Употреба речи пусти у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом

кошуљи, изиђе пред њих, нешто им прошапута, извади иза појаса кључ, којим је откључао ходник од калуђерских ћелија, и пусти их унутра... После сам чуо како шкрипнуше врата од архимандитове собе, и мати и њена лепа кћи уђоше пажљиво у собу.

— Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Могаше га ласно спачати, но видећи подаље јелена, пусти се за њим. Зец се пробуди и побегне, а јелен утече. Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто.

А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав

из високоумија, зашто она три прва даду се с временом поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада?

Магарац помисли да лав од њега И бежи, пусти се за њим и удаљи се од петла. Онуд лав скочи на њега, и да му познати ко је лав, ко ли магарац.

Кад | ето ти: упази ловце са пси. Пусти се преко поља и остави их далеко за собом. Но уљезши у густу шуму, ту му се заплету рогови, и тако га стижу и убију.

56 Пешлови и препелица Неко имађаше два петла, пак купи и препелицу припитомљену и пусти ју међу њих. Ови је почну кљуцати и терати који с једне који с друге стране.

По неколико дана почне се монах попридизати. Ал' ево невоље, пређе огњуштина на дервиша. Онда га други не пусти од себе, но с крајњим усердијем и љубовију послужи га за месец дана. Дâ бог те и други оздрави.

” „Треће, да бог дâ да пропаднеш и да те нестане, да те ја ни слепа више не видим!” Насмеје се курјак, пак је пусти. Наравоученије По вишој части, људма истина није мила, зашто нису такови какови се чине.

“ Неђе ова оно шта је за њу, него све досађује молећи. Узме је орао, подигне у висину, пак је пусти: „'Ајде, лети цад!“ Почне она летити, ал' како не ваља. Падне на земљу, и сва се згрува.

На пример, хрт кад беспослен каса, он иде којекуд, а кад се за зецом пусти, лети управ како тане. Тако и ми, гди је потреба и гди можемо најкраћим путем и управ доћи, нашто намоколити.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А имаће више него све ако све пусти ко тикву низ Саву! 5. Пиљарица ми изручи, у слапу, кило шљива с кантара у капу!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

После тако дугог стајања наједанпут окрете се везир, пусти дим из уста, пак рече: „Е кнезови, зашто не говорите што сте дошли?

” „Сутра одемо везиру, пусти нас одма у арзодају, где везир седи, приђемо скуту по обичају и иступимо се натраг, и станемо снуждени.

да пушта оне које Турци као криве позатварају, и кад му муселим по обичају рекне: „Кнеже, има твој један у апсу, но пусти га, али ја ̓оћу богме сто гроша глобе” — а Калаба на то је обично одговарао: „Ага, лепо се дрво на поле цепа.

са пашом, да не могу силом ништа успети, зато обрате се на везира Хаџи-Муста-пашу, и они и Пазманџија, с молбом, да и̓ пусти у Београду живити мирно у својим кућама.

У томе се Хаџи-Муста-паша грдно превари, и пусти и̓ те дођу у Београд, где су неко време мирно и покорно седили, а неки су и службе добили; јербо су врсни и удворице

старим Турцима Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина уважавали и пазили — дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и̓ пустим”.

и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ други̓ новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове.

Оду они на своје квартире, а ми одемо г. Ћорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо, да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука определи — „а, господару, не

Од шабачке нахије кметова око 20 отиду, предаду се и однесу заиру. Асан-паша задржи десет а оне друге пусти кућама да другим кажу, да не слушају ваљевски̓ ̓ајдука и Карађорђа, но да буду цару покорни.

Он неке пусти, а пола и̓ поапсио, и у апсу досад су петорица у гвожђу умрла. Искали смо да и̓ по нашему закону са̓ранимо, и није дао.

— А што вас не пусти к себи? — Ал ваљда неће зато што је у мом двору, — а то је свеједно.” Затим замолимо ми и то: да емигранти (бегунци)

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани... И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком.

Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра. Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре.

— Е, то је онда друго! — рече Видак и прикучи се мало дале другим људима, те се пусти с њима у разговор. Игра и весеље трајало је до пред мрак. У сами мрак поче се народ разилазити, свак на своју страну.

— Ехе! шта је то! — викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. Куд си наго? — Пусти ме да убијем пса! — Кога? — Ама оног... срете ли га где? — Није зар Среју? — Баш њега... пусти ме! — А што?

Куд си наго? — Пусти ме да убијем пса! — Кога? — Ама оног... срете ли га где? — Није зар Среју? — Баш њега... пусти ме! — А што? Стани мало, смири се! — уздржава га Видак. — Како што!

оном улицом те неколико пута — много пута прошета испред Савкине куће и тамо и амо и сваки пут погледа на прозор и пусти по један уздах. »Шта ли тај лудак шврља једнако туда?

— рећи ће Сава. — А што се ти, опет, кидаш? — примети му Никола. — Пусти га, нек говори!... Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити. — Оно и тако је, али га баш не могу слушати.

— Пусти га. Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци. Капетан узе писмо и прочитав стаде мерити новог

Приђе он ближе — девојка! Одмакне се — срна! Тако једном-два. Најпосле, вели, зажмури па, шта било да било, кидише и пусти зверку из гвожђа. Она му, вели, проговори: »Моли се богу што си ме пустио, а не би ти на добро било.« И нестаде је.

Откако су га окметили — лепо човек побесне!... Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.

— Не питај, мој Страхиња! — одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!... Ушла сам у овај пусти вајат. Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах, очи ћу исплакати.

— Нешто врисну и побеже! — Их, бруко моја! — узвикну поп и пљесну се руком по колену, па љутито привикну: — Пусти узду том коњу, лудаче! Зар не видиш да ћеш се претурити у ту јаругу? То рече, па љутито ошину коња.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!...

Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде.

— Ја бих то највише желео! — рече Лазар. — Е, срећан пут! — Хвала!... Дај боже!... Коњ заигра под њим. Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти раван. Јутро беше лепо.

— Е, срећан пут! — Хвала!... Дај боже!... Коњ заигра под њим. Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти раван. Јутро беше лепо.

— Доле!... — загрме опет. Лазар, не знајући шта чини, маши се руком паса, трже пиштољ и скреса... Станко посрте и пусти узду. Коњ појури трком, али не Шапцу, него натраг. Лазар га није задржавао.

Натраг! Одлази!... Или, ходи овамо. И докопа га за руку да га увуче у кућу. Лазар се стаде бранити и отимати. — Пусти ме! Нећу!... — Хоћеш, ја!... И таман га до прага довуче, а из собе изиде Станко. Лазар обамре...

Па метну јело преда њ. Алекса халапљиво докопа лонац. Пријатан мирис рибљи заголица му нос. Маринко га пусти мирно, само му је онај исти сатански осмех играо око усана. — Је л̓ добро? — питао га је. — Добро...

— Дај ми мало воде! — рече Алекса. — Даћу, али да ми кажеш нешто. — Шта? — Где је Станко и дружина? Алекса пусти кашику у лонац и погледа га страшним погледом. Али Маринко му је гледао правце у зеницу. — Кажи... кажи!

А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити... Наслони му затим врг на опечене усне и пусти неколико капи... Као миље неко разасу се живот по снази Алексиној. Он се опре рукама, али још беше малаксао. — Воде!.

— Воде!... Воде!... — Не смемо му много давати, то би га убило! — рече Суреп и пусти још неколико капи на његове суве усне... Онда се окрете Заврзану: — Понеси Алексу! — рече му. Зора је свитала.

— Још није ништа, а ако бог да, ти му нећеш дати ни учинити! — Па реци једном! — Кад га Срећко пусти јуче, он се диже кући. Ја се лагано пришуњам, па за њим.

Зора је синула румена и сјајна. Ниједан облачак не сакри сјајног сунашца. Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену... — Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПОЕЗИЈА Мирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо тихо девојче што снева. Пусти песма других нека буде жена, Која по нечистим улицама пева.

Ни дах да пусти шума не сме; Вече; зрак препун слепих миша; Жабокречина пуна песме... Ноћас ће најзад пасти киша. Југ црн и сева;

ДВОБОЈ Најпре свог сокола пусти Војновићу, Затим кнез Радића прхну златна стрела; И тад опазише и Цар и властела Да стрела не може да промакне тићу.

Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе и неког дивљег, неодољивог весеља што је жив.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече.

Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим.

Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била.

Тако она све више и више бесни и баш хотимично иде уз нос. Пусти псе у кухину, па поваде све месо из лонца. Не пази кад заврће славину на бурету.

— Нећу ја тебе оставити док сам жива! — Али ја те молим, као што се бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је!

— Али ја те молим, као што се бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је!

— А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је! Петрија се склони за вајат да мотри куда ће Анока.

Шта се није од то доба променило! Ја сам постао сасвим други. Побратиме, пусти ме да се исплачем — последњи пут! Све ме је оставило.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— О, молим... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу. Дође ред на новог учитеља да прихвати. Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева.

— Мож’те ви викати »охо« кол’ко ’оћете, али то је све тако. Не може човек увече да разлади собу и да пусти фришка луфта, од ларме и музике; дигли сокак на главу! — Е, е! Ама то ће канда да изађе на дебело, господар-комшија!

Изађе к’о бојаги да почисти сокак испред куће, а она запева кол’ко је грло доноси ону паорску песму: »Пусти, боже, све громове твоје, па потуци све комшије моје,« а то се, знате, односи на поп-Спирине. Шта мислите!!

Све!... — Али, Персида... — ...А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још дужу косу; кад дође време, нек је готов и за ђакона и за попу! — Лако је теби! — уздахну поп Ћира.

— Та чекај забога... пусти ме да се издувам! — вели јој поп Ћира. — Падне човек, што кажу, с крушке, па се издува, а некмо л’ ја толики пут

— викну једно лепушкасто весело лице кроз ошкринута врата на младиној одаји. Девер се пусти одмах из кола и оде по младу. И на њему лепо одело а за шеширом му велико чапљино перо, као што и приличи јурату.

« с таквим гласом и изразом на лицу као да јој је највећа гусеница пала за врат, и пусти се нагло из кола, па оде као опарена с опуштеним рукама, као кад мокрих руку човек тражи пешкир.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?

— Не дирај ме, мори! Пусти ме! Ох!... Сада, једнога дана сретох Љубу. Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера. Љуба пусти коњима узде, па се мало к њима окрене да се може што разговарати.

Ако је госпођа Евица с каквом кућом била у кавзи, а у интересу јој је да се помири, а она пусти тек издалека да има ваљана младожењу за кћер, или фину девојку за сина, па је одмах циљ постигла.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

таласима, видео је само неодређене утиске ствари па му се чинило као да сви сни простори око њега мирни и жалосно-пусти у истини и не живе.

иду они кроз оне гöре и час ка значеј „пусти грлö“, час пандур, те се ори она шума и разлеже а тице бегају на све стране и све оно дивље зверје узнемирено.

А кад је пусти јурну у своју собу и закључа се. Онда стаде на сред собе, закашља се грозно, зацерека и рече: — Ја сам срушио сву

Африка

од сламе, да забада мотке које носе на себи лобање хипопотама, овнова, пантера; да између прућа растеже коже, а пусти олињале питоме мајмуне и људе тамне, лене и наге, покривене мушицама, да шетају!

— Ме, Ме, чујеш ли, ја те зовем? Моја је реч: Ходи! — До овог часа хтела сам у твоју колибу; Сада ме пусти да мирно идем у своју; Моја је колиба у земљи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Деце ти! Ти да ми ћутиш! Знаш да си срдитко! Ако дигнеш руку на профоза, ни Павлу неће бити живота! Пусти ти нас жене, да питамо Павла, а ви седите, па гледајте из прикрајка!

Све што је у мене, и моје Варваре, као да ти је остало од оца! Пусти ти да ти суде у Осеку и сачекај ријеч судника. Ја ћу молити мога старца, Стритцескога, да тера све то до

Павле је имао само толико времена да зарије чизму у гвожђа, на боку, и да пусти ајгире да се истутње. А млада је клечала у колима, обухвативши мужа око паса, затворивши очи, да не види смрт, у коју

Команда у Варадину и Темишвару, међутим, одбија да им Пасс изда и да их пусти да оду. Па је дошао у Беч, да иде грофу Бестушеву.

(Морала је да га учи и како се жена мази мало. Да га наговара да је пусти да га гледа, кад је го. Желела је да Павле гледа за њом кад одлази, јер је волела његове очи и њихово плаветнило.

Само, ипак, желео је да то, некако, не буде, и да она њега пусти, да он иде куд је пошао, у Росију, сам, без жене. Такви су удовци.

Тек у неко доба, Божич је, церекајући се, пристао да пусти капетана, да се врати у свој трактир, у Бечу. Уверен је, каже, да Исакович неће заборавити, шта је у школи јахања

Кад се вратила, са тог пута, и отишла да своју познаницу мољака, да јој пусти мужа из затвора, госпожа Монтенуово цикну, кад је угледа. У њеним очима, каже, види мушкарца!

Не жели да му жена спава у тој кући немирно. А куд нађе такву кућу? Тај иначе тако пусти официр посматрао је стрехе, као да је очекивао да људска крв почне капати са таванице над њима.

Било је очигледно да ту жену не намерава да пусти из Токаја, док је не добије. Павле се згражао. Опет је говорио Вишњевском да се стиди, кад види како се росијски

Чула је како јој говори да је луда, и да се узалуд брани. Пре ће је, каже, убити, него да је пусти. Тек доцније, у вароши Јарослау, кад су остале саме једне ноћи, у постељи, Варвара је причала Ани, плачући, и то, како

Па је све више почела да пусти. Те јесени, у тим селидбама, при свадбама, или погребима, кад би човек срео човека са именом Ађански, почео би да се

Теодосије - ЖИТИЈА

и живљаше повинујући се игуману и свој братији. Одморивши се мало времена с њима, замоли од игумана благослов да га пусти како би се поклонио и видео манастире, и из ових да се попне на врх Атона, и да види како живе самотници и да га

— Не бацај ме овим, владико свети, у велику бригу; него боље, пошто си ми учинио милост, и сам отиДИ у своју ћелију и пусти ме да у тишини дух свој Господу предам. Молитву и последњи целив у Господу један.

Па ви и сами то знате и говорите: Пусти ти нас на миру! Пре времена си дошао да нас мучиш! Стога се не само на оне који Богу служе већ и на нас саме, бедне и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Скитница од изненађења зину и пусти миша, а наш ти домаћин стругну у прву рупу и викну: — Бај-бај, мачору, до виђења! Желим ти други пут бољу срећу!

— шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино, пусти ме да уђем!

— Шарове, пусти ме напријед, а ти се сакриј иза мојих леђа, па кад Жућо јурне овамо, скочи и дочекај га. Шаров прилеже на ивици

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Друштво је већ излазило на одмор и Неда ме је повукла за рукав рекавши нешто као: „Пусти тог човека, Бодо, свако воли неко чудо!

Што се Меланије тиче, пусти ту ствар на миру! Заплели смо се довољно и без тражења! — спустио сам се и легао на стомак, али нисам дуго остао у том

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чамча не дâ, опише му своје другове, па ће с њима да изреди комедију. Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад. Армицијаш смеје се, пристаје на све што Чамча каже, и бајаги показаће се строг.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Упадали су у варош, као курјаци, кроз стрме ходнике, уске и влажне као олуци. И мада читави сокаци беху пусти, они су, по мраку, наслутили оно што су тражили.

Бацивши се на плећа, пусти да јој сузе роне низ образе и ражалости се све више. Није чула безбројне животињске гласове, у блату, око куће, што су

Мада је наслутио да је она жељна његових талира, он је био решио да је пусти и у своје богатство, поклањајући јој лађе, оборе и куће.

Калуђери му дођоше и по други пут, јављајући му да патријарх не може да га пусти к себи, али да ће се болесној госпожи Дафини послати нарочити калуђер.

Казаћу му да је пусти међу монахиње у Јазак, можда ће је тамо вода излечити. Казаћу му да сам је узео брату, да је од мене затруднела и да

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Онда се дете пусти да хода. Али дете ненавикнуто падне. У том тренутку један од укућана ножем пресече конопац, зграби дете и нагне с

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ако ли анђели шаку пруже и заклоне му прса њоме, да му се обе руке одсеку, и да се рањен пусти у трави о пелену и гујину млеку.

чељаде у олтар стане, нека се заведе далеко у гору међу јеле сиње, одакле не може натраг да се прокраде, нека се пусти да га раскомада звериње и да га разнесу вране.

Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони сетних гугутака са звонара.

рекне реч бабунску било које јереси и смера, ако помери ишта на небу и у псалтиру, да донесе шаку перпера и да се пусти на миру.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Првог дана после победе комесар Дуле Калпиш отвори калаузом тапецирана врата предратног Аеро-клуба у Узун-Мирковој и пусти напоље технику коју је тамо закључала буржоазија, користећи је себично за своје циљеве.

Још од синоћ, њено учешће је било неизвесно, али мајка је успела да некако убеди главног организатора да пусти њену кћер на писту. Било је ту суза и показивања избледелих исечака из илустрованих ревија.

— Пустите ме, молим вас! — шапутала је. — Молим вас, пустите ме. Ох, идиоте! То ме боли! Пусти ме! Ипак, ма колико се отимала, њене одузете ноге правиле су саме од себе корак по корак све док је момак не довуче

Матавуљ, Симо - УСКОК

Јанко само што нагло дихаше, али не пусти јаука. — Јунак, ђетић — рече медик, окренув се Милици, која стојаше подаље и сва дрхташе!...

ето, кажи ми, реци само циглу, најкраћу ријеч своме тајку! Би ли радо пошла за њега? — Пусти ме, тајко, молим ти се! — Хоћу, одмах ћу те пустити, само реци! — Ма што? Ма што?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори девојчица. „Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац. Девојчица је била упорна, тражила је помоћ за рањеног љубимца.

Ставих зеца у торбак да пожурим својој кући. Ал кад бисмо испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да

(Мала); искушавање прве цигарете (Како би); размаженост (Материна маза); однос дечака према девојчици (Нарав се мења); пусти дечји снови (Да сам ја краљ); лењост (Гаша); склоност ка кинђурењу и прерушавању (Мали Јова), итд.

Једна друга девојчица објаснила је зашто никада неће заборавити пусти провинцијски вашар на који ју је, једног звезданог праскозорја, одвео њен деда.

Милићевић, Вук - Беспуће

Дани су му. били исто тако пусти и безбојни. Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз

И пусти њезину руку. Она само што мало отклони дланове с очију, задржавајући свој положај с рукама испред лица, и погледа га т

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Па је узе, па њом брже Да примакне к усти, Чун се љуљну, он се трже, Оде санак пусти. (1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче вако поје:

Нико тебе не ћеде помоћи, Роде мили, у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па довати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану. 1843, 1. дек.

„Но кад прође летни пламен, Мраз кад земљу стегне љути, Пуца дрво, пуца камен, Кад западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чим ћеш њима одолети?

реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се

вијар одозго ме трже, Па ме доле у тавнину врже, Сама тмина, сама тмина густа И празнина око мене пуста, Путе пусти, путе страовити! О помози, Боже силовити!

“ А ја виде како навалице Коси кукољ, чупа травурину, Чкаљ тај пусти и ону штирину, А од цвећа и красне шенице Кâ од куге дено соко бежи, Прем и она на довату лежи.

Ово реко, па онда потеко, Ка горици једној недалеко, Скочи с Пеге, па га онда пусти Испод пута на тај калац густи.

мили што ћу ли ти Боже, Така врата, таке јегожине, Таке браде, така ока стрма, Таке јоште огромне гласине, Виче пусти, сва се гора дрма: „Стан', ниткове, стани, несретниче, Стани, уло, стан', безакониче, Стани, губо, стани, куго

доле, Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго: Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!

се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго: Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!

се спушта у јаругу право, Две-три музе носи у наруче, Па све детић од милине уче, Неће музе, већ подигле вику: „Пусти, пусти!

у јаругу право, Две-три музе носи у наруче, Па све детић од милине уче, Неће музе, већ подигле вику: „Пусти, пусти!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Богомоље, гробља, јаруге и раскршћа преко дана су били пусти и увредљиво обични, особито за онога који се неком згодом тамо намро страха.

Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.

И окрену дједов живот назад, пусти се трком у прошлост, сустижући двије дурашне дјечачине које грабе уз каменит пут према осамљеној кући, укривеној под

— Остави, синко, идем ...Док се уз пут добро исплачем, можда се ја и повратим, бабе ми је жао, а сад, засад ...пусти ме, Дуле, брате, срце ме вуче . . .

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш! СУЉО: Тако ћете још и до ножева, будале! Ајде, пусти човека! ХУСО: Он мени да каже да сам говедо! То је инсинуација! АХМЕД: Шта се мешаш у разговор...

Кад ти брат не буде брат, ни мајка мајка, па ни кадија пријатељ, кад се свако о своме јаду забави? Пусти мене, замисли се о себи! Ти си сад себи насиље учинио! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Прво: немо ти мени да узимаш меру!

Видиш ли ти овај штап? ХАСАНАГИНИЦА: Боље ти је да ме чујеш до краја... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Пусти је да каже, неће ти уши одсећи! ХАСАНАГИНИЦА: Кад пође свадба одавде, морамо проћи крај двора Хасанагиних...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче. Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се.

Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка. Сунце је сијало, околина, баште, виногради, брежуљци и простране, дуваном засађене њиве, све

дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер...

И уђе у собу, стаде између стрине и стрица. Овога ухвати за руку, те се стрина ослободи и утече. Он тада пусти руке стрицу, стаде преда њ, и отпоче га молити: — Немој, газда, грехота је, немој — бранио је стрину. — Женска страна!

Она је клецала. Хтела је све да пусти и падне. — Пусти ме! — молила ме. — Пусти, тако ти свега на свету!... Ох, мајчице моја!... И заплакала се.

Она је клецала. Хтела је све да пусти и падне. — Пусти ме! — молила ме. — Пусти, тако ти свега на свету!... Ох, мајчице моја!... И заплакала се. Пустио сам је.

Она је клецала. Хтела је све да пусти и падне. — Пусти ме! — молила ме. — Пусти, тако ти свега на свету!... Ох, мајчице моја!... И заплакала се. Пустио сам је.

Он извади кесу с новцима и пружи ми динар: — На, да си купиш... — Па мећући ми новац у недра пусти руку на њене руке и задржа их. — Не узимај, не узимај! — иза мене чух како ми Нушка престрављено шапуће.

на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А од свуда, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, веселе. Па чак се већ зашло и у пиће.

Испрва као стидећи се, а после, кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму. — Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и

Она дете пусти и пошто одмакне, једнако окренута вароши, стане, чека. Дете оде до Ите, пољуби га у руку, а овај вади кесу, једва нађе

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

За ме нема те милине; и кад ми се магла скине заборава и тамнине са младости и давнине, то су само пусти сени, — куку мени! А што кукам?

Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни

не пусти сумње да те салете, у духове пренеси смртну вест, пренес' је пре нег оно што си знао свог родитељског духа заповест у

а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!

а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!

а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!

а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!

а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!” — Тако се моли душа сироте, склопе се врата, калуђер оде.

једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо

Па сад бар, оче, сад бар допусти, хришћанска милост да је у двор пусти!” Тако се моли калуђер седи, бројанице ниже, у земљу гледи, бројанице ниже, кô да речи броји, да л' сувише рече ко да

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве пусти га цар преда се па га запита: — Хоћеш ли чувати овце? А он одговори: — Хоћу, светла круно!

Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и

А кад подне пригрије, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

па се ухвате попојаске те се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: — Не плачи, злато, не бој се ништа.

Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: — Држи! не дај!

не дај! А Хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке.

Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће

Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку.

А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога

Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ништа, ако ти кућу пропучкам, заједно ћемо гладовати. МАКСИМ: Еј, пусти језик, ђон би њиме могла углачати. СОФИЈА: Е, доста, доста, немој бар пред страним човеком.

МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена? СОФИЈА: Сад девојкама тражиш ти рачуна! Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије. МАКСИМ: Оће. Види се изјутра дан.

Ето бабе, па да преватиш аљине мајкине. ВУЧКО: Оће да дође? ЉУБА: А да но! Него одлази. ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази).

Сад време дојде што певаше људи за земљу Инђију: кадно земља испуца од суше, у њу живи попадаше људи, и Бог пусти тешку болезању, те помори и старо и младо. ЉУБА: Иди, мајка, бога ти!

ВЕЛИМИР (смеши се): Е Мајко, не срдим се ја ништа. Таква је Моја нарав, опрости. СТАНИЈА: Ама што пусти ту браду, кумим те Богом, ниси Чивутин! Де си ти видео човека с брадом?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем. СРЕТА: А, то је млого!

Ако је ко тужен, и не може да нађе доброг адвоката, нека поведе са собом злу жену. Ако кога и куга нападне, нека пусти на њу злу жену, пак ће и њу у море отерати. Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ.

ТРИФИЋ: Мајстор Срето, твоја је жена у опасности, него гледај те зови доктора да јој пусти крв. СУЛТАНА: Пустили те у гроб, орјатине један! Тако се са женом поступа?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Шифра: Доста ми је свега, пусти ме да спавам.“ Требало је, у ствари, да кажем: „Ја одлазим из ове куће!“ али, ако већ желите да знате зашто то нисам

После ће казати: „Ми те нећемо задржавати. Ради шта хоћеш!“ Маман му сада управо шапуће: „Пусти је само нека иде; гарантовано се враћа до деветке. Биће мања од маковог зрна!“. Е, видите, у томе и јесте штос!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

С кровног венца, уз брујеве, реч чамала у некрету низ Дунаво пусти ждрала. Врх облачја слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд спрео

) Неизбежно гласне се класика свадбом смеха у јаблану жутом... Крст с јабуке - железна јасика! пусти крила чашком изасутом, мелодијом звучног карантина. Сентандреја, Іріѕ флорентина Тече к небу витка балустрада.

вретена у луђа прела, где глуво доба збаци мантије, заврти гумна, чавком загракће, отвори широм црне капије и пусти коло браће разбраће, коло румено! - Што не огране Слово једино усред осаме!... Гргољи пољем божур-кланица.

Отвори круну, Лепи сунцокрете, и огреј децу, анђеле у збегу, кроз чији страх се угарци разлете кад сумрак пусти вештице по снегу, а муња звекне Месецу о чанак, те онај проспе цицвару, качамак!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: То је лако; само употребљавај често „понеже“, „дондеже и по неколико баталиона „ахова“ и „ихова“ парадирати пусти, пак те неће ни најбољи Славјанин разумети. МИТА: Да се манемо тога разговора.

МАРКО: Јес’ чуо, Батићу, ја теби лепо кажем да ми не дираш у зета, ил’ ћу ти одма показати врата. БАТИЋ (пусти га, зачуђено): Ваш зет? АЛЕКСА: На сваки начин, па макар ви јошт толико художества употребљавали.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

То Мјесец гледа, па пусти зрак, лопове откри, растјера мрак. „Небојша пази, опрезно гази, опасност вреба на самој стази!

“ Залуд га даље другови вукли, упорни Сивко не диже главе, звали га, звали, скоро и тукли, ал пусти ждера неће из траве. Пасе и гунђа: „Ово је рај, овдје је Врапца Црвеног крај!“ „У реду, брајко, остани ти!

Пијан од магле као од вина воз, мали Ћира, скрену са шина, пусти се шором, па равно иде пред кућу трошну старице Виде, до самог прага споро се пење, шиштећи дими, хукће и стење.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Шта ћеш чинити? — Шта се чини са змијом? Убићу је. — Али кад ти кажем да је то велики гуштер и да је користан. Пусти га да иде. — Хтела ме је ујести. — Е страховито си глуп. Гуштер хтео да га уједе!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне!

САРКА: А што па као ми? ГИНА: Метнули сте црнину на себе само због тестамента, а овамо ниједан ни сузу не пусти. СИМКА: Знамо ми, Гино, пошто је литар твојих суза. ГИНА: Ију! Е, јеси чула!

АГАТОН: Јест, и све остало. Затим... ТРИФУН: Како, зар још! АГАТОН: Па још, него шта? ПРОКА (Трифуну): Пусти га молим те, да га чујемо. АГАТОН: Затим, мени би имали припасти и они дућани на Теразијама. СВИ: Уха!!!...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога.

Ми му честитамо на успешном прегледу. Али он маше рукама и вели: — Пусти ме сада да се издувам. Време је било да се вратимо.

— А шта намерава вечерас? — Хоће псу да веже празну канту за реп, па да га пусти између ровова. Направио је Радојко читав план за једну умишљену офанзиву.

А када командир изиђе неким послом, Александар је привуче на груди. — Јао... Мицо! — Пусти-ме, пусти, иначе, тужићу те.

А када командир изиђе неким послом, Александар је привуче на груди. — Јао... Мицо! — Пусти-ме, пусти, иначе, тужићу те.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста

Досади јој се ова напрегнутост мозга ; ово што се непрекидно мора мислити. Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила.

И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се: — Шта... не иде вам све као подмазано? — Ман’те се... Кад бих знала да ће

Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући. Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге.

Предавао је врло лепо, лако и живо; и Гојку се засветлеше очи. У раду проведоше још цео час. Веља пусти децу, па се кроз простран ходник упути са гостима у свој стан.

Постајаше све расположенија и рад иђаше све боље и живље. После пола часа пусти децу и, бришући марамом ознојено и зажарено лице, приђе к писару, који већ беше устао и врло учтиво прихвати њен

— Зашто ?... Зар да пропустите овако занимљив призор! одговори писар, па је пусти напред, да она прва уђе. Гојко иђаше по школи замишљен, а ђаци му нешто писаху.

Гојко се врати у школу, пусти ђаке, па стаде ходати по дворишту, стресајући се од хладноће. Стојан му са прага од стана махну руком.

Љубица настави рад, па кад опази да су јој деца заморена, пусти их на одмор. Тек што деца изиђоше и она, оставши сама у соби, замисли се, а врата се отворише лагано, у школу уђе

То јој најзад пође за руком... Кад Гојко, око десет часова, опази да је Љубица пустила своју децу кући и он пусти своје ђаке, па се завуче у своје прљаво сопче, у коме беше сена и ђубрета довољно.

— Шта је то, море, било ? Стојан дотрча к мени као луд... једва ме пусти да ручам. Ваздан ми избрбља којечега... Је ли ово доиста од камџије? запита он?

Писар скочи и дохвати разјарену жену за руке, али познавши је, одједном пусти њене руке и стаде се освртати око себе, као да је нешто изгубио...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Тебе на част, стара мајко! 16. Пођо с пушком, коледо! у ливаду, коледо! Пусти коња на ливаду, А ја одо под крушчицу, Метну калпак на јабуку, А пушчицу на крушчицу, А рогљицу под главицу.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Благоје, сеци! СОФИЈА: Човече, боли! БЛАГОЈЕ: Наравно да боли! И тек ће болети! СОФИЈА: Пусти ми косу! БЛАГОЈЕ: Џабе се отимаш! СОФИЈА: Пустите, викаћу! Боли! ГИНА: Само ти вичи!

ДАРА: Не могу кад се отима! БЛАГОЈЕ: А ти је шини! ТОМАНИЈА: Отима се, ко да је дивље! БЛАГОЈЕ: Пусти је!... сад може и да лети, ако оће! (Одмакну се од Софије. Она, ошишана до главе, клечи на средини сцене.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915.

Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915. ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Осети се за тренутак лак и ведар. Хтеде да се врати у кафану, беше већ устао, ал' се предомисли и седе. Повуче дим и пусти га на прозор. Дим се изви у висину, пролети поред ћерчива и оде напоље; за њим одоше и његове очи.

Кад доведе последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће

Кроз густу таму светлуцаху два црвена ока као два чудовишта, а грување по шинама постајаше све јаче. Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа к станици. — — О Боже, учини чудо !... Моја мила дечица !...

Једног радног дана, пре подне, тетици паде на памет да прошета по парку. Сестра је пусти с Косом. Беше јако узбуђена... — Маченце... кад дођемо у парк... хоћеш да послушаш твоју тетицу?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СПИРИНИЦА (Јеврему): Ју, па ти се и не зарадова! СПИРА: Ти да се не мешаш, јеси ли чула? СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, макар једну реч да проговорим. Кажем: отац, а не радује се детињој срећи.

СПИРА: Реци им: газда-Јевремова Даница... СПИРИНИЦА: Ама, пусти човека нека каже што је почео! СПИРА: Не мешај се ти!

СПИРИНИЦА: А знаш шта смо решили ја и Спира? СПИРА: Ама, нисмо решили, него... СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, један једини пут у животу да кажем што хоћу! СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари!

СПИРИНИЦА: Па то, зете, решили смо ја и Спира. СПИРА: Ето, опет: „решили смо”... СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш! ПАВКА: Па пусти жену нека каже! СПИРА: Е, 'ајде, говори, говори!

СПИРА: Ето, опет: „решили смо”... СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш! ПАВКА: Па пусти жену нека каже! СПИРА: Е, 'ајде, говори, говори!

ЈЕВРЕМ: Па... то може... СПИРА: Може, ал' кад буде време томе. СПИРИНИЦА: Ама, пусти човека нека каже. СПИРА: Па то је хтео да каже. ЈЕВРЕМ: Па јесте то, кад буде време.

СПИРИНИЦА: Нисам казала, но велим само: ми пошли... СПИРА: Е, па то, то си казала. СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, да кажем; не запушавај ми живој уста! ЈЕВРЕМ: О, господе боже, докле ћете вас двоје?

ЈЕВРЕМ: Зато сам ја, видиш, и раскинуо. СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо? СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Та пусти ме да га питам. СПИРА: Ето Павке ту, па нека га она пита! ПАВКА: Шта си раскинуо, Јевреме?

СПИРА: Молим те, жено, ваљда толико умем... СПИРИНИЦА: Пусти ти само мене, а ти ћути, јер ти кад почнеш... (Залазе иза кулисе препирући се.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Е, то ти је вала! — вели Макса, не знајући шта да каже на ове последње речи, и пусти један дим. — Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто?

— рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека. И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство из главе. Колико ће му само тај чин вредети ради купљења вересије!

Тек видиш зељова где излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз сокак и не осврне се нит’ пусти аваза све док не дође под кош у своју авлију. Тек оданде лане! А то је зељов једнога одборника.

— Вичите: Живели! — Живели! — продера се Мића »Официр«. — На живот и на здравље! — пусти кроз зубе ћир Ђорђе. Живели! Зито! — Тако! Тако ваља! — вели Срета задовољно.

имена и разреши Мићу, задовољивши се и тим што је овај лепо запамтио и умео да изговори »Бразилију и Дон-Педра«, и пусти га у народ. Затим оде ћир Ђорђе на своју а Срета опет на своју страну.

Колико се пута и чудио и љутио и питао: како само то може понеко тако да пусти своје женско чељаде да игра с неким, нит’ га знаш ни ко је ни откуда је, па да с таквим игра јевропејске игре!!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ Сручи се пљусак иза куће, И небо пусти киши на вољу. Кроз прозор гледам како скакуће Пољски миш По пустом Пољу.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Капетан је одмах командовао да се погонске машине зауставе, затим да се крену лагано уназад, а да се пусти у рад парни строј за намотавање кабла који вуче мрежу.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а

кошуљицу своју, Оставити беду, несрећу и злобу, И ударце бича стечене у зноју, И свемоћну подлост и општу гнусобу. Пусти снове!

Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина разјапљеног пакла...

Све полегло под притиском неке силе, Обелисци и стубови, царске виле, Тужни кипариси и палаци стари, И форуми пусти где народ не већа... Све клонуло, свако биће, свака зграда.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Али тице те су најслабије лови свјетлост лисичијех очих, него орла кријући гледају. За врснијем братом али сином пусти гласи милост утроструче; нађено је драже негубљена; иза туче ведрије је небо, иза туге бистрија је душа, иза плача

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Јао каква си и колика си!“ — од тада је мати не пусти саму. Од тада капија није смела да остаје по ваздан отворена. Софка сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па

Испод својих танких обрва јасно пусти поглед и, на изненађење оца, који као да се још није могао прибрати и смирити од страха, она кратко, топло рече: —

И пусти му дизгин. Алат појури гризући узду и измахујући њом, а пазећи да своје задње ноге много не избацује у страну, да не би

Све се к њој окренуше и све је као у један глас, задиркивајући је, дочекаше: — О, невесто! невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка.

Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?... — О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу.

Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?... — О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту. — А теби Јована!

И зато се очима, упртим у своја прса, колена и врхове ногу, с једном уздигнутом руком, пусти целу себе у игру. Прво као поклекну, одскочи и одмах затим поче округло, топло да се нија и креће по свирци.

Сигурно ће опет из оних сандука, где су новци, какав дар, каква низа дуката. Зато Софка, не журећи се, пусти Марка испред себе. Пролазећи поред кујне чу како и оданде такође допире граја, сигурно од слугу.

— Ах, Ахмета! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: „Пусти ме, газдо, пусти да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв локнем!

— Ах, Ахмета! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: „Пусти ме, газдо, пусти да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв локнем!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Довољни су тада души скромни кути, Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље; Срце ћути; пусти пред нама су пути; Живот, то је кошмар, идеали — траље.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

да ми дате неколико жутаца, е ви се пљешњаве, не остали вам пусти!“ Тако је наш ђакон умио расположити људе, да весела лица приступе Господару.

Крцун се одмах уозбиљи, па шћаше да га још дрма и да му говори, но му не даде дружина. „Пусти, га, види да га је грозница ухватила; нека почива!“ рече један.

Овај разумједе, па (сиромах са дипломатскијех разлога!) пусти да га старији лупи. Отац потапше по рамену побједиоца, па гладећи се по трбуху, (тијем је вазда изразивао задовољство)

А згодан је видиш иако је постар.“ Цура се постиђе и хтједе да умакне, но је онај момак ухвати за руке. „Пусти ме, Маркиша!“ „Нећу док не одговориш хоћеш ли га!

Назвах му: помага Бог, а он мени грдно: А што не чуваш овце, никоговићу, но их пусти у наш крај? Мислио си ваљда: е Бајице су мртвице; ми и наша стока можемо харати по њихову!

“ „Нека жене!“ викну сердар, расрђен. Она се препаде и обазрије се. ,,Не срчи се, чоче! Бог зна што је за боље!... Пусти нека он запођене. Ако ћеш ја ћу га баш навести да запођене пред људима...

“ „Није то!“ викну он, а погледа је као да је очима простријели. Стана се диже и шћеде да потече, али он јој не пусти руку. „Сједи, молим те... сједи. Реци ми што си наумила, сједи!

„Неће они то чекати, не!“ рече гласно Пејо, па шапатом њој: „Пусти, бога ти, нек иду. Лакше ће Јанку бити што прије оду. А нешто је весео. Познао сам одмах по њему.

„Нека, моје дијете, умири се... Реци само једну ријеч своме тати!“ рече јој он неколико пута. „Пусти ме!“ мољаше цура. „Пусти ме!“ „Хоћу, ево само одговори ми једну ријеч“, и он диже руку с ње. „Ма што?

Реци само једну ријеч своме тати!“ рече јој он неколико пута. „Пусти ме!“ мољаше цура. „Пусти ме!“ „Хоћу, ево само одговори ми једну ријеч“, и он диже руку с ње. „Ма што?“ „Били га узела?

Не ломи ту руку што ти је ђецу одњивила!“ кликоваше јадница. На те ријечи он прену из бјеснила, па јој пусти руку и стаде се обазирати, да није кога ту.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— За добрим се коњем бат чује. — Добро се само хвали. — Добро се брзо заборави. — Пусти добро низ воду, а ти хајде уз воду, — срешћеш га! О ДОБРОЧИНСТВУ — Ко што чини све себи.

— Предње вране падају задње. — Пси зими кућу граде, а лети у копривама хладују. — Пусти данас коку у јарак, сутра ти се и стота хвата. — Расточи црвић и најздравију бачву.

Онда му он каже: „Али неће да иде“. Кад му друг на то рече: „Ако неће да иде, а ти га пусти“, а он му одговори: „Пустио бих ја њега, али неће он мене“. О ЦИГАНИМА Али ћеш мало љеба али млијека?

Б) ДЕЧЈА 1. ЖИВОТИЊАМА ПУЖУ (да пусти рогове) 1 Пусти, пужу, рогове, Да хватамо волове, Да оремо долове. 2 Пуж, муж, пусти роге ван, Да ти кућу не

Б) ДЕЧЈА 1. ЖИВОТИЊАМА ПУЖУ (да пусти рогове) 1 Пусти, пужу, рогове, Да хватамо волове, Да оремо долове. 2 Пуж, муж, пусти роге ван, Да ти кућу не продам Старом деду

ЖИВОТИЊАМА ПУЖУ (да пусти рогове) 1 Пусти, пужу, рогове, Да хватамо волове, Да оремо долове. 2 Пуж, муж, пусти роге ван, Да ти кућу не продам Старом деду за духан! 3 Пуж, муж, пусти баби рогове!

2 Пуж, муж, пусти роге ван, Да ти кућу не продам Старом деду за духан! 3 Пуж, муж, пусти баби рогове! Ако нећеш пустити, Ја ћу тебе убити, На зеленој трави Секиром по глави!

(Веверица) 153 — Ни везено, ни решено, свукуд златом нарешено? (Змија) 154 — Ни ранар, ни видар, а свакоме крв пусти? (Комарац) 155 — Озго јаре, оздо јање, спријед шило, остраг виле? (Ластавица) 156 — Оре као орач, црно као ковач?

Ако је и тај рој бројан, онда се и он роји. Такав рој зове се паројак. А кад тај паројак истога дана пусти рој, онда се тај нови рој зове „бијеле пчеле“, што се у народу сматра срећом.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;“ па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци!

средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.

Кад га лисица опази, рече му: „По Богу да си ми брат! пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри.

” Он узме од ње једну длаку па је пусти. Опет тако идући преко једне планине нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак кад га види, рече му: „По Богу да

И курјак кад га види, рече му: „По Богу да си ми брат! пусти ме, ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па хад ти затребам, само је мало протри.

” Он узме длаку од курјака па га пусти. Иза тога царев син опет дуго путујући срете једнога човека, па га запита: „За Бога брате!

Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе.

” А Стојша му рече: „Ја теби не ћу ништа,” па га пусти. Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и учини весеље за недељу дана.

” А Стојша му рече: „Ја теби не ћу ништа”, па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана.

” Онда му Стојша рече: „Ја теби не ћу ништа,” па га пусти. Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана.

Онда он пусти мачка, а мачак кад опази толике мише и пацове почне их хватати и давити па све на гомилу свлачити, а и миши и пацови

Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: „Хоћеш ли чувати овце?” А он одговори: „Хоћу, светла круно!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ишли смо зајдно у занатлинску, шапто сам му „Отаџбину” од Ђуре Јакшића! „И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације!

МИЛЕ: Важно је да он не сме ништа физички! СТАВРА: А ко каже да не смем? МИЛЕ: Ама, нисам ја тако мислио, пусти ме! ИКОНИЈА: Ћоро, побиће се! АНЂЕЛКО: Па шта? Оћеш да зато прекидам вечеру? СТАВРА: Има на месту да те изгазим!

МИЛЕ: Је л би ти хтео још и да собјашњаваш? Знаш ли ти ко сам ја? Знаш ти кога ја познајем, и то лично? СТАВРА: Пусти човека на миру! МИЛЕ: Видиш ли како групаше! (Непознати, и даље гледајући напоље, седа за сто. Прилази му Иконија.

Оћу да кажем, другим очима. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ја не поричем да сам доживео несрећу... СТАВРА: Пусти несрећу, несрећа не дође зато да нас упропасти. Него ми кажи где су ти твоји војници.

ИКОНИЈА: А гдес ти досад? Ниси ваљда све соним воскаром? ГОСПАВА: Пусти ти њега! ИКОНИЈА: Јесте л се провели, ил те прерадио? ГОСПАВА: Ти не забадај нос!

ГОСПАВА (од једног до другог): Кажи ми неку лепу реч, утеши ме! Сажали се, кажи ми да ти је жао! Пусти барем једну сузу за мене, биће ми лакше! Узми ме за руку! Помилуј ме! ЦМИЉА: И ти си лепо Трифуна помиловала!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МЛАДЕН (одгурне га): Јеси ли луд? ЈОВАН Пусти ме, пусти само да навирим, да видим. Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас.

МЛАДЕН (одгурне га): Јеси ли луд? ЈОВАН Пусти ме, пусти само да навирим, да видим. Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас.

Ох, да само видим! Чује се Васкин глас. ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! Пушти! — довикују сви. Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати ко је бржи. — Може ли се ово очима вировати?!

А сад, брате, сазуј бичве, да ти обађе ноге. Деде му ти Пјевалица свуци. Брне пусти да чине с њим што хоће. Он их је само гледао. Пјевалица му опипа листове и стопала.

Хоће да то буде још за живота Брнина. Бакоњу ће пратити Срдар. Бакоња замоли да га најприје пусти кући за један дан, да прије него се „обуче“ узме благослов од родитељâ, као што је обичај. Гвардијан му то допусти.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где?

Гледај: наше главе разбацано плове Утрином и водом, брдом, уз пут козји. Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише.

Где је та кишна ноћ тишине, па нанула Ход кроз пусти ходник док не сташе? Куд неста давни звук од пада чаше?... Не само кости под земљом: и музика је трула.

Минуше крај њих ко трун: двор по двор И врт Алхамбре са водама и клупама. Ал тек им оста ко у дубу чвор Пусти Арагон, испечен, сав у рупама.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат.

Хоћу да будеш први.” — „Бићу” , рекао је озбиљно Вукашин. „Кад си на збору, пусти реч да се вала по главама, а ти је слушај и гледај. Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.

Под спорим корацима снег опет љуто шкрипи. Кроз слеђену помрчину ниједна мисао не може да пусти жилицу. Јасенови узалудно чекају ветар. Не виде се гарава ждрела оџака. Згрушало се небо над Преровом.

снегу и по киши, и дању и ноћу, радио сам ти, нисам празнике чувао, чувао сам теби свиње, тебе сам чувао од хајдука. Пусти жену, па се нагну над корито, подиже мараму и загледа се у црвенкасте и наборане дечје главице.

У Прерово је отишла. — Ћути! ... — Док сване, у селу си. И кад прва опали, сокаци су пусти рече задихано Стева Чађевић, и себи превисок, и седе на миндерлук.

Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже и гура му

Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже и гура му главу у снег.

Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже и гура му главу у снег. Онда га опет пусти: — Је л’ нећеш да пуцаш у мене? — Нећу... — кркља војник. — Жива ти деца? — Жива ми деца.

Води ме у апсу! Кад Аћим залупи врата за собом, капетан, збуњен и неодлучан, истрча у ходник и викну: — Не води га! Пусти га нек иде куд му је воља. Аћим сâм, погнуте главе, журно пређе преко пијаце.

И моја жена и моја деца, сви ће бити верне слуге твојега сина. Обећај ми... — плаче. — Даћу ти! Само ме пусти. Бежи! Мијат зајаука од радости.

ушима, јер ово је његов последњи злочин, јесте злочинац већи од свих што су газили земљу, а не сме, не може и неће да пусти њу после осамдесет година први пут, последњи пут, једини пут, па је то једно и једино цео живот, и једна једина дојка,

Рука смалаксава. Време ти је, Никола, каже. Грло му се пуни брзим, сувим пуцкетањем. Пусти је нека се одмара, каже. Како није знао да се пред одлазак плаче? Он не плаче. Устаје, вуче руку за собом.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку. Он је пусти да падне у воду и загледа се за њом, запањен: из белог, светлуцавог песка пружали су се ка њему румени прсти корала

рече галебица и пусти рибу у море. Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред

Рибари су нешто говорили о вилама? Али нико ниједну није видео. Откуда ова? Младић затеже мрежу, а вила зајаука: — Пусти ме, момче! Никада ти ово нећу заборавити! Али момак је чврсто држао мрежу. — Не иде то тако! — довикну јој.

Свако ко буде хтео да те види, мораће да ми плати! Тако ћу, ваљда, доћи до брода! — Поклонићу ти три брода, само ме пусти! Поклонићу ти девет бродова, ако обећаш да ником нећеш нанети зла... — Обећавам! — момак олабави мрежу. — Не жури!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Било како било, једном се суседу, Турчину, учили сумњиво то добовање и он затражи од Мирка, сав бесан, да га пусти у кућу. Мирко одбије и настане препирка. Дође и терзија Мехмед.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти Чун се љуљну - он се трже Оде санак пусти! Бр. Радичевић ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК .............................. ..............................

- Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте!

Но ако сад их спазиш у даљини Гдје јуре с мржњом и кликтањем својим Пусти да и ја прије спазим самрт Нег' туђи пољуб на уснама твојим! Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ...

Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје. Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе!

Свуда је подне. Ј. Дучић XЦВ МОЈА ПОЕЗИЈА Мирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо, тихо девојче што снева. Пусти песма других нека буде жена Што по нечистијем улицама пева.

Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи, к'о да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора сване Из црних дубина разјапљеног пакла. М. Ракић ЦXXВИ НАШТО МИСАО...

своју, Оставити беду, несрећу, и злобу, И ударце бича стечене у зноју, И свемоћну подлост, и општу гнусобу!... Пусти снови!...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Што Римљани наумише, то и учинише. Архимедес их намерно пусти да се сасвим приближе градским зидинама, но кад се они ту окупише, заповеди да се галерије, натоварене камењем,

„Шта питаш, старкељо? - Хоћемо да пљачкамо“, одговорише му они. „Како год хоћете!“, рече им Архимедес и пусти их у кућу. Он оста у дворишту, војници уђоше у његове одаје.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Он се трже љутито, загледа се, познаде ме, скочи (спавао је обучен) па се загрлисмо. Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди. — О благи Боже, нисам се надао, хвала ти.

а... а... Ђорђе! Па се командант појављује на прозору и наређује да се будала пусти, и прети да ће га лично убити у првој борби, а Ресимић се смешка докле га одвезују, намигује на војнике и сав црвен

Понеко, напрегнутих очију, чврсто стиснутих усана, гледа, пусти крик. Онда, усред страшне вике и вриска, бес витла достиже врхунац.

Зар њега да убијеш? Зашто? Шта ти је крив?“ јауче она. — „Крив! Крив ми је, крив, не разумеш, никад нећеш разумети; пусти ме, ти ниси у стању, ти не можеш разумети.

Ми га гледамо молећиво, преклињући, нека нас пусти само мало, само мало. Али понова сече нас његов поглед и прикива за проклету мрску тезгу, иза које једва вире наше

пута у многим очима оних лавица читао јасно чуђење: откуд сам ја, уопште ту, у тој кући, ко је то полудео да ме тамо пусти онако старомодног и без „шими“ ципела? Ја бих слагао кад бих тврдио да ме моја вереница, у то време, није волела.

Остави ми се, молим те, тих твојих маневри, знам ја њих добро; него пусти ме да се к'о послован човек одморим и издувам, па да сутра рано заогрнем рукаве и зарадицу своју, од које живимо и

Жеља му је, наравно, била да на женскоме полу погледу пусти на вољу, али има ти ту и свакојаких других привлачности и сваке сорте необичнога шаренила.

Пошто је пре снега било суво, а засипало још од јутра Бадњега дана, то су мале страћаре и сви сокаци, потпуно пусти, брзо завејани дебелим белим слојевима.

Али то страшно љути нају што да Боја пусти толико браду и чудом да се прави, па га брзо шаље натраг да му каже да се сместа обрије.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И што друго и боље може да направи театарски човјек, ако је доиста паметан и доиста умјетник, него да пусти Есхила или Софокла да говоре, да их што мање у томе омета, а себе да учини што ситнијим и што незамјетљивијим?

Толико да будем сигуран у своје присуство. Али крилом нека не дира мене. Нека мене пусти по страни. * Запазио сам: на ормару је нови календар.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. — Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.

Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник.

помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: — Ходи дер, синко, придржи. Стар сам, па не могу сам...

Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село. Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати. Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку.

— Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати. Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку. БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова.

А старац рече: — Е, па кад није другаче, ја хоћу, али само да видим како ће ми бити души. Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у

На то ће један мали, сакати миш, који се је бојао ако се војска пусти да је он први на реду: — Не пуштај, ако бога знаш ,ја ћy ићи, па што год бог даде!

Кад га лисица опази, рече му: — По богу да си ми брат, пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри.

Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једине планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече му: — По

И курјак, кад га види, рече му: — По богу да си ми брат, пусти ме, ја ћy теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри.

Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од

средњи не шћедне; онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.

Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита — Хоћеш ли чувати овце? А он одговори: — Хоћу, светла круно!

Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и

А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И пусти трулеж нека слепо гази Љубав и душу, и натапа струну; Задах нек на те своју сенку плази Високу, крупну, као злоба пуну.

И још увек сат за сатом тихо пада, Око главе, к'о ореол, дим и пара. Око главе, к'о ореол, пусти снови, А у срцу измирење и доброта, И још мало задовољство, што су нови Моји дани кратки, кратки без живота, Што

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једини лек је систем који је имун на сметње. Он је усавршен, он постоји и једино је потребно да се пусти у рад. Још увек страшан сукоб обузима духове и вероватно ће највећу важност имати високонапонски предајник као уређај

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Обузели су те пусти младалачки снови, али ћеш се отрезнити када се вратиш у Кембриџ и схватиш даје све ово био само леп сан, који си уснио

Ћипико, Иво - Приповетке

—Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је.

—Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају. —Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први. —Ето, нисмо!

Уто, изненада, нађе се код њих опћинџки полицај.. —Не дајте ништа, господине! задихан каза нагло. —Пусти.. . Учини добро, па се не кај!... —Али је просјачење строго забрањено.

— разједи се Турчин и удари га бичем по образу, па се исти час маши за револвер. Спасоју сину мисао освете, пусти узду, одмаче се, и у тренутку састави. Пуче из џевердара.

Он ништа не одговори, а она настави: — Вјеруј, зажелела сам се поћи тамо... А како је теби? —Пусти!... — одговори он нехајно. — Ја се празан нећу враћати; у свијет ћу поћи...

— Сутра ћу ја за својим послом, — рече Лазо, бацивши се на постељу, очито тиме задовољан, и протаре руке. —Пусти! — одговори Спасоје. — Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити.

на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.

— Што си се сневеселила? — пита је Марко и ухвати је за руке да је к себи привуче. —Пусти ме! — брани се Антица. —Баш нећеш ме, док се год не вјенчамо...

не захвати ноге испружене прама мору; дуго би гледала какосе валови натискују, и, пјенушајући се, ударају о хриди, и у пусти простор, уз крику галебова, пуштају тугаљиве гласове.

— Пусти ме! — одговори му она преко воље и не диже се. —Уђи у кућу, све је приправно! — говори јој он. —Пусти ме...

— Пусти ме! — одговори му она преко воље и не диже се. —Уђи у кућу, све је приправно! — говори јој он. —Пусти ме... — понавља Антица, кад се он с прага маче да је за руку ухвати. —Ти се још отимаш? Што ти је? Не бјеше се удавати.

Не бјеше се удавати... Знала си што те чека! — Удају се и друге! — рече она као за се. —Тако је у свијету... Ма пусти ме још мало овако! Марко се збије до ње на трупић и не пушта јој руку из своје, већ је јаче стиска.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

А од четири њена дела други се завршава стиховима: Пусти, подлаче! још једна неурастенична мера натапа моје лице У болну гримасу еуразијских егзалтација...

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Наредите да одмах после подне, у четири сата, дође овде министарски фијакер. ПОПОВИЋ: Шта ће ти то? ЖИВКА: Пусти ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут од Калемегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо!

ЖИВКА: Јеси, јеси, Васо, познајем ја тебе добро, матора лопужо! ВАСА: Пусти ме, молим те, да ти прочитам до краја. ЖИВКА: Читај, 'ајде читај! ВАСА: Хоћу, само, молим те, остави ту столицу!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

И, богат, моћан а самоуверен, он је могао и смео што други нису: да тој својој љубави потпуно пусти на вољу, да јача, постаје све дубљом како је ћерка расла, развијала се и залазила у зреле девојачке године.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Стегох срце и рекох кавазу да пусти молиоца. На прагу се брзо указа н уђе унутра веома висок, сухоњав и кошчат старац, коме је одавно прешла преко главе

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

То не била проста риба, свакидашњица, Већ је била златопера и златорепа. Рибица се стаде молит’ старом рибару: „Пусти мене, добра душо, натраг у море, А откупа, каква хоћеш, ишти, — даћу ти“.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи о пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада?

Петровић, Растко - АФРИКА

од сламе, да забада мотке које носе на себи лобање хипопотама, овнова, пантера; да између прућа растеже коже, а пусти олињале питоме мајмуне и људе тамне, лене и наге, покривене мушицама, да шетају!

— Ме, Ме, чујеш ли, ја те зовем? Моја је реч: Ходи! — До овог часа хтела сам у твоју колибу; Сада ме пусти да мирно идем у своју; Моја је колиба у земљи.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Черкези се брзо прибраше у гомилу и полетеше на наше; наш ланац пуцаше донекле, па онда брзо стуче и пусти преда се формиране затворене каре Черкези су били доста близу и наше их каре дочекаше сложним плотунима.

Сва војска која ће це сутра борити да се вечерас скине са свију стража и измени од ноћних дужности, да се пусти нека се испава до 3 часа у јутру, тада да се полако без ларме избуди, и брзо опре ми; комесари тада већ да су свуда

А ови клонули лугови били су празни и пусти, неми и жалосни; нигде тичице да прхне, да зацвркуће и овесели гај својом јутрењом песмом.

две мале, коштуњаве, сухе и хладне ручице, а на самом уху некакав слабачак, потмуо детињи глас прошапута ми: — Чичо! пусти и мене да се ту мало огрејем! Мене прође језа... да ли ја ово сањам?... нагло се окретох...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XИ „Ај, пусти ме да одлетим — Мио ми је лет. — Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

При поласку казао сам војницима да се крећу без лар-ме, узвика, у највећој тишини. Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком. — Пазите добро! — рекао сам им.

На отвору земунице угледах Косту. — О... здраво друже — Викну радосно и лупи ме по рамену. — Милосаве!... Деде пусти једну салву, у почаст на-шега госта. Горе се зачу неко трупкање. — Какву салву? — питао сам га. — Не питај!

— Позовем овог поручника и нас двојица се договоримо... Кад су нам јавили да се приближује командант, он пусти митраљез, а ја распалим рововцима. Удри, удри, удри! Отпоче и бугарска артиљерија. Онда опаучи наша. Лом се направи.

— чуди се ветеринар. — Ја не могу да разумем те људе. Зна да ће му шкодити, и опет... — Пусти... Није то њему први пут. На положају нема шта да пије — бранио је Бора Косту. — Велиш, нека истера ћеф!

— Молим вас, спасите нас ове напасти. Упали су нам у кућу. Видите ли овај лом? — Море пусти човека да седне! — вукао је Бора капетана Леку. — Деде, пиј !... — Овако вино нема на Јежу — нудио је Коста.

Кроз истурене зубе горње вилице пусти неколико димова, пребаци ногу преко ноге и окрете главу од мене. — Чујете ли шта говорим? — и дохватих је за руку.

— Не треба се подавати таквим мислима. Парну турбину у замаху не можеш зауставити малим прстом. Пусти... нека те догађаји носе! — размишљао је Војин. — Ваљда ће наићи срећнији дан, кад ћеш ти опет наћи своју малу Арлету..

Полета и Тома отишли су. Ми смо пошли у онај мали, пусти парк, преко Изера. Ишли смо једно време ћутећи. — Ет, алорѕ? — прекинуо сам ћутање.

Млади колега је радостан, а на узбраној биљци клонуо је цвет. Као да плаче... Кад већ нема никога да пусти сузу. Срећом, ветар однесе шешир са главе мога колеге... Међу камењем вирила је пушчана цев. Граничар размаче камење.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали.

Склониште је овде цигло за ме — Сива магло, ти не падај на ме! Већ се дижи небу у висине, Пусти сунце нек’ ми једном сине!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

своје мрзости, Природу пуни духом пакленим; Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна ђинђувчад У безграничном прсну простору...

Са таком свирком громко праћени Младенци пусти даље летеше, Док нису ногом своје мрзости Од Црних Гора гробље створили И на том гробљу крст оборили...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И једног дана Нимфа топла, мека, Даде му пехар препун чедне сласти, И он се опи од детинске страсти, И у трк пусти у поља далека Зауздан оркан и сунчане зраке.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти! МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!

ЈЕРОТИЈЕ (издере се на Јосу): Па шта чекаш, брате, пусти га нека уђе. ЈОСА (оде). ЈЕРОТИЈЕ: И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовнеш, заподео си неке разговоре: те био

КАПЕТАН: Ама, пусти мене прво да пречистим рачуне! ВИЋА (бесан): Ја протестујем у име државног морала и ја, у име државе, изјављујем да

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1857. ОРАО Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама! ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ Имало мало голупче, Гуги

Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама! ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ Имало мало голупче, Гуги ми гугило мало.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

А остало, све је заборавио. И оца да оплаче, за њим сузу да пусти. Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад.

он, први пут тада, пусти сузу... Умало што се не заплака... [На свадби пева се:] . . . . . . прво миловање, Миловање, слатко уздисање.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(сејање, окопавање, огртање, брање), и »бог, кад чује све ове муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144. Упор. ѕ. в. Конопља). Зрно к. меће се у амајлију против болести (Караџић, 4, 1903, 199).

Да би могао направити одело за своје војнике, науми Тројан да сеје л. Никако није могао наћи згодно место, па зато пусти сокола, и где соко падне, да га ту сеје. Соко падне на ову градину, и Тројан »својом руком« ту засади л. (»ћетен«).

кобила или овца добије младо, онда трчи ко од укућана да младунче прихвати; при дизању он га помери с места и каже: »Пусти лескову, узми дренову« (СЕЗ, 7, 162). ЛИМУН Зітроне (цітруѕ лімонум). Лимун. При просидби просиоци дају л.

муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144). Град доводе душе мртвих (αωροι βιαιοθάνατοι ‹= невидљиви насилно преминули›), и ова басма

у њу вина, умеси девет колачића и узме један стари нож, па да то све зашије у платнену кесу и (уз друга врачања) пусти у текућу воду (околина Кучајне, ЖСС, 200).

Код Поповаца девојка се боцне иглом и пусти кап крви у смокву коју шаље момку, и верује да ће он за њом лудовати ако такву с. поједе (СЕЗ, 65, 1952, 250). С.

Ћипико, Иво - Пауци

Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у

Али пусти крају, не питај! Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола... а куљав... Ха! — И надуши се смијати... Ма збиља —

— и као сневесели се. — Али ма'нимо то! Де, ти, прихвати боље! —Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе. —Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу..

Среће ти, продај! —Пусти, болан, — окрете се газда, — што си најашио?... Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да

У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти — и, пустивши је, одмакне се цура од њега и опет стојећки разговарају.

—Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне

Петар плане: — Нећеш, момче, што си намислио! — и безразложно стаде га вика да пусти цуру. Часом наста трка и свјетина скупи се око њих. Радивој не пушта цуре и, онако обгрљен, хоће да мимо свијет прође.

—А што? — пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ...

— пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ... Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило.

” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће!

Али Божица са сузним очима задњега часа замоли га да је пусти: —Све ћеш покварити—, вели му, — а послије биће нам слађе!

Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ... — Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. .

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

пакошћу, смехом грленим и распусним, гледам их како се гурају ко ће од њих пре уставу да дигне и дивљу воду у бадањ да пусти, да се камење покрене, издроби ми месо и кости, у кашу да ме претворе, а крвљу мојом да задоје своју обест.

Слегао се овде пусти неуспех. Они на које су Мати Црква и Отац Држава гледали попреко, што су се вазда котили по земљи отпорни на

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен! О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.

Уморног од бесне трке одјаши хата свог, И густе заглади брке и пехар подигни тешки, Силан кô млади бог. На рудину пусти хата, Куцнимо се ја и ти; Још не тутњи са Карпата, Још пустара твоја спи.

У њеноме они такту чују звекет из даљине И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине. Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место, Јер сам певô о слободи и страдао за њу често.

“ Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја, Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја. „Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова, Него зато, што је богу додијала

Он с грацијом шапку Тури, На десно је наби уво, И потом се хитро жури, Да дотера скупо руво. А Океана пусти тада На пољану хата врана, „Бољег имам“ рече млада И загрли свога пана. 1890.

Ту мала пастирка седе, А свежи подухну вихар у њене образе бледе, И она уздахну ти'о. А Кића чопоре пусти, Подви лагано ноге и крај ње тихо се спусти, И мирно звиждати стаде.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

рибарче се, лешкарећи у чамцу, препушта сањаријама о богатом улову, али убрзо, са буђењем, схвата да је све „санак пусти“.

“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти! ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме.

Нико тебе не ћеде помоћи Роде мили у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па дохвати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану.

Ја сам погрешио, цела је истина, У твојој сам власти, можеш ме убити; Ал' какву ћеш славу тиме задобити? Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.

Априла, 1876. ОРАО ЂУРА ЈАКШИЋ Влизо до неба је гора чарна, Не треба орлу тек један лет Само да пусти крила немарна – Презро је – давно презрени – свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Он никога од њих не погледа. Са Ристом ни да се здрави. Ни у њихне хаџијске столове није хтео да их пусти, да одстоје службу. Наредио клисару да га сви испред цркве чекају.

НАЗА Ћути! Је л’ сам ти сестра? САРОШ Јеси. НАЗА Па зар сестра сме да пусти да јој се брат убија и упропасти? САРОШ Сад ме уби. Где си, за Бога, била? НАЗА Тамо где сам требала.

да ми у очи неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у руке«. (Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али ако није пила, добро је јела. Оним јаким, здравим зубима огули батак одједном, и некако са задовољством пусти кост да звекне у тањиру. Кад сврши ручак, воду пије из „бокалчета”, мало мањег него што некима стоји на умиваонику...

Ја сам укрштај расâ, ја се сав колебам, ја под боловима сазревам!... Пусти ме, пусти ме, да ти све кажем, само теби могу све казати...

Ја сам укрштај расâ, ја се сав колебам, ја под боловима сазревам!... Пусти ме, пусти ме, да ти све кажем, само теби могу све казати...

Нема још ни шест сати, а и да има нећеш ићи док не дођу људи колима за утовар оних бурића... Пословица она каже: Пусти, добро дело низ воду, а ти пођи уз воду, добро дело ће те стићи. Допада ти се, је ли?

— Бранко се засмеја. — Хајд, лаку ноћ, снови пусти! осећам да ми се спава, и хвала ти, Боже. Павле се вратио у Енглеску.

Сокина једина срећа. Прекине срећу Сока: „Пусти ме, задуваћеш се.” — Волела је дакле Сока оца с љубомором, и зато је била пуна неповерења према свима у кући.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

силу на цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса као драгоцени дијамант љубопитном оку представља се, пусти; — тек што јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш

сви познају, отиде надзиратељу тамнице, који је кључеве код себе имао, и од њега заиште да је код новог сужника саму пусти.

му се поменута девојка у опасности бити виђаше, ободе свога коња преко, управивши пут бесном том зверу; на њега стрелу пусти, и тамо га згоди гди је најнужније било за оборити га на земљу.

) ТРОСКОТ — врста корова (полyгонум авіцуларе Л); пусти-баба-коњу-крв (Вук) ТРПЈЕНИЈЕ — стрпљење ТРУД — врста гљиве која се, просушена, употребљавала за потпаљивање ватре

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Али, пре но што ће се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се пусти да се само маши, и оно чега се маши, тако се тумачи, биће му позив у животу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Један полете са сандуком који га повуче наниже. Вичу му они одозго да пусти сандук. Али он или не чује, или збуњен мисли да ће га баш сандук задржати. Сручише се у јаругу... Омаче се и коњ.

Потпоручник Драгиша ухвати коња за ђеш, па истрча напоредо са њим. Ордонанс беше још сналажљивији. Пусти коња напред, а он му се ухвати за реп, те га коњ извуче. Тако урадише и остали.

А видео си да је дошао ађутант. — Наравно... — Пусти га, побратиме — вели Душан усиљено равнодушним гласом — нека ради по својој глави, шта се нас тиче.

А то ћу исто казати оној двојици. — И Душан се диже. — Чекај! — задржи га Лука. — Молим те, пусти нека они напишу... — А што? — и Душан га значајно погледа. — Дакле... требало је да прогутамо? — и засмеја се.

Било нам је пријатно. А келнерице служе. Коста „Турчин“ се сав нарогушио и прати их стално погледом. Тек се диже. — Пусти ме, молим те, да седнем ту — рече Драгиши — ама да ме само додирне сукња. Јаој, људи, где нам младост прође!

За њима кретосмо и ми полако, застајемо, опет ногу пред ногу. За нама остадоше пусти маслињаци. Сунце је већ било далеко поодмакло, када стигосмо на онај рт, и тада угледасмо множину лађа, ратних,

— лупи се Драгиша по потиљку. — Јесам ли ти казао? — обрати се Топлици. — То му је све што има од живота. Пусти га! — Тгèѕ жантил — додаје Хили и нетремице посматра Косту. Али Коста заћута и загледа се негде кроз грање.

Од свих невоља којима је изложен људски организам, изгледа најтеже патње долазе од те несрећне жеђи. А онај пусти камен усијао се и тело као да сагорева. Жеђ подави људе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, свеједно: ма камо да се окренула Капљици се чинило да се, блеђи од корала, у даљини њише њен Цвет. — Пусти ме, моћни Царе, да се вратим пустињском Цвету! — рече Капљица, али Цар одречно одмахну главом.

Низ образ јој је клизила суза. Она подиже руку да је обрише, кад некакав танушни глас рече: — Пусти ме, сам ћу! — Ко си ти? И шта ћеш сам? — жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било. — Ја сам твој син!

— Узми једно! — положи Сребренка на дечаков длан зрно бисера најкрупније од свих, а Маријан га пусти у џеп, помисливши: »Како ће се старац обрадовати кад га види!

»Можда је Смрт преварила жену!« — помисли Варалица и осети како у њему снага нестаје, као да вода у пусти песак тоне. Кад, наједном, зачу некакво чангрљање, нечије гневне гласове.

При погледу на њих дечак постиђено саже главу али метлица пркосно рече: — Пусти их! Нека се смеју. Срца су им исто толико прљава као и улице. Зато и не могу да почисте ђубре!

ИЗГУБЉЕНИ КЉУЧ Око дечаковог дома растао је само песак. Једва би која бодљикава биљка успела да пусти корен и донесе некакав јадан цвет или плод. На Пешчари се нису заустављали ни људи, ни облаци.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај!

Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало, Брат сестру море да зема? А он, пусти и бесни Стојан, одговара: — Стамено, мори Стамено, Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула,

) Одавде, газдо! АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор! И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа! (Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О мој драги, ти ми под пенџере дођи! Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се вече спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане,

Ноћу је боље било, Сокаци пусти и само Ја сâм са својом сенком Лутô сам тамо и амо. Уз бат корака тромих Ја бих мост прешао стари; Кроз облак

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Према песми, од Турака понуђено му при јатељство уз услов да пусти њихову војску преко своје земље бан Деренчић је гордо одбио и прихватио борбу под Удбином.

Њега је замолио да пусти синове да пођу заједно с њиме мећу Турке. Југ је то одбио, а Југовићи су ћутали, погледали у земљу и покорили се.

“ Кад то зачу српски цар Стјепане, он телала пусти у сватове; телал виче и тамо и амо: „Није л' мајка родила јунака, и у свате цару опремила, да за цара на мајдан изиђе?

Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до леђанских врата, ал' леђанска врата затворена. Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је

Викну њега Балачко војвода: „О Милошу, зар се мене надаш?“ Па он пусти један пламен модар, опали му црну мећедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш

“ Па он пусти један пламен модар, опали му црну мећедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал' Милошу ништа не досади.

Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!“ Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену

То говори војвода Момчило, то говори, а с душом се бори; то изусти, лаку душу пусти. Кад погибе Момчило војвода, а граду се отворише врата, пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина, одведе га на

Ал' је Марко милостив на бога, а жалостив на срцу јуначком: пусти вилу у планину живу. Биле бере по Мирочу вила, биље бере, често се одазива: „Сад ћу доћи, богом побратиме!

Доцкан рече Љутица Богдане: „Ходи, Марко, да се помиримо: пусти мене дванаест војвода, да ти пустим Рељу и Милоша“. То је Марко једва дочекао, пусти њему дванаест војвода, Богдан

То је Марко једва дочекао, пусти њему дванаест војвода, Богдан пусти Рељу и Милоша. Скиде Марко мјешину са Шарца, пак сједоше пити рујно вино, мезете

То је Марко једва дочекао, пусти њему дванаест војвода, Богдан пусти Рељу и Милоша. Скиде Марко мјешину са Шарца, пак сједоше пити рујно вино, мезете га грозним виноградом.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Мачку синуше очи. — Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.

Куја скикну и одскочи у страну. Николица плану и пусти узицу. — Е чекај сад! Жуја, држи га! Куја заурла и јурну за Стрицем.

Кад је отвор већ толико проширен да би се могао увући чак и одрастао човјек, Лазар Мачак пусти ашов. — Сад је доста, можемо унутра. Ево, ја ћу први. — А зашто не бих ја? — побуни се Јованче.

Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц. — Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути! — молио је дјед Алекса све више кашљући.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Те што год теку и имаду, мало, велико, од камена и до дрвета, све им односи и сатире, те им пусти куће и у свачем их рђа тре, да се никад ле могу опоравити!

И тетиво је на њему натегнуо, те смртне стреле запео и готове стоје. Теке исто ха! да их пусти на нас и потуче нас махом.

почитовати, за цркве не хатати, оцу и матери досађивати, Бога се слабо сећати, по својој вољи ходити, те Бог и пусти свој бич на нас.

Једанпут, у својих му полата частећи се с господом, седећи им за асталом, теке пусти се човеча рука из дувара супроћ очију му и с прстом написа му на дувару ове три речи: Мани. Текел. Фарес.

А кад не ктише, те не ктише обрнути се, онда мећу њих пусти мач нек’ се сами исеку да Римљани више не гину и нек се већ разиђу одонуд.

И више не пусти је из дама од себе. Поче молити свога оца да му је узме за њега. Дође тај злочест хабар к Јакову. Он ошути ал' синови

И на то је пусти, даде јој мира, те је поче распитивати што је и како је, зашто плаче, што јој је тешко. И она му плачући проговори те

И пак му она на то рече: — Да хоћеш ли да идем ја сама за те к цару говорити му да те пусти? А он је запита: — А зна ли, рече, тебе цар? И она му рече: — И врло ме познаје.

Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и да једе, и још устајући виче и

запиташе Христа за сваку кривицу отпуштати своје жене: А ако ли се која с туђином затече и ухвати се, не тек да је муж пусти него и на улици с камењем да се побије.« То, рекоше, тако у закону пише нам се учинити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тек се дигне до паше. Јаве га, а паша га одмах пусти к себи. Чорбаџи-Замфир уђе, поклони се паши, паша му да знак да седне. Доносе кафе и чибуке, пију и срчу.

Па кад Мане заигра и заплете и залупа ногама, звече они пусти прапорци и силно дирају у срце све играчице. Мане је најчешће водио коло.

— Такав је тамо обичај. Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.

и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!...

врата; понека се забатрга, па јој излети папуча или нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...

лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...“ па иде даље другим сокаком, где опет тако нешто викне или вели: „Овим шором, Лазо, еј, девојака нема!

Све је то чудновато страшно и њему немило било што је тада видео у Тим сликама... Сви весели, само он тужан; сви пусти и обесни, само он бедан; свима до шале и смеха, само он стоји и служи свима, па и оним најгорима, за подсмех.