батаљон постројити.
— Чим шта приметите, отворите одмах ватру! Дурбинима претресамо шуму. Као да је пуста. А међутим, пушке наново запрашташе. На врху Ветреника, иза једне стене, појавише се неколицина и застадоше.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Из тела болних и из воћа, исисао си светлост, А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност, Био си пуста справа за премештање стварности: Да ли ћеш наићи притом на лик?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Је ли то та долина? Од зебње ораху застаде дах у грлу. Широка и пуста је била долина. Нигде ни зечева, ни веверица, ни бреза.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа.
И сестра плакала: Јоване, брате, Јоване, Ти си ми цвеће пролећно! (Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...
златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста! Па још оне очи што сву милост нуде! — Благо оном чија вјереница буде! 1901.
Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С развалинама... Изнад глуха града Свуд слепи миши круже, и у тами Буљина буче...
пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.
Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905. БОКА Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје
Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад.
! 1910. КОВАЧ Н мрачна и пуста. Мраз хвата и бије. У чађавој изби кује ковач стари; На домаку огња лице му се жари, Низ космате прси зној потоком
Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чед
Ја каква је, пуста! Тако ми имана, Стид је не би било да је код султана! Па још када шеће и плећима креће... — Ни хоџин ми запис више
Што тако хладно изнад луга Сунчана светли трака? Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака? Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене? Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене?
64 На очима с црном ноћи А оловом поврх уста, Укочена срца, мозга, Лежах у дну гроба пуста. Не знам рећи колико сам У ковчегу сневô тако, Кад се пренух а на гробу Куцање се зачу лако.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
циљ нису постигли: народ је морао да се сели са потученом аустријском војском преко Саве и дунава и Србија је скоро пуста морала да дочека почетак XВИИИ века.
Он ће казат на мене је царство. Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Мало л' ти је, — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство?
Кад су били надомак Језера, оптече их она силна војска. Кад Момчило опазио војску, он потеже сабљу од бедрице, ал' се пуста не да извадити, као да је за коре прирасла. Онда рече војвода Момчило: „Чујете ли, моја браћо драга!
Мало л' ти је, — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство? А ти стриче, деспоте Угљеша, мало л' ти је деспотства твојега?
Побјеже му Вуча џенерале на његовој танкој бедевији, поћера га на Шарину Марко. Брза му је пуста бедевија, шћаше утећ граду Варадину; љуљну Марко тешком топузином, па је пушта за њим преко поља, удари га сапом од
камилови, који је млада дјевојка својом руком накитила), и још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога, храни ми га у двору, дјевојко, осам дана, вјеренице, а кад ми се изврши, дјевојко, осми данак, ти ми
Тужне гласе донесе јединици ћерци својој. Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела, пуста коња хранила на пуно на осам данак̓; коња бјеше пустила планиноме зеленоме, и још га покрила чистом свилом до копита.
Кад је Арап кулу начинио, ударио стакла у пенџере, простр'о је свилом и кадифом, па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју, куло, кад по тебе нитко шетат нема?
за њиме пет стотина свата, пет стотина црнијех Арапа: Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни младожења; скаче пуста под њим бедевија, испод ногу камен излијеће, те разбија хане и дућане.
За њиме се натурио Марко; ал' је брза пуста бедевија, брза му је као горска вила, и тијаше да утече Шарцу. Паде Марку на ум топузина, пак заљуља покрај себе
Када виђе да је за мајдана, онда иште суву дреновину. Донесоше дреновину Марку; кад је стеже у десницу руку, прште пуста надвоје, натроје, и дв’је капље воде искочише. Тада Марко цару проговара: „Прилика је, царе, од мејдана“.
Е смо нашу земљу опустили, сломила се земља у сватове, оста земља пуста на крајини, земља наша страшна од Турака, од Турака преко воде сиње.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Раније би често презао од сваког шушња, заобилазио шумарке, јаруге и пуста мјеста, а сад би се само сјетио да припада чети — Јованчетовој чети — и већ би храбро ударио посред најгушће шикаре,
гдје он стигне, гдје га ручак затекне и гдје се помало крпи — вајкао се жандармеријски наредник Дане Накарада и од пуста јада одмах је скренуо у сеоску крчму. — Чекаћемо га овдје, ту њега доводе сви његови пути.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
зато известићу вам што ћу ја учинити томе моме винограду: разбацићу ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га пуста, необрезана ни опкопана; нека да свашто по њему гази и тре га: што у њему ко што нађе, нека граби и разноси!
Ал’, све мртво лежи. Ни душе живе чути се нигде. Онда разљути се цар, виде: сва пуста земља, нигде ни човека и град празан, — а толико време онде дангубио и узалуд мучио и губио своју војску!
И то он таки послуша и учини, те би свет. До њега је пуста била она гора; он је први насели. Тако и досад то бива. ЦАР, ЛАВ И ЗМИЈА Грчки цар Теодосије изађе с господом
остају нам празне оставе и сама трава не расте него ли види се црна и суха много пут земља: остаје на њој клетва да је пуста како нека планина што је проклета (Ђелвуј) од Исуса Навина рад злочестих неких људи непокорних закону и крвничка посла.
НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ Није пуста од беде ни пустиња. Јер који је видео знајући безакоње у граду, говори и ово: »Тко ће ми дати крила таква, каконо у
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А она је знала за то, па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи демонска.
Поче стринка Парашкева: — у Мадине, ете, там’ спроти Зелену чешму, какво девојче искочи — пуста не остала!... Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’...
Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше
— Ела, Васке, запој!... Жâлна сам, — жалну ми песну запој!... А Васка запева: Излегох да се пошетам Низ тоја пуста Битола, низ Еврејското махало, низ тија тесни сокаци.