Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Сад ће, ето, остати све пусто. Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа. Она лепа кућица обрашће у коров, а ону
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А ти?... Зар ти нећеш с нама? — Ја сам осветник. Заклетва ми је на души па гори!... А и пусто срце тражи освете!... Хајдуци се одвојише од устаника и приђоше Станку. — Ми с тобом хоћемо!... — повикаше они.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
све обешењаку једном салашарском!« Прођоше кола кроз село; оставише га и ударише преко вашаришта. Како пусто и жалосно изгледа то место сада, а како је весело и живо изгледало пре седам недеља, кад је ту био тродневни вашар, на
Позн’о је оно место где је вранац стајао, па пуно света око њега — а сада све пусто, нигде никога, само покисле вране и гаврани гракћу и прелећу са багрема на багрем.
— Певај, лудо, кад ти стари сват заповеда!... Еј, пусто, што нисам ја на твоме месту, та певала би’ и да пустосват жели — а камол’ кад стари сват тражи! — вели јој једна.
Африка
Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих
је ово велико село, прво суданско село у које сам дошао, и које је на свима картама обележено дебљим словима, савршено пусто. Нигде једног живог бића.
Данас је Горе пусто, зарђало и дивно у азуру; једини споменик, ако човек не рачуна гробове белаца, који су са лудим сновима полагали
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Не знам ја кад се вратите, него ви мени сад да купите. ЈАЊА (разрогачи се): Пусто широко, високо! Имаш, море, памету у твоја глава? ЈУЦА: Прикладно питање! ЈАЊА.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А знало се и то, да ће кроз месец дана, тамо горе, све бити у снегу. Мртво, пусто, завејано, непролазно. Медведи ће силазити на друм, дању. Чопори вукова почеће да прате путнике урликом, у сумрачју.
Петар је, као и Ђурђе и Трифун, био добио велику парцелу, толико земље, као у неком спахилуку, али је тамо било пусто. На тој земљи, на Донецу, сем мирисне, високе, траве, багрења и липа, није живе душе било.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Чича од страха само зажмири заборављајући да скине џак с леђа, а кад је поново отворио очи, око њега је све било пусто. Разбјежали се и путници, и чобани, па чак и птице.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(К-Љ, НБ, бр. 118) — Остарио, игру оставио. (К—Љ, НБ, стр. 151) — Остарио, а ћуди не оставио. (Вук, бр. 4128) — Пусто расло, махнито старало. (У Црној Гори) (Вук, бр. 4577) — Што старији, то лукавији. (ЛМС, књ. 99, бр.
“; „Угасила ти се крсна свијећа!“; „Да Бог да ти пâс по пáсу погинуо!“ или „Пусто ти остало!“ Ово је још један доказ да се у нашој патријархалној култури на пород, тачније на мушки пород гледа као на
Матавуљ, Симо - УСКОК
Бјеше му као топцу који се спасао на какво пусто острвце, гдје је слаб изглед на скору помоћ, те, након прве радости, настаје страх од мрачне будућности.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Он је видео света, испробао и ово и оно, аргатовао, ратовао и вратио се у пусто босанско село да се у њему никад не смири, на радост и трајну захвалност деце, у којима је и распаљивао и утољавао жеђ
Све је на свијету тужно и ничему се не види прави лик ни јасан извор. ( Пусто бостаниште) Земља је лепа једино као колевка за сневање нечег узвишенијег.
На једном од таквих, неразборитих излета, Робинсон је доспео на пусто острво, проживевши на њему двадесет осам година, два месеца и деветнаест дана.
Милићевић, Вук - Беспуће
гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто.
се већ осјећала промјена; из кланаца удараше бура и натјериваше Уну о обалу, повијаше косимице кишне млазеве, погињаше пусто дрвеће и стресаше заостало, жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ено шеће из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране
невољу, Један вели: хиљада их има, Други вели: није већ стотина, Ал' сва, кардаш, мука заман ти је, Кад их пусто олово не бије.
Да л' ка кули Турци већ стигоше? Пушке муче, али јалакање Заче опет пусто страховито, И све јаче, и све јао ближе — Је л' то веће њима у потјеру? Они бјеже — ох бјежите, бјеж'те!
— Јуриш, Србе, удри змију, Пусто ли је дигла шију! Јуриш, Србе, крочи, теци, Де га нађеш, ту га сеци, Све тамани до једнога: Нема теби туна твога.
“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе
Он оком плану дивно гледећ друсто, Ал' срце њему опет оста пусто, На њега звезда до звезде с' осмева, Срдашце ледно само сунце згрева.
И тако ми науснице, Преварит те нећу, Седи туна па ослушни, Ето започећу. (1 ПЕСМА) (1) Големо је пусто место, Куће лепе и високе, А дућани свуд учесто, Да напариш жељне оке, Истурили сребра, злата, Свиле, свите све
Но заш песме да скрнавим? 17. Али тебе, ој Јоксиме, Споменути овде морам, Јера твоје пусто име По српскима пуче горам'; Твоја песма од Лазара Такну срце сред недара. 18.
63. ОД синоћ га не видела, А он данас рано устô, Пређе данка очô бела, Оста њојзи јутро пусто. Већ избија десет сата, А још назад нема злата. 64. „Та де мора досад бити? Ко задржа драга мога?
101. Како оде унапреда, Ох, пусто ли свуд бијаше! Како врата једна згледа, Како даље не смејаше, Како накрај стра га прође, Те отварат врата пође.
“ дивна рече Па из избе већ утече. Први петли, а њи ево Попадали десно, лево, Па спавају кô заклани, Пусто пиће све стамани, А сувише, гле стражара, Пао покрај господара, Па кô и он рче, дува, Место њега пушка чува,
Наопако узаптило, Па од гњева и од срама Маче силним мишицама: Пуцају му беле руке, Ма су луде све те муке, Пусто уже не успреже, У месо се дубље реже. Сам се себи сад осмену, Па с' унапред даље крену. „Заман! 3аман!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Преспавао сам и његов долазак и рани одлазак, у саму зору. Ујутру, кад сам се пробудио, све је већ било пусто и невесело, ником није било до мојих запиткивања, и ја сам се, због нечег преварен, упутио на оближње ледине, међу
Сад је пред човјеком само пусто блиједо небо одсликано у мирној води пространог вјештачког језера. По његовим ивицама, непотребно удвојени и сувишни,
Ово мало мирно море, сада тако пусто и туђе нама обојици, постаће сјутра завичајни видик неког новог дјечака. Укривени затони населиће се дјечјим тајнама,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Она би тада, кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала: — Ох, пусто остало! В После годину дана умре јој муж. То је још више уплашило. Од страха није знала за себе.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
знате ли оно идиотско питање које новинари обично уваљују познатим зверкама: „Коју бисте књигу понели са собом на пусто острво?“ Господе; каквих ту све нема изваљотина!
би понео кримиће — једину врсту литературе погодну за утуцавање времена на једном таквом месту као што је неко блесаво пусто острво.
Само је мој френд, госн Суле, обећао да ће, када га буду питали шта би, као, понео на то пусто острво, одговорити да би најрадије понео књигу „Како направити чамац од приручних средстава“, али га још нико није
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сентандреја, Іріѕ флорентина. Као писмо прашно, непослато, жути време по клонулој цвасти, делујући пусто, распродато...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
На небу зора јавља се сива, по мору капа Мачкова плива. Пусто је на све стране ... Тужно се јутро над водом рађа. Куд ли је твоја отишла лаћа, јуначки капетане?!
Трска се њише уз шапат благи: свратише мало, шетачи драги. У трсци пусто, умукли жапци, тишина легла нема, тек у плићаку, у води мирној, чудноват путник дрема. Два су другара у чуду стала.
У рупу стругну, прогунђа строго: „Видидер мачка, блесав је много!“ У чуду блеје Жућа и мачак, низ пусто поље жито се зиба. Никога нигде. А Тоша ипак: „Осећам опет, мирише риба!
Сад је касно, већ ми коса сиједи, гледам Уну, ћути као нијема, залуд лутам улицама знаним, све је пусто, тебе више нема. Еј, године, немјерљиве, скупе! Збогом, мала, из Босанске Крупе!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже, А ветар пољаном душе и густе лелуја руже, Споменик прошлости бурне, столећа
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тада нове муке... Равнање, ах, то пусто равнање, а фронт ратне батерије широк као развучена лепеза, те некоме испала глава, другоме леђа, онај излетео цео...
Тако разговарајући стигосмо у село Велики Бошњак. Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље.
Чудили смо се само како је све пусто. Чак ни посилнога нема. Неке кокоши су само чепркале по дворишту. А када смо обазриво отворили врата собе, на кревету
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ни сам не зна, да ли осећа према њој још што осим жалости. Срце му једнако некако пусто, али му се чини да ништа не жели, не осећа... О озбиљнијем чему према Љубици престао је и да мисли...
!... Гледаш цео живот унапред, а оно све пусто и одјекује вечном, бескрајном празнином... Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Далеко, негде, иза шкотских обала, диже се, из мора, модро стење, тако грдно, тако пусто, суморно. Ја га се сетих! Ја га видим!
Све поста нестварно, што у љубави чине и чиним; и живот, ко пусто поље куд ветар јечи, покрисмо снегом праштања свему, пољупцима збуњеним и новим.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Где су обе палилуле, помислим се и увиђам јасно да нема смисла ићи... Али пусто ђаконско срце: зна да му нема више од једне чашице (поп Цуца је велика циција), и опет вуче, вуче...
И осетих се самохран и немоћан као сухо дрво у пустињи... Све око мене мрачно, пусто, одвратно ... Ни једне искрене душе, ни једног топлог срца, ни једног пријатељског погледа !...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Је л' тако? ЈЕВРЕМ: Тако је! Ух, да није из наше партије, па да му подвикнеш тако детаљно на збору. Али пусто не иде... него... овај... кажи ти мени, шта мислиш, на пример, ко би онако од наших могао бити посланик место њега?
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Брод »Гауѕѕ« је у своме повратку свратио и на тако исто пусто и забачено острво Сен-Пол, где је учаснике експедиције гостољубиво дочекао стари рибар Ерман са својим рибарским
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком струји мирис дивљих белих ружа...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.
Кад свемоћни помор, у коме се коле, Сатире и пали, и руши и веша, Прође овом земљом у Судбине име, — Мртво, пусто оста историјско поље, И прострт је тужно свуда леш до леша.
Умрла је када цвеће гине. Остављену, не знаше је људи; Она боле видала је њине. Како ли је пусто, тамно сада! Срце суво; груди болно празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне
— Хвала... ПОРУКА Не, друже! Нека и то знаш на крају, Да ништа не мрзим што сам некад вол’о. Ако је срце сад пусто и голо, — Бедници се само и ништавни кају.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
То је све договором било и очекивало се. Уђоше, приставише пециво, па посједаше око огња. „Дај, чоче, да сквасимо пусто грло!“ рече сердар својима. Милица му принесе бардачић и купу. „А, гле!
Цетиње у оно доба, бјеше пусто поље. Једино, на рубу тога поља, у заплећу врлетног брдашца, било је, а и данас је, подуго и повисоко здање од сивога
Ено их уставише се крај стрикове куће, па обрћу главе на све стране!“ одговори цура. „Чуде се е је све пусто око њих“, рече Милица. „Ама ко ће то бити?“ запита сердар, упутивши се к вратима. „Нијесу наши људи... Два лацманина!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Боље је своје јаје него туђа кокош. — Боље је и мало с благословом, нег’ли и доста с проклетством. — Пусто масло и пси лочу. — Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна. — Туђе је све лијепо, али своје најлепше.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, | онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене грешног из Ватопеда, и на месту овом настанивши се, проведе нешто мало времена са мном, а велики и
Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше — ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов господин наш и самодржац, владар све Српске земље, Стефан
И измоли у цара кир Алексе, пријатеља свога, место пусто за устројење манастира у Светој Гори. И узе мене грешног из Ватопеда у место то, и уселисмо се.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
улази у кујну и завирује лево и десно, враћа се к својима слежући раменима, тихо, зачуђено): Никога, бре, нема. Пусто!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Иду, иду преко ширине, све тутњи пусто поље под њима. Кад се бјеху одмакли, сјети се војвода да је и фра-Срдарина међу војницима, па га стаде тражити, а кад
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.
А он не може свуда да стигне. Он јури ветар и мучи коње. Све ће ово остати пусто и туђе. Наслоњен на врбу, стајао је на обали Мораве.
Не би се љутио, не би је мучио, волео би га као своје, јер он мора, јер пусто је и мртво све у њему. Он се уверио да живот не може из њега да никне.
Сузе теку у браду. Сада је и она црна. Ни псето му се не оказа кад уђе у двориште. И овде је пусто. Најежи се и покуша да убрза корак до своје собе. Отварајући врата, учини му се да вриште шарке. Кресну шибицу.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ Као галеб залутао између неба и мора, блиста усамљено острво. Издалека, оно изгледа пусто, али на њему још живи неколико рибарских породица. Остали су давно прешли у град.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
- Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте!
капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла покри: Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи.
ладолеж већ је суморно спустио вреже; А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно; Без живота је све. Изгледа као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
заноса према Богу, као бескрајна воља за срећом, као дивља, жарка радост и тежња за животом, нека жеља неодољива и пусто немогућа да полетим, да се вртоглавом брзином винем попут ласта, оних радосних црних стрелица што тако сјајно лако
Било је сасвим пусто, јер се због нашег доласка све стекло у вароши, и гробарева кућица, у којој сам некад узимао тамњан и кадионицу, била
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На њему се једва разазнаје црно и пусто борово грање. Мисао нам однекуд иде на глуху антидилувијалну пустош кад су на Земљи владале велике језиве тишине, тек
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... — Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: „Баш су то све дивови искоријенили и понијели!
вреће и завезаше, рече им да и себи накупе колико хоће, па и они накупише колико су могли, а како и не би: онако пусто благо, па да остане!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра, бледа светлост на завесе пала. Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Под прозором застах.
Ћипико, Иво - Приповетке
И оно нешто тешко, пусто, слично њиховим животима, осјећа у себи, па у тренутку у памети сину му сва трагика изморена народа, и јаки нагон
Младо и старо освитком дана расуло се по пољу и доцима. Прије но пуп избије, харно је ускопати. Село је пусто, мирно, и да није под мурвом пљешиви „Попонциј” и стара Маре, зажелео би се жива створа.
Ишао је непрекидно и није се осећао замореним. Свугде на путу прати га живот и смрт! Улази у пусто гробље. Испод неуредних чемпреса простиру се плаветне сенке, турски једноставни споменици обрасли у зеленило...
Све ређи пролазници, неко пусто поље. Па опет зидови куле, обрасли зеленилом. Нека прекинута улица. У њој порушен град.
У њој порушен град. Пред двоструком капијом, турски званичник, црномањаст Анадолац. Једи—Кула! Град од седам кула. Пусто, високим коровом зарасло двориште, око којега се дижу старе суре зидине, низ које зевају посрнуле куле, у којему су
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
- доста често тече обрнуто, од садашњости ка прошлости, где се и налази његова утопијска варош, његови „стари дани” и „пусто турско”.
појављује исти онај помало сабласни пејзаж, са симболичким наговештајима умирања и смрти (све је „црно, „мртво” и „пусто”), који и Софка у Х глави опажа на путу између теткине и своје куће: „Пошто затвори дућан, пође.
А и газда Младен, видели смо, у сличним тренуцима такође све око себе види као „црно”, „мртво” и „пусто”. Али нигде толико сличности нема са Софкиним еротским сновима и мрачним сликама смрти као у приповеци Вечити
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!... Баш тих дана бејаше дошао у Брод богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
У подножју ветра немерљива сен охолости Нестаће у пепелу оних што више не постоје. У пусто срце у мртво време ме зови, Минула чежњо, да се свет понови.
Краков, Станислав - КРИЛА
Спасени рак се радовао под каменом. Последњи војник, који је прешао реку, претресе пусто одело на обали. Било је масно и подерано. Понео је са собом једну дугачку узицу.
— У—уп... — лупила би у пусто дно јаруге, и у маховином обраслом камену урезала свежу белу рану. Војници су крпили раскинуте фишеклије, везивали
Душко је гледао пуста изгорела поља крај Лутре, где су некада били њихови логори. Осећао је тугу што је све то тако пусто и празно.
Петровић, Растко - АФРИКА
Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих
је ово велико село, прво суданско село у које сам дошао, и које је на свима картама обележено дебљим словима, савршено пусто. Нигде једног живог бића.
Данас је Горе пусто, зарђало и дивно у азуру; једини споменик, ако човек не рачуна гробове белаца, који су са лудим сновима полагали
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше. Бар нама се још зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сигурно им је осматрач био далеко. Али наша?... Помлати их као марву. Кад удари у заклон, оно пусто камење распрсне се на све стране, па долеће чак и до наших ровова. Било је тешко посматрати.
Он паде поред мене кркљајући. Појурисмо даље. Али неко пусто камење, као бедеми. Сручисмо се са неког бедема и падосмо на гомилу мртвих војника. Смрад да угуши.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Опет прођем два-три пута, Ал’ залуду — она није. Ено где се нешто бели — Ја протрнух: „Биће Ленка!” Но што пусто срце жели Оно није — већ је сенка. Сад канда се промешкољи — Пренем, слушам... све бадава!
Пошел би к простим, но и там бједа, не знајућ скотов, згибну без сљеда, Палади мјесто јест тамо пусто до конца, До конца.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Али не таку, о господару! Све што је у сну око видело, То беше пусто, немо, дивије — Нигде колибе, нигде пламена, Нигде клисуре, нигде камена, Све се у сиње море створило — Широко
Све беше пусто, немо, дивије... Док се на мору бура не диже, Растурајући бесне валове Големе снаге вољом дивијом По гневном челу
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче
А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку. И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом Кô сјајни пролог неке патње грозне.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ. Он се реши. — Идите ви, ја нећу. Зар, кад дођу наша браћа, пусто да нађу? Да нема ко да их дочека... вино, ракију... да их угости?... И они одоше, он оста. Заиста не оде.
Ћипико, Иво - Пауци
А кад свијетло прољетно сунце диже се, указа се настрадало, пусто поцрњело поље као јесења стрњишта. И Радину наду, понос и весеље однесе једна ведра ноћ и прољетним сунцем обасјани
што дође однекуда из Босне, у горим беневрецима од мојих, па у мало година подиже млиницу, покупова куће, и пусто поље остаде за њега. Раскући их неколицину, а сада дјеца му настављају и иду за његовим стопама! ...
И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо. И по ливадама не сучу се крда оваца и не прелијева се на њима мека, руда вуна у сунцу, и пред њима не
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
По доњем и средњем дворишту мине каткад нека прилика умотана у капуљачу и поново све остане пусто и туробно. Пада мрак. Артемије Наједном дуну југ.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
о, бајне ноћи! мислио сам тада, И опет мени беше пусто све Кô младом орлу, кад га жеља свлада, Што напред хоће - али не зна где?
ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже, А ветар пољаном душе и густе лелуја руже, Споменик прошлости бурне, столећа
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И као да све што јесте, није, она осети неко задовољство, и наду, и пусто неко миље у грудима од певања. Млад, топао, фини баритон, који просто бира куда ће проћи: кроз лепо мушко грло на
По паланкама, сем у поноћ, има још једно глухо доба, а то је у подне. Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне. Има пауза живота у поноћ, и иста таква пауза у подне.
Има поноћна тишина, има иста подневна тишина. Пусто је у поноћ, пусто је у подне. Има пауза живота у поноћ, и иста таква пауза у подне.
Прођоше две године, комшилука нема. Сава се онда осмели и закорачи у „пусто”. Прекопа и уради свега нешто јаче од аршина ширине — тврдио је он — општинског земљишта себи за кромпириште.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— На дохвату руке мрског непријатеља, уништићемо топове, муницију, целу спрему, оставићемо му пусто згариште, а ми ћемо се као орлови винути у планине, одакле ћемо ми нему, непријатељу пркосити. Са нама је седи Краљ...
Војници су се поносили. Сада им је тако пусто и празно. Постали су коњовоци, као кириџије. И деца их могу тући. Сандуци се услед гибања непрестано накрећу и људи
Посао је ишао не може бити боље. Нарочито су много тражена шаторска крила. — Их, господин потпоручник... Немам пусто овде Енглеску, па целу да је продам... Али једнога дана дознао је Танасије да је пристигао и његов пук.
Мићу једва одвојисмо од аутомобила. Требало је прећи на острво Видо, али приста ниште је било пусто. Море се надимало, пенушави таласи се ваљали, и тек широким замахом ударали о камените степенице истерујући читав
Из једног логора допиру звуци музике. Још једна светиљка украј пута и онда закорачисмо у пусто и мрачно поље. Прашина штипа за очи и лице. Нова седла шкрипе под нама. Јахало је нас неколико официра у групи.
Прилазили смо положају Пожарске Косе, где се налазило село Доњи Пожар. Село пусто. Неке су куће порушене од артиљеријских зрна.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ноћ летња. Шарпланина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О, бежи, бежи, мој знанче, Јер овде зиме је кут — Све моје цветне наранче Вихор је покидô љут. Све је ту пусто, и све је Вртове покрио лед — Сврх шедрвана снег веје, И дршће јоргован блед. 1921.
1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто. Само, као сенка тупа, Низ пртину уску, са штапом у руци, Погрбљена, бледа, једна жена ступа.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А ти стриче, деспоте Угљеша, мало л' ти је деспотства твојега? Мало л' ти је, — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? А ти стриче, војевода Гојко, мало л' ти је војводства твојега?
А ти стриче, војевода Гојко, мало л' ти је војводства твојега? Мало л' ти је, — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? Видите ли, бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство!
Оно му је благо однешено, а ово му остануло пусто!“ А што ђеш ме женит другом љубом кад је моја љуба у животу? Већ дај мене триста јаничара, покуј њима криве
“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!
Што ће, Јово, твоји б̓јели двори? Што ће, Јово, твоји врани коњи, врани коњи и сиви соколи? Што ће, Јово, твоје пусто благо? Што ће, Јово, твоја вјерна љуба? Што ће, Јово, твоја стара мајка?
А кад чуло тридесет хајдука, за бритке се сабље доватише, погубише тридесет делија, од њих пусто одузеше благо, па одоше своме харамбаши — да га виде на бијелој кули, шта је њима с пашом учинио; али Грујо пашу
Зло си снила, а горе ће бити: што је Сење тама попанула, оно ће ти пусто останути; што л’ се ведро небо проломило, и што мјесец пао на Ружицу, то ће тебе Иво погинути; што су зв’језде крају
Вели тако Селак Васојевић: „Мене, браћо, јесте најжалије: осташе ми двори и тимари, и још пусто небројено благо, у планини хиљада оваца; остаде ми саморана мајка и сестрица без братске заклетве, да кукају како
А што ће вам више пусто благо? Да мељете, изјест не мољете“. Ал’ говори Фочић Мемед-ага: „Мој бабајко, не слушам те, стари!
Продај мене свеколико робље, ишти пусто небројено благо“. Ал’ бесједи Кулин капетане: „А мој побро, оборкнеже Иво, ти не можеш купит тога робља: ја ћу искат
— бео коњ са округластим шарама пунац — таст пуница — ташта пустимице — тако бацити буздован да се у лету окреће пусто благо — благо које нема власника; велико благо путаљ — коњ путоногаст пуце — дугме пуше (вјетар) — дува пушка из
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Из корена Мак у штрудли То је јасно Не делује громогласно Ал без мака шта ће тесто Чами горко кисне често Пусто му је Једно зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И место на коме су малочас играли и кикотали и подврискивали остаде празно и пусто и изгледаше тужно с оним погаженим раним пролећним цвећем које се откидало и отпадало с играчица!...
Саг си дођо’ из лојзе, пусто остало! Филоксера га поручала!... Зоне туј ли је? — Туј, та што? — одговара јој зачуђено Ташана.
Саг да гу видиш, бата-Мане, каква стаде: никаква се напраји!... и ти пантиш онеја речи!... Чорбаџијско дете, пусто, лудо; расло у сваки довлет; зар знало оно што је мука и невоља?...