Употреба речи пут у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

се отпором може звати: неколико мртвих, погинулих, и десетину-двадесет рањеника, што, с дуге борбе малаксали, последњи пут из пушака шаљу смрт непријатељима народа свога. Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем.

је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о друговима са којима је у младости веселе и тужне часове делио.

“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна. А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам

Збогом! Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... Оде као сенка.

Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити. Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба.

Кад смо у планину ушли, већ се смркавало, али се према ведрини вечера лепо видео црвен пут што, као танка змија, пресецаше мрачну Честобродицу, пружајући се час горе у висину, а после опет у поноре.

На једноме месту пређе нам пут корњача, ја се хтедох, и сам не знам зашто, једним шљунком бацити за њоме, али мој другар, који се звао Миладин, трже

тога се ућута и тек онако, као кроза сан, шапутао је за себе: — Али што баш тако да се деси да нам прво корњача пређе пут?... То није добра коб!... — А што, Миладине? — рекох му ја.

— А што, Миладине? — рекох му ја. — Та ова планина, пуна је свакојаких животиња, па нам је нека морала пут прећи, а, после, свакако је боље корњачу сукобити него медведа или вука... — Јест, брате, тако је...

их, онако оседлане, за једно дрво украј пута који води преко Честобродице, али странпутицом, право у доњу Мутницу. Пут је онде јако стрм: то је управо нена путања којом без невоље нико не путује.

Кад је био пред нама, ми се обојица поклонисмо и приђемо руци да целујемо... То је последњи пут што сам пољубио калуђера у руку...

“ После из једног јанџика извади пљоску с ракијом и понуди ме да пијем... Кад смо се напили, кренемо се на пут. Мајка његова тужно је гледала за нама... Сирота мати!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 20011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Садржај Предисловије о баснах 3 1 Орао и лисица 5 2 Орао устрељен 7 3 Лав и лисица 8 4 Лав, курјак

лопта 231 158 Вран и славуј 233 159 Ластавица и славуј 236 160 Ластавица и проче птице 238 БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Езопове и прочих разних баснотворцев с различних језика на славено-серпски језик преведене

Лав се презне и шчепа миша. „Ниједна веро! На толиком пољу преко мојих ли леђа ти пут себи нађе? Што ћеш цад, казуј?

„Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!” - ево како млоге чујемо да говоре. А зашто?

„Кад ме други пут нађеш пред авлијом", — одговори му пас — „не чекај свадбе”. Наравоученије Од напасти и зла ваља да човек гледа како

И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе истркивати, упази први пут у животу мачка. Пита мишицу каква је то ствар? „Не пштај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак.

Ленивац чека сами дан путовања да се на пут спрема, пак онда: Хе, нема тога, ни овога, ни онога! Ништа ти није горе него с одлагалом имати дело.

Иди и уживај, но при тому знај да ми ниси узео, него си ми дао срце и памет, јер ћу други пут знати како ћу се с тобом опходити!

Што ово значи, свак зна. Нађи пре прави пут, пак онда теци. Не млати недозрело воће, кад сазре слађе ће ти бити. Не крши гране које ће ти догодине родити.

по воду; ту, из љубови и ревности к богу, почели би један другога увјештавати да се обрати од заблужденија на прави пут.

Но не могући се погодити који је то прави пут — јер би свак од њих хотео да је он сам на блаженом правом путу, а други на проклетом и кривом — реч по реч (каоноти

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

његов плач не може да се препричава његова се хумка не прескаче и не обилази његова се хумка полако претвара у пут у малом паклу запањених свећа на његовом гробу је мрак припев јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна

ОДГОВОР НА ЗДРАВИЦУ Дај Ми, Боже, пут ко свилен кончић, дај ми брда ко макова зрна: ваља мени кроз иглене уши! МОЛИТВА Да намирим она дрва!

Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и пут, па за Раденкову воденицу зађе. Доро мој! Колики за њу изгибоше реко би човек царевина!

Он не види шта му је у лули, а прича нам шта је за облаком! Он нас учи просу и пепелу, он нас учи рогом, он нам пут показује кокошијом ногом! На том путу наше слово бледи, наша нит се тањи, селимо се у кртице и мраве!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество.

Кад сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву

Сад наша три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у Ваљево, и ту

̓ — Везир нато ма̓ну руком: ,Еј исадиле̓ (срећан вам пут). — Тако ти ми, не седивши нимало код везира, изиђемо и сви рекнемо уз пут идући: ,Богме, брате, онако је, везир

— Тако ти ми, не седивши нимало код везира, изиђемо и сви рекнемо уз пут идући: ,Богме, брате, онако је, везир погоди̓. Одемо на конаке онако уморни од дугог стајања.

Ту сам видио преко стотине глава видински̓ Турака, које су одсечене и пред везировим конаком стајале; и то је први пут што сам мртву одсечену главу видео.

Године 1794. у Ваљеву бејаше муселим Асан-ага из Сребрнице, и хоће народ да глоби, но мој му отац стане на пут и не да; зато се заваде.

Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува; сад ово други пут, и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува; трећи пут они ће другојачије радити.

Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува; сад ово други пут, и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува; трећи пут они ће другојачије радити.” Затим после млогог разговора метну Митра Калабу за кнеза.

Наша им војска пресече пут од Ваљева, и пође на Турке; а они направе од авлија метеризе и стане се, а села доносила су им ̓рану; а наша војска

си на Свилеуву послао војску, и на пет дана одгодио, нека остане док видимо шта ће на Свилеуви бити; но велим да ја уз пут испод Ваљева ово чардака, сена и сламе замунђам, нека она пасја вјера зна да хоћемо да палимо”. — „А ти дела то, кнеже!

Црни Ђорђе, по други пут, после оде с војском и Јагодину очисти. Онога кнеза Максима, који је провео из Београда Кучук-Алију, кад смо после с

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим. Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље!

— дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао. Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне: — Уша! уша! — Та макни се сад ћу те овим коцем! — цикну на њ Рака. — Што се гигаш као да су ти јаја у недрима!

— Је л̓ те? — Туцнемо је мало па онда. — А опанке кад идете у цркву? — Ја, кад идемо у цркву. — Други пут идете боси? — Јес̓, други пут идемо боси. — Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта.

— А опанке кад идете у цркву? — Ја, кад идемо у цркву. — Други пут идете боси? — Јес̓, други пут идемо боси. — Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта. — А не бојите се змија кад идете боси?

Дође, баци једном пређу, ухвати нешто рибе; бации опет — ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони.

Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле.

Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује. Сад је тек први пут изишао у Вучевицу, откако га поставише да је капетан над тим срезом.

А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје... Сад као први пут код вас... Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план. — Није до данас.

Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план. — Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће — одговори један. — Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а?

Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок!

— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

— А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се. — Кад рече у варош — и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера — могу вам дати, кад баш хоћете...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Од Совљака до Црне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехпули!... Па какви родитељи опака и деца.

Све што си тада могао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!... Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи.

Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи. Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима.

Лазару смрче пред очима... Он напреже сву снагу, али не може доскочити. Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад. — Остав’ се, Лазаре, не можеш! — повика момчадија. — Ово није чисто скочено. Он је прекорачио мету!

Први пут, те ноћи, дахну он душом... Месец му осветли шуму, а њему као да свану. Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањи

И после малог тумарања нађе је. И осети ластак души... Био је уверен да ће га та путања извести на пут. И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни!

И... он се обнезнани... 6. ПРЕОБРАЖАЈ Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде на пут. Онда стаде, загледа се у очи Јеличине, па рече: – Иди кући.

који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти зазузучу око њега — први пут то не погледа. Оп је ишао тромо и лено... И стиже кући.

Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана... Напреже сву снагу и јурну да побегне... Али га Маринко стиже и ухвати за врат.

Наједанпут наста тајац. Из суднице изидоше попа Милоје, кмет Јова и Иван. Кмет беше озбиљан. Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка.

Он ће ме поучити... Он ће сигурно знати где се опи налазе... И, место да се упути дубравом, он окрете Дрини. Пут му је познат, прошао је њим безброј пута... Већ је чуо жубор таласа и хуку. То Дрина прича чудновате приче.

Јави им се. Узеће те на око, окушати колико вредиш, па ако си за њих, примиће те, ако ли ниси — показаће ти пут!... Хајд̓ сад!... — Али, молим те, кажи ми... — поче Станко. — Казао сам! — пресече га он. — И много сам ти казао...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА 1943 62 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ 63 СЕМЕ 65 ПУТ 66 ПОБОЖНА ПЕСМА 68 СУНЦЕ 70 СЛУТЊЕ 71 ПЕСМА 72 ГОЗБА 73 БОГУ 75 НАТПИС 77 СЕНКА 78 ЈЕСЕЊА

128 СНОВИ 129 КРАЈ 130 САТИ 131 СТИХОВИ 132 ПЕСМА 133 СУЗА 134 РАПСОДИЈА 135 МИР 136 РАСТАНАК 137 ВЕЧЕ 138 ИЗМИРЕЊЕ 139 ПУТ 140 ГАМА 141 СУСРЕТ 142 РЕЗИГНАЦИЈА 143 СЛУТЊЕ 144 СРЦЕ 145 СИМВОЛ 146 РАСПУЋЕ 147 ОПСЕНА 148 КЊИГА ДРУГА: ПЕСМЕ

ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ ПОРЕД ВОДЕ Са Бонинова Пут месечев сребрн низ море се види, Лежи бесконачан врх заспалих вала. Мир.

Кô немирна савест што први пут спава, Тако спава море у немом блистању. Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава

На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак — је ли то све једно?

А као песник, ти ћеш бити Странац у свету и у гори: Од осама се што усхити, Од хладних звезда што сагори. ПУТ Да пођем уз реку, све до врела, Да знам и извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће.

На песку мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта Пут земље и век људи.

Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула. БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео

БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

ПУТНИК Ја сам тај путник што је кренуо У предисконско прво свитање, За путем увек пут променуо Међ звездама кроз вечно скитање.

Први пут небо ту засијало На људску срећу и на болове; Ходисмо туд где све је клијало, Само Бог и ја кроз те долове...

ПЕСМЕ ПОЉЕ Јечмена жута поља зрела, Речни се плићак зрачи; Купина сја сунчана, врела, Ту змија кошуљу свлачи. Пут прашљив куд се мравâ вуче За четом црна чета; Железну жицу цврчак суче, Најдужу овог лета. И скакаваца мину јато..

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Лаза К. Лазаревић ПРИПОВЕТКЕ Садржај ВЕТАР 2 ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ НА ЈУТРЕЊЕ 24 СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ 38 НА БУНАРУ 49 ШКОЛСКА ИКОНА 65 ШВАБИЦА 100 РЕЧНИК 142

Ја се дигох. Опростим се с Ђорђем који ми рече да ће ускоро на пут, али ће доћи да се опрости с мамом. Опростим се с девојком: — Збогом, госпођице! Бог ће дати па ће све добро бити!

Није вајде. Данашњи мој састанак у болници начинио је на ме силан утисак! Покушао сам да га „аналишем”. Ја неки пут волим да будем „филозоф”, па да „хладно судим”. Нашао сам да је утисак у основи тужне природе, јако тужне природе.

Мама је за цело то време тихо плакала. Само је понеки пут, предишући, испуштала речи: „Сиромах Ђорђе!” „Сирото оно дете!

— Иди, ако ћеш! — рече она, и њен поглед раздвоји Црвено море. — Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у том стане на пут! Било је још толико времена да сам их могао вратити с капије, али се не макох с места, и као окамењен гледах у мајку.

Девојци красној, поштеној, честитој, доброј кућаници; али девојци — разбери се, молим те! — коју си ти јуче први пут видео!... Само немој да мислиш да ја имам што против ње! Не, богами! Бог је велика заклетва!...

Онда се пљесну руком по челу: — Ох, шта ја, грешна у бога, радим!... Мећем девојци грану на пут!... Иди!... Иди!... Иди!... Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врата И отвори их!

А ко се стара за она два црва!” О Божићу, 1886. ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ НА ЈУТРЕЊЕ „Било ми је, вели, онда тек девет година. Ни сâм се не сећам свега баш натанко.

— Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, на пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању.

Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова.

Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних кашика; а једном: пуно буре лакерде и — свакојаких других комендија.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке

неколико вештица у том и околним мест а, био посредник између угодника божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео! Одмах се прибере и замоли старога Орестију ковача да држи ону његову певницу док он часком не оде.

Али данас пре подне у недељу он се ни тога није бојао, него је продужавао пут у цркву. А већ је први и други пут звонило у цркву на службу.

Али данас пре подне у недељу он се ни тога није бојао, него је продужавао пут у цркву. А већ је први и други пут звонило у цркву на службу.

Чим је први пут зазвонило, старци истресоше луле и турише их у чизме, прекрстише се, наредише у кући шта треба, па се достојанствено

него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол!

који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол! Већ две су недеље како га баба преслишава, онако стара, цео апостол напамет!

И пошто то није први пут било, надали су се да неће ни последњи пут бити; а после, и један и други поп били су после ручка увек мирољубиви и

И пошто то није први пут било, надали су се да неће ни последњи пут бити; а после, и један и други поп били су после ручка увек мирољубиви и добре воље, зато су и после ове сцене

— Молим вас, немојте да вас то збуни ни најмање, господине — вели му гђа Перса — ви је сад први пут видите па вам је чудно можда. Она је така, дође јој тако, па...

— О, пардон — прекиде Пера и скочи са столице. — Та ово се већ сви разишли! Извин’те што сам се толико задржао. Први пут, па толико да траје визита... — Први пут, ал’ немојте последњи пут да буде — вели гђа Перса.

— Та ово се већ сви разишли! Извин’те што сам се толико задржао. Први пут, па толико да траје визита... — Први пут, ал’ немојте последњи пут да буде — вели гђа Перса.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Умре. Зими, у селу... и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна? И гегајући, блатњав, продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље. ИВ ТАЈА Од свих просјака он је био најлепше обучен.

Само је ћутао. А кад га неко упита за то, он би се издрао на онога: — Гледај ти свој пут! И, као у инат некоме, више није хтео ни да долази овамо, мећу просјаке, нити да проси, и виђа се с ким.

— Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом. — Дêдо, и ове моје препој!

Што год наиђе уз пут: крпу, прут, какву тулузину — све, једнако дрхтећи од зиме, са оним истим плачним изразом лица, скупља и заједно с

шта ће ти то? Баци то. Имамо кући то. — И почела би да му из појаса, недара оно пруће, камење, крпе, што је он уз пут покупио, вади, чисти. Али он не да, пригрћава оно што му она узима. — Имамо си, имамо...

звонење, заједно с тим звонима причињавао и он, где онако згрчен, гегајући иде испред спровода, води, као показује му пут за гробље испијајући са сладошћу цигарице које купи уз пут.

згрчен, гегајући иде испред спровода, води, као показује му пут за гробље испијајући са сладошћу цигарице које купи уз пут. И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега.

XX Почетак ослобођења. Пред рат. Цркву почели и по други пут да дижу. Први пут је разорили Арнаути и остали Турци кад видели колика висока и велелепна црква почела да се диже.

XX Почетак ослобођења. Пред рат. Цркву почели и по други пут да дижу. Први пут је разорили Арнаути и остали Турци кад видели колика висока и велелепна црква почела да се диже.

Али сад, кад се почела црква и по други пут да зида, диже, нико није смео да дира у њу. А и као да беху дошла нека нарочита, тешка, мутна времена.

Убрзо затим почеше да долазе из комшилука остале старе жене, праћене слугама с фењерима који су им осветљавали пут пошто се од силне кише и мрака ништа није видело. Свака је од њих по нешто носила.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

са свим имањем и дететом, али старац је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда.

Чика-Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договора. Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује. Каже да би он њих желео видети

Госпођа Цифрићка је највећи непријатељ Чекмеџијићу. Свуда га оговара и зарекла се да ће му свуда на пут стати. Већ се није допадало Љуби како је чуо да су његови гости код Цифрићке на квартиру.

Љуба се обрне, па тек рекне: „Остаћу, може бити”, и оде. Одмах дâ презати па на пут. Мајка ће дуже у гостима остати. Кад Љуба кући дође, пита га чика-Гавра шта је. — Ништа!

да се Белкић одзове; Белкић, опет, нешто као провлачи, не би ли се Љуба понизио; но, опет, дуго му је чекати, па се на пут крене. Љуба је код куће, гледа своју економију. Ваш пекмез кува, а ето Белкића код њега.

Прођу две три недеље, мати га гони, чантра. Напослетку, Љуба се реши и приправи на пут, хоће богату девојку да узме.

— Не браним. Дакле, хајд’мо! Али да идемо једним путем на оба места. — Наравно. — И то нека ми буде последњи пут.

Гледићка седне близу чика-Гавре, а фрајла Марта између ње и Чекмеџијића. — Какав је био пут, није се прашило? — Добар је, још нема много прашине. — Хајд’ да се куцнемо!

„Нов шешир — десет форинти. „Пут онамо и натраг — петнаест форинти. „Кад је код мене био у гостима Сириџић са госпођом Јелком и Савком — трошак пет

„Кад сам био у Ж. код попе, Савкиног оца — пут тамо и натраг десет форинти. „Кад сам био да просим Соку Редићеву у С. — пут тамо и натраг пет форинти.

код попе, Савкиног оца — пут тамо и натраг десет форинти. „Кад сам био да просим Соку Редићеву у С. — пут тамо и натраг пет форинти. „Кад сам ишао са чика-Гавром у Ј.

„Госпође Першуновић слушкињи сам поклонио пет форинти да је за мој интерес задобијем. „Пут за паорушу Татијану Скорићеву у П. — десет форинти. „Кад сам гледао Милеву Милеуснићеву у Б.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и промукла једна мршава новинарска маска, пијаних очију, па млатара рукама, утишава да би се чула и понавља стоти пут једно исто. — Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута.

Алексије Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу. Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се.

Још једном, последњи пут, баци поглед по соби, на своје грађанске рите, на књиге, на фотогоафије, на плакате и на табаке.

Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?

Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?

да се скине телефон и два војника пођу заједно с њим, пошто пронађу једног мештанина који ће им показати најкраћи пут до цркве. У том тренутку једно чудно таласање на његовом мрачном и ужаснутом лицу одавало је неку страшну решеност.

се лепо чуо из превијалишта оне ноћи кад је осетио потајну радост што није тамо у оној опасности, али кад му је први пут синула мисао да се не посумња у батерији, после чега никако мира није ни имао; па оно одушевљење и дочеци и поздрави

Јер заиста, цео онај кратки живот и прошао је као у неком бунилу. Цећала се онога дана кад га је први пут видела. То је било прошлога рата и он је био у униформи.

И ти твоме тамбурашу, и ја ћу мојој снаји. Сви нек' се обесе. А после су умукли, јер је пут био дуг, а на станицама се бескрајно задржавало.

И сви су заузимали увек онај исти положај, као кад су први пут ушли y купе: блага баба с главом накренутом на једну страну, девојка је преко Јуришића посматрала кроз прозор, огреѕѕе

Сад ми се сав живот чини једна дивна свечаност, један велики празник, један простран, прав пут са цветним обалама. Сад је тако тихо и лако у мојим грудима.

Зар нечујете за нама? Па командант ободе коња који устежући се и фрктајући прође лешину. И колона по један продужи пут. Само Јуришић, гологлав, блед, набраног чела и згрчен оста онде...

Африка

Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај.

Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ. Сав угаљ није још ни после вечере укрцан. Налазимо се и дале близу пристаништа, непомични на пучини.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима,

Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да

Тек кад се погдегде гране акажуа растворе изнад нас, и све што је запарно разиђе пут неба, види се величанствени свод пун звезда и месечине. Милиони запаљених мушица пењу се пламеним стубом у висине.

То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“. Чини се као да шалупа бира свој пут између острва чисто по ћуди свог крманоша; она оставља са стране често шире рукавце да би упловила у оне што изгледају

После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак. Шеф Алепа шаље у село младића да скупи пагајере који ће управљати пирогом.

Како су црни у ствари врло лагани у остваривању својих чулних уживања, која су онда виолентна, а како је ова игра пут ка остваривању, играчи, иако би требало да су већ заморени, нису имали никакве намере да скоро прекидају.

Осећајући још при том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским

том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад. МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи. ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља.

МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи. ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља.

МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи. ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља. Видим да морам да пропадним.

ЈАЊА (Што ћим да радим? Оћим да запишим, оћим да си убиим; нећим да запишим, оћи да дођи, безобразно, више пут). Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања.

ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!

печат скине, ил’ је, може бити, његов глуви слуга то учинио, не знам, доста је то што је пре негди, спремајући се на пут, кој до неколико дана предузети мора, пасош извадио и сад га без печата налазим. МИШИЋ (разгледа пасош): Хе, хе, хе!

ЈАЊА: Није, господин нотариус: две стотине форинта стребро, бројо сум десет пут. Него сум нестрећа. Оћим да пропадним. Хуј, господин нотариус, зашто нећете да тражите пустаљије? да вам дам...

ПЕТАР: Ајде нек буде тридесет. ЈАЊА: Примио си једанпут пет грошики, дека пенди крајцарија; други пут осам грошики, икуси тесера; једанпут по форинта, тријанда.

Црњански, Милош - Сеобе 2

ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕ 327 XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС 366 XИX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У РОСИЈУ, А СМЕЈУ СЕ, И ПЛАЧУ 422 XX ПУТ У РОСИЈУ ВОДИО ЈЕ У ВИСИНУ 442 XXИ У РОСИЈИ У ПАВЛОВОМ СНУ 465 XXИИИ РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!

Пешадија је, те године, била, први пут, униформисана, па је, издалека, имала боје цветних леја. На то мало, каменито, двориште дошли су дакле Енгелсхофен и

А не да толике добре и честите људе мами на клизави пут исељенички. Он верује да њима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај памети апшит из војске просити.

и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година. Мали је број био оних који су се вратили из Турске.

Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофу Хараху.

Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела

Руку је био подигао и ухватио се за главу, као да га је спопала нека, тешка, главобоља, гледајући пут параде, која се, у даљини, сад опет видела, као нека црвена, права линија.

Енгелсхофен је изгледао старији, него јутрос, десет година. При изласку из кола, први пут су морали да га воде и подупиру под пазухом. Био је гологлав и дисао је тешко.

Ђурђе је то и хтео, у својој обести. Тресао би се од смеха сваки пут понова, видев како Петар црвени. Жена Ђурђева, Ана Богданович, била је сушта противност својој јетрви, и по стасу, и

Али се сећао, како је виде, кад су се први пут видели. Она је била у засенку, крај своје рођаке, Варваре, богате лепотице, али су официри и њу, лепушкасту, били

Павле је био доведен у ту кућу да је, први пут, насамо, види. Катинка Петричевич била је рођена године 1723. и ближила се тридесетој, што се онда сматрало као

Павле га, за то време, увераваше да ће са фамилијом да се види само за тренут, два, па да ће после наставити пут. Павле је био устао у колима и покуша да сиђе из кола, несигурним кораком човека са везаним рукама.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје

Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој. И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо

А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами од напора, са њиме пошли на пут. А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа

Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

спремивши топле хлебова и натоваривши мазге манастирске, и узевши уз њих слуге као сапутнике, дубоко у ноћ пође на пут, а сам иђаше бос пред њима, жалећи да насити оне што по пустињи самотно живе, који су постили по три и пет дала, и

А праведни се због овога ожалости, не зато што су га ухватили, него због тога што су му прекинули пут те неће доспети к старцима пустињацима за време обеда. Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира?

Послаше му и злата, више него први пут, а приложише засебно и манастиру Ватопеду, где је син њихов одлучио да живи, злато много, а цркви свете сасуде, златне

и као нестварно презревши, свет и красоту света и лепоту видљивог као сујетно и маловремено оставивши, припремљени ти пут смерности од мене крстоносно узевши, пођи за мном, и туђиновање и стан у пустињи са мном изабравши живећи, где ћеш

времена узевши велики товар злата и сасуде златне и сребрне, ради дељења манастирима и пустињацима, пође одмах на пут.

благородници чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут.

Често се неће потрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и са највећим напорима да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле камења, које су се на њега стропоштале, и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење само отисне

Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити.

чароице (машкаре о покладама), о којима се ништа не зна у зеленој динарској зони. Понеки пут се може у Загори чути и која талијанска реч.

Овде су врло осетљиви на племићке титуле и на одликовања. Из ове су групе по који пут излазиле авантуристе великих размера.

су биле српске државе Рашка и Босна, са којима су одржаване прве трговачке везе, помоћу којих се варош обогатила. Пут од Дубровника ка Новом Пазару је један од најбољих попречних путева на Полуострву.

Било је међу њима људи који су се смели носити са непријатељима и стајати на пут њиховим пљачкањима; остали су трпели да их пљачкају.

Када сам 1898. године први пут био у Солуну, причали су ми стари трговци чија су деца постала Бугари, да су они долазили око 1870. год.

се једанпут учини да је северна граница овога варијетета већ Циганска клисура, северно од Солунске равнице, други пут Демир-Капија још даље на северу, а трећи пут чак Вардарова клисура, северно од Велеса.

овога варијетета већ Циганска клисура, северно од Солунске равнице, други пут Демир-Капија још даље на северу, а трећи пут чак Вардарова клисура, северно од Велеса.

Доскора је кроз ову област водио само један кириџијски пут, који је, иако тежак, био врло добро посећен. Влахиница је етнопсихичка граница између дебарских и полошких Срба,

Доскора није било осим коњских путања никаквих путева ни за Гостивар, ни дуж Радике, ни према Струзи. Пут за Стругу почели су градити младотурци, друга два су израдили Срби после ослобођења (1912. године).

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.

— отхукну чича — мора бити да је још гдјегод на земљи. У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и ту је био лоше среће.

Желим ти други пут бољу срећу! Кад угледа своје пријатеље, Шаров од радости узе цичати и ваљати се. И њему Миш пророк прегризе уже око

До виђења, пријатељи, али никако више у џаку! Бијели Миш пророк поздрави се с друговима и крену на пут пјевајући неку стару пјесму пољских мишева: — Пшенична поља амбар су мој, класова имам — не знам им број.

Мачак Тошо и Шаров распалише да пјешаче уз ријеку према ономе кланцу на чијем је улазу био чича-Тришин млин. Уз пут се Шаров сваки час задржавао читајући помоћу носа зечје трагове.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

у теби Равнице ти у брегове претворио Завадио ти годишња доба Одбио све стране света од тебе Савио свој животни пут око тебе Свој непроходни свој немогући Па ти сад гледај да ме сретнеш 12 Доста речитога смиља доста слатких

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Марија, спремите рубље, одвојте оно плаво одело и све друго што је потребно. МАРИЈА: Хоће господин на пут? ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут? ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам?

МАРИЈА: Хоће господин на пут? ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут? ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам? МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...?

АНА: Како узбуђена? АНТА: Па знате ваљда шта значи то узбуђена жена; били сте ваљда и ви који пут у животу узбуђени? АНА: Госпођа је сасвим као обично расположена. АНТА: Није онако ништа чула што би је узнемирило?

СПАСОЈЕ: Шта има да допутује од гробља довде и којим то возом? Господе боже, ја не умем да мислим; то ми се први пут у животу дешава да не умем да мислим. (Седне.) РИНА (Милану). Зар ништа ближе ниси сазнао?

Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је питао, ја нисам знао докле ћу путовати.

СПАСОЈЕ: Аљоша? НОВАКОВИЋ (наставља читање): „Тога дана кад ћу ја поћи на пут, Аљоша ми је изјавио да има самоубилачке намере, рекао ми је чак изриком да ће се у Дунав бацити.

АНТА: То је још најмање! СПАСОЈЕ: Најмање? Како најмање? Јеси ли ти чуо који пут за велику финансијско-техничку групу „Илирија а.д.”? АНТА: Да, чуо сам, знам!

А од прекјуче једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори. СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до

СПАСОЈЕ: Шта се мене тиче како се напољу тумачи! Остави тај разговор, молим те, разговараћемо други пут о томе. Вукице, Вукице! ВИ ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПАСОЈЕ (кад Вукица наиђе): Где си, дете, забога?

Кад сам пошао на пут, ја сам томе младом господину поверио на чување велики рукопис мога научног рада, на коме сам пуних седам година капао.

СПАСОЈЕ: Било је, али мени треба овај формат за пасош. АНТА: А гледао сам уз пут и локале за канцеларије „Илирије”, нашао сам два-три, али две собе. СПАСОЈЕ: Мало је то.

” СПАСОЈЕ: Моја ће се ћерка венчати кад је мени воља, а не кад је госпа-Драги воља, а позивнице је лако и по други пут штампати. АГНИЈА: И није то само госпођа Драга.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.

Лежим у кревету, покушавајући да се не сећам онога што ми је стари рекао, иако ми то није рекао први пут. Али, његове речи - да ћу завршити као пропалица - овога пута делују посебно поражавајуће. - Можда и као лудак.

Последњи пут кад ју је видела већ су јој били ставили сребрњаке на очи. - Ја морам да идем, а ти како хоћеш! - рекла је и узела ми

Био сам срећан што се то овај пут није догодило и што ћу маму од сада виђати без њега. Њега нисам желео ни у сну да видим.

Уз пут смо наишли на јаја дивљих сарки и на једно гнездо с већ излеженим младунцима. Били су голуждрави и пиштали су, док је

Овако сам само стајао и зурио у њу као да први пут видим ту косу окупану светлошћу заласка и те очи као у дечкића. Уста су ми била сасвим сува.

Једино што је сигурно: Соња ни други пут није дошла, а лаф је опет написао: „Чекам. Дођи! Дођи. Дођи!” Није одговорила, а верујем да није ни дошла, али то није

Било је то први пут да каже нешто слично и Станика је морала схватити шта се крије иза свега тога, али се правила да не схвата.

Чекао сам још да почне причу о својим сведочанствима пуним петица, али је овај пут није почео. Наставио је да говори о рату на начин којим је јуче говорио друг директор, мој очух.

- рекла је Бароница и закикотала се, аја сам осећао како се Рашидина рука хлади у мојој. - Доћи ћемо други пут! - рекао сам. - Рибе сад спавају. - Мислите? - подигла је на нас своје засењене очи. - Како на то нисам помислила?

- Бароница живи сасвим сама. - Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали Емилијан, драга рођака Шарлота и још неки чија имена

Мени оно није богзна колико помагало. Сваки сам час имао утисак да видим неке од оних које сам последњи пут видео кад су им већ били ставили сребрњаке на очи. Затим сам неке од њих и чуо. - Чујеш ли их и ти, Рашида?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софра продужи. — Дакле да ти исприповедам. Као што знаш, учио сам и табаклук и трговину. Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце.

У ова кола спремићемо рану и пиће за пут. — То се разуме, и та кола морају бити са арњеви, — одговори Кречар. — Но, да се путни трошак исплати, то ће овако

— Ни то не сме фалити. — Па онда треба да се четрнаест дана преправимо за пут, да се што пре кренемо, да стигнемо на годишњак — вашар у Кракову. — И то је у реду, упадне Кречар.

Ето као ја и ти, Чамчо, — одгонетне Кречар. Тако донекле се још разговараху, док једаред разиђу се. В Сви се за пут увелико приправљају. Састају се, договарају се.

Последњих три дана једнако се пеку у све три куће колачи, разна печења, приправља се вино за пут. Кад настане претпоследњи дан, дали су у цркви за себе у „тишини” службу божју отслужити, и ту је појао господар Софра

— Драга Соко, ја идем сутра на велики, дугачак пут; ако умрем, ево ти тестамента, ја сам се за све побринуо. Господар Софра угушава бóљу, срце му се стеже, усиљава се

Тако после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на далеки пут, да им каже да ће се скоро вратити.

Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио? — запита Чамча. — Све је у реду.

јер у први коли не сме ништа бити осим оног што сваки час потребујемо, а остало све у друга кола, јер дугачак је пут, да можемо у први коли комотно и лежати и спавати. Јеси л’ повео стиве луле? — Јесам три.

Господар Софра наложи Пери, и за тили час све је у реду. — Сад једимо, напијмо се, па онда у име божје на пут. Већ кад је било при крају, господар Софра дигне се и прозбори.

„Вјера спасет”. Сад се врати и изјави да је готов. У срећан пут пију последњу чашу. Дозове сву породицу, опрости се и пољуби се. Крећу се.

Кола тако изватирана са бундама, да према тим колима на „ајслибану” салонски купе није ништа. Још последњи пут господар Софра дигне увис Шамику и пољуби га. Госпођи Соки и Сари очи сузе. Одоше.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У страху који је личио на лудило, она му је висила о врату, шкропећи га, већ богзна који пут, освећеном водицом и молећи га да се тамо не жени, као што то други чине, да се тамо не истиче, да и њу после позове

Знао је да ће га, одмах после прегледа, упутити на бојиште. Миран и самоуверен, предвиђао је цео пут, све догађаје који ће доћи, све људе, како ће се држати.

Затим, под непрекидним ударањем добошара, започе тише, разапињање шатора. Већина беше млада, први пут одабрана за рат, али је било међу њима и оних што су, последњих година, ратовали на све стране.

Они који су први пут ишли, почеше се дизати на колена и дошаптавати, дозивати, пригушеним гласом, и скупљати иза шатора, као сенке.

тројица и четворица, испитиваху се брзо: ко је из кога села, под којим официром, а после, јурнувши кроз жбуње, тражаху пут, под вођством онога који би пошао први. Већина их, у овом крају, дотле никад није ни била.

Мирно, тепајући јој и певајући кроз нос, штуцајући гласно целим путем. Дуго му је требало да превали пут, од једне крчме у доњој вароши где је био украо живинче, до последњих кућа близу логора.

Прошао је тако ћутке, а погнуте главе, добрих пола сата за крмачом, цео пут од великог студенца, код градске капије, до дрвеног крста, пред гробљем.

из којих им прочиташе не само њихова имена, него и имена њихових оцева, жена, деце, што их је, да се зна, сваки пут понова, зачудило и задивило и сневеселило.

Нити је могао да их сачува, нити да им помогне, нити да их задржи. Кад их је први пут остављао, били су на високој обали Дунава, међу јаблановима, у једној огромној жутој, турској кући, око које су, доле,

Кад их је по други пут остављао, остадоше у једној ниској, немачкој гостионици, испод Беча. Кад их је по трећи пут остављао, пре две године –

Кад их је по други пут остављао, остадоше у једној ниској, немачкој гостионици, испод Беча. Кад их је по трећи пут остављао, пре две године – и мање већ беше рођено – видео их је при растанку у кући једног Грка, у Славонском Броду,

Прискочио је свечано опремљеним колима и вичући питао већ по трећи пут, где је заповедник пука, Исакович? Искакао је опет из кола и млатарао рукама, према прозору, над којим су седеле голе

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.

“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н.

У горњој Херцеговини то исто чини кум са мушким дететом када увече своди младенце. На Косову, да би се „стало на пут“ рађању девојчица, повију новорођену девојчицу у украдене мушке пелене па очекују да ће следеће дете бити син.

⁵³ Када се роди женско дете, у ђевђелијској кази „одмах окрену наопако ону асуру на коју је дете први пут од мајке пало, да се порођај окрене са женског детета на мушко“.

Колико је пута порођај за жену био фаталан говори и изрека: „Свака жена кад први пут рађа гроб јој је отворен за четрдесет дана.

²⁵ За предвиђање пола детета веома је важно и то када, како и где дете први пут промрда у стомаку, односно тренутак када се трудница „осети“.

Ако жена осети да јој први пут дете заигра на десној страни, онда ће родити мушко, а ако на левој, онда женско дете.

Ако трудница први пут осети дете у кући — биће мушко, а ако ван куће — женско. Када се дете први пут помери у стомаку у четвртом месецу,

Ако трудница први пут осети дете у кући — биће мушко, а ако ван куће — женско. Када се дете први пут помери у стомаку у четвртом месецу, верује се да ће бити женско, а ако се то деси у петом месецу, онда верују да ће

У бољевачком срезу верују: ако змија пређе пут трудници, да ће јој дете које роди брзо умрети. А ако гледа када убијају змију, онда ће јој дете „плазити језик као

⁴⁶ За њу је такође опасно и ако јој зец пређе пут, ако види зеца или једе зечетину, јер јој дете неће дуго живети, односно спаваће с отвореним очима.

с једне, али, ништа мање, и љубав према породу и брига за добробит детета које почиње свој неизвестан животни пут, с друге стране.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

и камен, да се преда њ не да разбојнику ни гуји; па пошто руча или повечера, другоме селу да се поклисар преда и уз пут заклања као пламен на олуји.

један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Савезници су нас преварили; искрцали су се негде на сасвим другом месту, и ту сам се први пут разочарао. Али, немам намеру да пишем мемоаре, хоћу да вам испричам само то како сам уочи Светог Николе, заштитника

поразу из тих година, одмеравају докле су стигли, где су доспели и колико значе другима, али даме поново бирају и овај пут су то заиста даме, па више нико не може бити сасвим сигуран, као некад, због чега је изабран.

Последњи пут је виђен како савија окуку изнад тријумфалне капије Принца Еугена Савојског и замиче према Ади Хуји. Кад у априлу

Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој детектор.

Изгледа да су ме оне вишње из тегле ухватиле. Изгледа да сам се напио, први пут у животу, и то од вишања! Те вишње су ми, изгледа, дошле главе!

ОДРИ, МОЈА ЉУБАВ Одри Хепберн ме је први пут приметила тек негде у септембру 1954. у плишаној сали једног биоскопа који је мирисао на ментол бомбоне и носио звучно

И опет се понови иста ствар: чим ме је угледала — седео сам и овај пут у другом реду партера десно — одмах ми се осмехнула.

Патили смо обоје. Последњи пут видех је како једе пон-чипс у »Доручку код Тифанија« Помислих да је ипак добро што нисмо отишли предалеко са нашом

И не знајући, учинили су да нас много гори престигоше. Свих тих дугих ноћи, док смо по ко зна који пут распредали причу о Европи, Вера је само ћутала и пушила.

Последње вече августа ухватила ме је за руку и први пут затражила да је сам отпратим до куће. Увукли смо се на прстима у њен собичак кроз неке тамне ходнике и простране собе,

Далеко је земља у којој су успели! Дуг је пут до ње. И, ево, испуњавам обећање. Пишем причу о успелим момцима и лепим на њу гомилу марака, па је шаљем тамо где су

Шуга. Шуга! Шуга! Шуга! Сви остали, они што су овај пут имали среће, бежаће, падаће, посртати и разбијати колена, само да избегну додир малог шугавца, јер баш ти си изабран

Матавуљ, Симо - УСКОК

укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по обичају црногорском, уредише у поворку. Пут што од давних времена везује Катунску нахију (а преко ње и сву Црну Гору и Зету) с Котором, толико је стар, да је, по

ње и сву Црну Гору и Зету) с Котором, толико је стар, да је, по свој прилици, њим ишао и цар Душан из Зете у град. Пут се пење и ломи на новет уз которске стране; доста је широк, али је сувише стрменит, а пошто га је вијековима вода

Кнез, једнако у се удубљен, пружи Крцуну чибук да му по други пут напуни лулу и укреше. Њих тројица старијих не бјеху силазили у Котор откад га коначно заузеше ћесаровци.

За њеколико се стиђаше непозната човјека, те га кришом погледаше; како сваки пут среташе крупне, плаве очи, сваки час обараше своје. Ваљда је случај био да се тијех тренутака то исто дешавало и тети.

Ћоро одговори: — Човјек из свијета као и ти! Тада проговори први пут, а на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави: — Био

дакле, првом сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић ударао на Куче, бјеше ми тада око петнаест година; први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је владика Сава ходио у Русију да прими

— Оженио си се! — дода Крцун, који га, осим Јанка, једини још слушаше. — Да! Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору!

Још му очевидно бјеше, да то Стево не прича први пут, да је и онај мали Шуто више пута то слушао, па ипак сви слушају с напрегнутом пажњом!

И кад је бјежао уз которске стране, мислио је на њих с болом у души, али тада, на кревету, први пут осјети свом силином губитак. Дотле је био с њима у преписци, а сад ће се то морати прекинути!

Збиља, ти си ускок по други пут!? Домаћи дочекаше Јанка с узвицима, и сви се мирбожаше с њим. Кнез му даде нафору, па је подијели и осталијема.

Они се познаше и спријатељише кад је владика први пут ишао у Русију... То је било... чек’ да срачунамо. Од смрти владике Саве има сад тридесет и четири године; тада је

— Добра ти срећа, кнеже Драго! Мир божји! — рече Саво староме и пољуби се с њим. — Сједите! Први пут откад је у Његушима, Јанко чу да га њеко ослови са „ви“, и угодно се изненади, нашав се одједном пред човјеком и

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко. Тек пре два века први пут је у историји обраћена озбиљнија пажња на децу као читалачку публику, тек тада је започет разговор о деци и детињству

Тзв. дечја књижевност настала је у освиту модерне ере: једном је излазила у сусрет детету као читаоцу, други пут опонашала добру вољу и предусретљивост, а најчешће је ишла за собом и са собом.

то време „пада раздобље ширења, у току кога су велике 'дечје куће' утврдиле свој углед, и многа велика предузећа, први пут, покренула дечја одељења”.

који су невини, неукључени у сложене системе значења, који се јасно хватају и лако преносе, дечји песник сваки пут почиње од самог почетка, од првобитних веза међу речима, од непосредних изазова.

Па задивљен, што је тако нарасто врати се храбро на сеоски пут. Сад га више заплашити неће ни мрки ловац, а ни кер љут.

Упомоћ! Пронађите ме!“, зајеца Зечић. На небу се, у том часу, појави сунце, да га загреје и охрабри. Зечић настави пут, наиђе на Репићев траг, и тако стигне у свој лог, да не речемо у своју дежелу.

Плишани Кунић (Тхе Велветеен Раббит) од Маргерy Wиллиамс први пут је објављен 1922, у Лондону. Кунић је дебео и трутаст, лен и непокретан, у сталном очекивању да га неко понесе са

Жртвовао је, такорећи, себе, да би деци показао светли пут; спустио се до оних који за праву књижевност нису још дорасли.

фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила себи пут (...) ИИ Али друштвени протест није ни сврха ни једини смисао поеме Пет петлића.

На Једном месту напоменуто је да Коча креће на пут „под утиском привиђења“, а у епилогу се наглашава: Шта се после тога збило Није тешко погодити, И, штавише, нећу

је додирнута и у Петлићима, и у Кочи, и у Момку и по, и то љубав према девојчици, која се једанпут зове Мира, други пут Палмолива, трећи пут Косара.

и у Кочи, и у Момку и по, и то љубав према девојчици, која се једанпут зове Мира, други пут Палмолива, трећи пут Косара.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Ја сам задржао за се спаиска добра. НАНЧИКА: Само да ти одбор не стане на пут. ЖУТИЛОВ: Сваки од њи има своје, а Гавриловића, који једнако режи, ми ћемо напоље. НАНЧИКА: И тако је мађарон!...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне

[Осман је 1826. први пут издан у Дубровнику; већ 1827. изишао је ћирилицом. Јевта Поповић у предговору велича »безсмертног Гундулића«, хвали

31. Јеротеј у крупним и брзим потезима описује свој побожни пут преко Србије, Македоније и морем до Јерусалима, и повратак преко Бугарске и Србије.

Не добивши место за наставника у »Покрово-Богородичиној школи«, увређен и разочаран, он напусти Карловце и по други пут оде у Русију. 1757. опет је у Кијеву, али се ту дуго не задржава.

То није само програм књижевнога рада у једном часопису но цео један проглас историјскога значаја, у коме ће се први пут на српском језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XВИИИ века, мисао световне културе, рада »на

вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору. ИСТОРИЧАР.

свога догматизма и средњовековнога духа имала извесних саставних елемената класичне и европске учености; ту је први пут читао Јована Златоуста и Езопа, које ће доцније преводити; ту се, у »гражданским росијским и историческим књигама«

научио грчки и ушао у стару грчку књижевност, коју ће доцније у својим делима обилато наводити, но се код њих први пут упознао са слободнијим, модернијим идејама и покушајима за реформу хришћанске цркве.

Као уопште филозофи XВИИИ века, и он држи да је најлакши пут за победу нових идеја имати једног просвећеног човека на престолу, који ће наметнути непросвећеној маси нове истине и

Он има богато искуство као ретко ко, јер, »син својих дела«, сам је себи прокрчио пут, самоуштвом, путовањима и у школи живота научио оно што му се није дало да у младости редовним путем научи.

Он је био један од оних који »пробијају пут и шуме крче«. МИХАИЛО ВИТКОВИЋ Михаило Витковић родио се 1778. године у Јегри, у Угарској. 1801.

Магарашевић је 1827. године путовао по Србији и тај свој пут описао у Писмима філосерба, у Сербскомъ лѣтопису54 за 1828—1829, која су, на дотераном језику, изишла у Народној

Милићевић, Вук - Беспуће

играло се с ватром и занимањем; с лупом падале карте по зеленој чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на вријеме дизала се свађа. Једно ђачко друштво очито се досађивало.

Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом долазе и како изгледају.

И у једном тренутку застријепио је од нечега. Дуго му је требало од Загреба до куће, дуго, али он би волио да пут још траје, да се још вози негдје далеко у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и

Тада су се посљедњи пут видјели. Кад је у Загребу једног зимског јутра, још сав дрјемован и у кревету, отварао једно писмо из Угарске, на

А дан тамни и губи се, мећава обузима мах, бура се разбија о кланце и хучи у њима. Они застају, губе пут, усред каквог таласастог брдског пољица, скученог и стегнутог изблиза планинама.

Стају, силазе с кола, кочијаш таре сијеном задахтале коње, док бура хоће да стрга с рамена и да однесе шубу; они траже пут, подупиру заједно својим плећима саонице и извлаче их на цесту, скривену наметима.

У авлији по који пут залаје пас, и, од времена на вријеме, закукуријечу пијевци. Старински сат шета и избија. И онда му се очи саме

брзо, срдито и немоћно, збијена и стијешњена, док стијење пара и реже својим оштрим ртовима њезину глатку стаклену пут.

Затим Панек сврну разговор на своје послове: на један пут који прави у овој околини. И потеже из доњег џепа један велики план, рашири га по столу и поче да му све потанко

Он се обраћаше њој са по којим незнатнијим питањем, а она се осмјехивала и потврђивала. Уђоше на један разваљен пут, пун крупног камења на коме се познају обли трагови челичне шипке; доље, испод њих, зарасла брдо букова шума, пуна

Већ су могли да спазе мноштво људи који дижу грају, усијецајући пут у брдо; једни ваљају камење и слажу га на путу, други ударају гвожђе у тврду стијену и ударци бата одјекују у ували;

већ само њу, прегибе њезиног тијела, њезине покрете, упијајући у очи њезину слику, као да је сада гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао

Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста.

Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах

За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији. Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.

Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова).

Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом полаженик, да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму.

« Од то доба једнако лепо живе. Било је, истина, у њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; понеки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио.

Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету.

Пође тако и прође поред чесме, сретне се с водоношама, назове им бога и продужи пут. Није никад хтео да харчи време узалуд; увек је гледао да споји пријатно с полезним, и зато би увек гледао неће ли

Био је повисок, дугуљастих образа, рекао бих мало броћаст; бркове је тек пре три године први пут понео, али су му слабо напредовали: тако су мало завидни да је само, што но кажу, млатио глогиње што се и подухватао

Све ово је Максим тако детаљно описао као да је ово јадно говече сад први пут с месеца спало, као нешто до тада невиђено у селу, или као да је из менажерије утекло, па сад деца први пут видела, а

сад први пут с месеца спало, као нешто до тада невиђено у селу, или као да је из менажерије утекло, па сад деца први пут видела, а дотле само из чувења знала. Затим их је преслишао неколицину.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

49 ЈАДИ ИЗНЕНАДА 51 КЛЕТВА 54 ? 55 ЂАЧКИ РАСТАНАК 70 ПУТ 101 НАТПИСИ 145 ИИ 147 ГОЈКО 150 ХАЈДУКОВ ГРОБ 198 ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ИЗВАН ЗБИРКИ 219 ЈУРИШ, СРБЕ!

“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и долину. Гледа путник с стене голе: „О красоте, о дивоте!

Дете мало — голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране,

(1844, јан.) ПУТ Прокте ми се једном путовати, Бела света малко огледати, Бела света, земаљски чудеса, Па малчице прнут у небеса.

млади пуно накидајте, Да вам путем дивно замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред, браћо, ето вам шенице, На пут вама дивне брашненице, Ето врела, ето воде дивне, Да уморно срдашце вам живне, Чујте славље, чујте песме оне, Кад

вам срце сместа живо плане, Кад чујете изгубљене дане, Кад се песме с јавора заоре, Да што Србин учинити море, — Пут раскрчен, горе њиме ајте, Ајте горе, ал' се и сећајте, Коно красна пута вам огради, Па му руци прионите млади,

Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче још се види мало — Но сад га је већ сасвим нестало.

Богом брате, кад роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста.

Милун с четом из горе ишета, Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила су јој, а худе је среће, Па се боји, вратит јој се неће.

Иду Срби, и све веће знаду: Знаду Муста да на дому није Са ког су се на пут опремили, Ал' опета назад им се неће. Та зар су се заман саморили? Зар да с' врате баш и без плијена? „Та напријед!

наредише, И остало што је за потребу, Те с' макоше тајом унапријед, Један на ту, други на 'ну страну, Понајвише пут двора бијели — Ма за Муста већ су потамњели.

— Јуриш, Србе, кô некада, Јуриш, јуриш на њ и сада! Што нам пашче на пут стаје, Што ли на нас режи, лаје? Јуриш, брате, сеци, туци — Бесна пашчад, исти вуци — Јуриш, јуриш на злотворе,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса. — Чекај ти само, отићи ће стари Петрак — пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут. — Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије.

Сваком ваља у мељаву, а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну работу, враг му гњате пребио!

Без много причања, он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и кашњење, за недоба и свако вријеме. С његовим доласком отпочину читава кућа.

Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.

— Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате. — Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате?

се прекрстио пред иконом Киријака Михаила, наше славе, под чијом је заштитом и он те године био, и отиснуо се на пут. Натоварен као парип, дурашно је грабио друмом у сусрет новом газди и новом свецу заштитнику.

Како и не би, повјерен ми је тако важан задатак, читава војска на мене чека. Није чудо што су уз пут, заједно са мном, подскакивала околна брда, куће и плотови.

Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола

сјетих какву смо грдњу због њега извукли и ја и стриц Ниџо, који ме је с њим упознао, па паметно заћутах, ваљда први пут у животу. Узео сам слику са софре и обрадовано гракнуо: — Ово ђед Раде!

— Ево, замотај га у ове новине да ти се не истаре о тај твој кожух, а и да га ко не види уз пут. Лопов и светац, лијепа парада, тамо му некако баш и треба да иде, да не крива ни тамо ни амо.

На његово изненађење, дјед је одмах пристао, и једне недјеље ево ти њих двојице уз каменит пут, право дјевојчиној кући. Цура недјељом није никад обављала свој необични посао („не ваља се свецем!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

прирамљује, пета без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло преко ока, осму бабица последњи пут окупала! Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније! А он у њих ко у рој мува!

Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала...

Кад сам му реко, није ни обрву подиго. Још ми каже: „Побогу, зар само зато да потежеш толики пут? Наравно да мајка треба с дететом да се опрости!” И тако, ево мене код тебе.

А ти ме још питаш зашто не једем. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: За последњих шес дана, ово ми је први пут да седнем! Те гледај ово, те гледај оно, те подигни поклопац, помириши, те где сам оно затурила, те да ово

Мозак ће да им се замрси кад виде коме су судили... Не знају да је судија у колевци... На да не чујем ни кад први пут каже „мама”, а мајке му нема, већ негде мртва у пустињи живи...

(Тишина. Хасанага наслања чело на мртву Хасанагиницу. Пољуби је у чело.) Први пут да је пољубим, а да не склони главу... (Узима Хасанагиницу на руке и уноси је у кућу.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Одједном кола почеше брзо силазити низ пут, Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и

Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати. И оне одлазе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем.

Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!... И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали.

Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано. Први пут, испод беле марамице око врата, видех јој неопрану кошуљу. Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом.

Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом, заустави ме мати. — Седи. Видиш да нема никога!

У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас. — Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу!

Ти си погнуте главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима.

„Чија је?“ — вичу све раздрагано, али се од стида ниједна за њу не јави. Оставише је на страну. „Први пут изиђох у башту, узабрах цвет, помирисах га, али из њега изиђе оса и уједе ме. Тако и ти, драги.

„Први пут изиђох у башту, узабрах цвет, помирисах га, али из њега изиђе оса и уједе ме. Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме по гледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме.

Али све узалуд. Истина, свакад, кад год дође њој, заклиње се да више неће други пут долазити, а опет долази, опет!... Ах, а од прошлих дана остао му само леп, звучан, мек глас. Ретко је од тада певао.

! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета. И сломљена, побеђена диже главу, зину пут Стојана откуд долажаше његов глас, те као да хтеде да и последњи акорд његова гласа, којега нестајаше, упије у себе.

Ови се брзо стишају и пођу обичним ситним корацима. И као пре опет почну да цупкају, разривају пут копитама и грабе виноградима, који се издалека црне, а по којима се свет већ размилео, вију димови наложених ватрâ,

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Знаш ли како си са мном управио кадно прођо(х) последњи пут преко Трста? «Иди у Венецију, пак се опет врати, пак ћемо тако и онако урадити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја

Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби. У срца твога свет тај извргнут бесмртна душа узеде ти пут; у томе свету, твојим делима, у царству томе владалац си сам, окружен седиш светитељима, јунацима бесмртних твојих

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу“, па

и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Цар кад га саслуша, рекне му: — Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш немој проћи да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао бог те би нашао ту воду,

Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе. Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући.

Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе.

После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па пође да тражи трећега змаја. Идући тако дуго времена, дође опет пред један град и

Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста ђе му је старац балоту бацио, док наједанпут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се

Сад царски зет узме овијех девет стотина деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако нађе једног чоека, који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше.

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиће глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде!

Најпосле се договоре да беже. Брже боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане

Грбо у краљевијем чизмама једном крочи: годину пута пређи, други пут крочи: годину пута пређи, и тако даље. Кад ујутру свану, краљица пође да своје шћери пробуди, кад има шта виђети: све

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути? СОФИЈА: То не, али увек по штогод нађе, зашто ће псовати. ЈЕВРЕМ: Опет се мало поправио.

МАКСИМ: Шта то значи? КУМ: Шта значи: доведем један пут и ја у мом веку госта на ручак, али њојзи неправо, што нисам јој напред јавио.

МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш. СОФИЈА: Доста већ један пут, стиди се од кума. МАКСИМ: Шта да се стидим, и он има такву аспиду на врату.

СОФИЈА: Зато. Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал. МАКСИМ: Јеси ли то полудила, море? СОФИЈА: Зашто, што је добро, треба чинити.

КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува. Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати.

А зашто, бог би га знао. МАНОЈЛО: Па јеси ли га који пут видио? ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума?

Јошт ће најбоље бити да и испод оног дрвета закопам. С тим ћу мирније моћи на пут отићи и спокојније спавати. (Обзире се најпре, отиде и сакрије новце, да се опет врати.

Право велиш, комшо; то је млого боље, а башта је, ако ништа друго, а оно бар да се човак прође по њој и покоји пут проспава. Но да видиш другу моју невољу.

док се цовек не навикне. Ја кад сам први пут досла у Београд, тако ми се ућинио рузан, не могу вам исказати, а сад ми је сасвим обицан постао, и цини ми се било би

ВУЧКО (тресе главом): Ја! ЉУБА: Светислав и Милева. ВУЧКО: То се играло већ. ЉУБА: Сад по други пут. ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка. СТАНИЈА: А што је то, синко? ВУЧКО: Театор. СТАНИЈА: Што је то театор?

ЉУБА: Е, ми њима плаћамо, а не они нама. СТАНИЈА: Млого ли плаћате? ЉУБА: Сваки пут по два цванцика. СТАНИЈА: Просићеш, моја скерко, просићеш, кад за такве будалаштине трошиш паре.

(Пољуби је у руку.) СТАНИЈА: И ти њега да пољубиш у образ. ЉУБА: То ћемо засад оставити, него други пут. МИЛАН: Фрајла Љубо, требало би да послушате вашу мајку. ЉУБА: Ја би, али се бојим да се не расрди.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди!

Данас први пут чу и ја од ње лепу реч. ПЕРСИДА: Бре, да видиш како је са мном поступала, као да сам јој сестра. СТЕВАН: Све

Богме лепо ради. СУЛТАНА: Сад и руке да каљам. СРЕТА: Нека, други пут ћу ти купити рукавице. Дед мало ракије. СУЛТАНА: Ја не пијем ракије! СРЕТА: Откад?

СРЕТА (замахне): Јошт ти није доста? СУЛТАНА: Не, молим те, оћу. СРЕТА: Ајде да видимо. СУЛТАНА: Ах, први пут у мом животу да клечим. СРЕТА: Први пут и јеси луда.

СУЛТАНА: Не, молим те, оћу. СРЕТА: Ајде да видимо. СУЛТАНА: Ах, први пут у мом животу да клечим. СРЕТА: Први пут и јеси луда. док си била паметна, тога није требало, а сад оћеш мужа са шанови. (Прети јој песницом).

Дед, немој ваздан да се дајеш молити; други пут не могу да те сносим. СУЛТАНА: Ах! (Пева.) Ти, серце, не мучи ме, О, само дај ми мир, Јер љубити ја не смем Нит

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Четрдесет и осам и петсто грама, госпођице, хвала изволте и други пут, наздравље! Четрдесет и осам и петсто грама смешних идеја, вицева, секса, коже и костију и јамица на образима,

На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне

На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне

да тумачи личност неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан колико је био злочест, кад га први пут у животу приме као себи равног, мислим у друштво и све; знате већ ту врсту филмчуга!

се, иначе, толико саживео са филмом да је приликом свог другог венчања опалио сам себи клапу, викнувши Суле — други пут! на шта му се будући таст начисто избезумио и отерао га са свадбе.

Не треба посебно напомињати да је ово први пут у историји наше лепе књижевности да се неко уопште бави једном тако узвишеном темом.

деда Гаврила (1878—1965), човека који ме је на неки начин увео у књижевност, јер је баш захваљујући њему моје име први пут објављено у новинама на завршетку уоквирене читуље „Ожалошћена супруга, синови, кћери, кумови, комшије, пашенози,

— сликари и све, а онда Светланица сврне на једну тезгу да мезне мало прасећих ребара, и ту Каролајн угледа први пут у животима мало, слатко прасенце на ражњу, па падне у несвест, узвикнувши у очајању: „Боже, шта су му учинили!

је још као клинку, знао је све моје перје, кад сам шта подобијала, а врло је могуће да се сећао и дана када сам први пут скратила косу и продужила сукњу — знао је, дакле, све о мени!

ГЛАВА X И ветујте ми на реч, кад су се врата отворила пропустивши Мишелина, који се враћао са умивања, први пут после случаја са човеком из киоска, учини ми се да ту не бих имала шта да додам!

А за Ван Гога су чули први пут гледајући филм Жудња за животом, где га је играо Кирк Даглас. Јака ствар! Видела сам једну породицу како улази у

Коритом неког исушеног потока, шта ли, па све узбрдо, све узбрдо! Уз пут смо се малчице као мазили, тражили детелину са четири листа, викали „уја!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

СЕНТАНДРЕЈСКО 79 МАГАРЧЕВ БРЕГ 83 ПРВА ГРОБНА ПЕСМА 85 СЕНТАНДРЕЈА, ІРІЅ ФЛОРЕНТІНА 87 КРУГ РАЧАНСКИ, ДУНАВОМ 90 И 91 ПУТ ПАНОНИЈЕ 92 КАО ЛАЂА ПО ПУЧИНИ 99 ИИ 103 ВИСАРИОН РАЧАНИН: РАЧОМ О ПОСТУ ЧАСНОМ 104 ПРОХОР РАЧАНИН: ЛИПА

Трусе речи с кртих грана као љуске с платна фреске. Проткај, потко, и осново, сентандрејско крхко коло! Пут по кругу - нигде знанца. Куд ме води шумна стаза? Сјај источен из Чобанца, то је сумрак крај Калаза.

КРУГ РАЧАНСКИ, ДУНАВОМ И ПУТ ПАНОНИЈЕ Приждило лето булке невене а слику слутим кроз очи жита: иконоцрвен, с међе племене, понире Осат у сплет

Расте, као хлеб, свјетло са кика а кроз оно Љ, Љ од Љепоте, вечерњи псалам вођицу слије у Дринин надир пут Паноније. У сјенци липе поје братија. Подржи, Боже, бруј над животом!

(Кроз десетерац глаголом трајним - љескај, предјеле.) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније?

(Кроз десетерац глаголом трајним - љескај, предјеле.) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније?

Разроко свјетлост с бунике грије а братство хита пут Паноније. КАО ЛАЂА ПО ПУЧИНИ Ден же и ношт бегајуште... от места на место, аки корабљ в пучинах великаго океана

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА (гледи): Може бити. Но кад је своја дела втори пут издавао, он је сигурно и то узео. О, то је виспрена глава! ЈЕЛИЦА: Читате л и ви радо књиге?

него оћу и француски да знам. Сад не би ништа друго требало него да ме увати, пак да ми дâ пут. — Али кураж, Алекса, алат чини занат! ЈЕЛИЦА (донесе једну лепо везану књижицу): Ево овде, молим.

Ја ти последњи пут кажем: да те нисам више видио с њима! Гребене, црн вам образ, и перајицу, а не којекакве мозга баукове!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ПРИЧА ДУГА О ЧЕТИРИ ДРУГА 113 ХРАСТ И ТРН 126 У ПРВОМ СНИЈЕГУ 136 ПУТ НА КИЛИМАНЏАРО 141 ДЕДА ТРШИН МЛИН 145 КОД СТАРОГ МЛИНА 146 ГВОЗДЕНИ САВЕЗ 152 ВЕЧИТО ЛЕТО 159 ОГЊЕНА

— Богазом тајном иду хајдуци за харамбашом на далек пут, сваки је бркат, с пушком у руци, вучијим ћурком огрнут.

Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора.

Зар ова глава рођена, драга?! Прије ћу за брк Баука вући, него ли сненог унука тући. Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут.

Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли ради, каква ли чуда на

Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу храброг засједа чека. То Мјесец гледа, па пусти зрак, лопове откри, растјера мрак.

Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у млакој бари и слуша пјесме уз фењер жут.

“ „Уздај се у нас!“ — врапци ће нато, па на пут крену читаво јато. Ту ти је војска врабаца била, заклони сунце милион крила, читавом земљом друштво се просу да

Ал јеж, тврдоглав, оста при свом. „Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут. Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!

сама, распали га копитама и још њакну, врло љут: „Драги госо, срећан пут!

Најзад, за једним трагом, просута пера свијетла; прошао мудријаш лисац, однио — бабина пијетла. ПУТ НА КИЛИМАНЏАРО (КИЛИМАНЏАРО, АФРИЧКИ БРИЈЕГ: ПРИ ДНУ ЈЕ ЖЕГА, ПРИ ВРХУ СНИЈЕГ) Једнога снијежног дана три се другара

АФРИЧКИ БРИЈЕГ: ПРИ ДНУ ЈЕ ЖЕГА, ПРИ ВРХУ СНИЈЕГ) Једнога снијежног дана три се другара сложе да пођу на далек пут: слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне, жут. Зима им дојади јака и сила Симе дјечака.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, видећете је сигурно. — Онда ћу се пети овим уличицама? — Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле.

Било би добро да рачун платим још вечерас. — Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком.

— Треба га много саветовати. — Како вам се допада риба, — обратише се први пут мени, — хоћете ли још? — Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава.

Желим да променим разговор. — Мислим да ћу још који пут, ма једанпут, доћи код вас. Све је необично лепо. — Надамо се да ћете одржати реч. Тада ћемо имати осветљење.

По други пут те вечери скретао сам разговор на апстрактности, и то ми је било досадно. Човек је ћутао и мислио шта би још рекао; ја

И после, кад се Зидар већ враћао...! — Жао ми је да сам вас забадава узнемирио. Обећао сам да ћу вас други пут употребити. — Не чини савршено ништа... Зидар је већ морао ићи.

Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим продужавале пут. — Много рибе ове године? — Да, само је ове забрањено ловити јер су још младе. — Бацате их понова у језеро?

— О, тај је преживео гадан тренутак. Сви смо мислили да му нема живота. — Био је болестан? — Данас се први пут мало дигао из постеље. Имао је полмоните (запаљење); четрдесет и седам гради („сиц!“).

Нисте много ослабили, Пипо, само изгледате као девојка. За десет дана ћете опет бити снажни. — Данас сам први пут устао и нарочито су ми се ноге осушиле. Да мама није дошла са пијавицама и пустила ми крв, шта би било са мном!

Путоваћеш! — Куда? — упита девојка поред мене и диже руку да врати прамен који се одвојио. То је први пут да је проговорила. Покрет њене тамне, обле руке пређе преко неба упола расветљеног месечином што се није појављивала.

Свиђа ли вам се ова месечина, господине? — Нарочито језеро сад волим. Види се боље него на дану. Ја сам прошли пут ноћио тамо на Острву. После подне је падала киша али вече је било јединствено. — Хоћемо ли, Сагрера? — Хајдемо.

Пипо спава? Рекли су ми да сте га ви спасли. — Мајке су за то, господине. И то није први пут. Кад се сетим док су још били мали! Питајте Лоњу шта би све она учинила за своје девојчице. — Поздравите Пипа сутра.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Кад се крик ужасни још један пут зачу. 3 „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи, — Чуј, над мојом главом црни

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ Неки пут се спустим сасвим ниско на глатке куполе — столице вихора — да чујем шта сад телоносци раде.

БАЛКАНСКИ ПУТОПИС Полако иди кроз мале цркве не питајући за пут, поздрави се с дрвеним рукама светаца огрезлим у крв и млеко, гледај у сводовима џамија дрхтање белих змија,

Сад је то прича у граду будала, тада су погинула цара два! На вечеру с царицом села је трава, а пут твој и твога поља, ко зна? ОПЕТ ТО На причешћу су били лењи, Турци их нападоше још у цркви!

И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

изговори њено име име Студенице чије бело сјање траје до увече па се преноси на свице који не знају правце ни пут до олтара ни за Прекобрђа не живе дуже од једне седмице али имају претке који су почели да светле још пре потопа и

Балкана богу олуја нека се покаже јавно у целини нек сиђе и нек осуди лагарије што са Запада стижу нека препречи пут науци и машини зашто је иначе моћан и древан мора да предузме нешто пре но што дође зима и заиста док су облаци

*** И први пут се видело да жене мру једна за другом као старе муње гасила се лица лепа на постељи на ливади на тавану и у цвећу

свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни топот потурчених коња о победници вечни над снегом до Урала први пут без подозрења гледате Словене радосни до суза они простиру сламу по пољима моравским и певају свепреболни па добро

у вину нека дођу с прстењем и аздијом и нек се пењу до дванаест мојих звезда и нек се не боје ноћас по девети пут да погину!

Сунце се рађа последњи пут га шаљеш да се под њим луде скупе нула се отвара ствар беше тако кратка ускоро све ће бити бездан и блаженство

на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те пресреће знак велики длан из камена шака урезана у стену једва је назреш у пећини

сагледа одоздо а са неба једва да неко гледа мека га гоне слова дуж завијутка једино пуж у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у наше груди склања испред мрака испред пребрзог краја и памти корења кобна

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

кафа! Доцкан мало, али можемо и овако с ногу! (Узима шољу и у два гутљаја испије и настави пут.) ТАНАСИЈЕ (иде за Агатоном, узима шољу и сркне): Колико само да сркнем. (Одлази за Агатоном.

(Одлази за Проком.) ТРИФУН (узима шољу): Ја ћу понети, па уз пут. (Одлази носећи шољу.) ГИНА (уздишући): Хвала, није ми до кафе! (Одлази за Трифуном.

ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио). МИЋА (пролазећи крај Данице): Ви сте још увек ту, то је тако пријатно! (Одлази са осталима.

Ја знам да су ванбрачна деца онако нешто узгредно... онако, како да кажем... као кад је човеку пробушен џеп па уз пут испадне пара. Није да кажеш да је он хтео да остави пару на путу, него пробушен му џеп па испало.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац. Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч.

Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице. И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела.

— Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!... Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити.

— Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш... јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три

Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање... и њихове мисли, ма како разноврсним токовима стремиле, каналишу се у једноме правцу.

— Је л то пета? — питали су сељаци из мрака, чекајући да се последњи пут поздраве са својима. Иако нису могли разговарати, ишли су тако поред батерије, саплитали се о камење на путу, или се

„Кад се вратим, платићу ти... чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут. Често су се смејали и официри. А некад су опет војници строго кажњавани.

Са артиљеријом је маршовала и пешадија, некад напоредо, а неки пут смо је сустизали. Запамтио сам тако много лица из појединих пукова.

У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како севне варница са неког већег камена. А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав... Мисле људи о свем и свачем.

Ња! — онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода. А када га видим идући пут да је заостао, ја му издалека викнем како сам замислио добро.

Били смо доста далеко од ратишта и главних саобраћајних центара, где би се још и могло шта чути о рату. Понеки пут смо имали утисак као да учествујемо на неком маневру.

„Бећарисао“ је до двадесете, тада га други пут оженили и до двадесет четврте године имао је Јанкуљ петоро деце од двеју жена.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Радећи то, чича једнако објашњава сваки свој покрет, а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај. — Е, ти си се ту згунторила...

Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! ... Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу.

Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време. — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.

А Гојко се погнуо, па мери очима сваки свој корак. Тек понеки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се.

Гојко се трже и готово одскочи корак натраг. — Како... не, не, молим... Има времена, други пут... — Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.

»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму...

Љубица и Гојко продужише пут ћутећи. Беше им незгодно настављати досадашњи разговор, а о другом чему нису хтели говорити.

— Извол’те, извол’те, говораше попа, идући уз њих. И дечица треба да се одморе добро, дуг је пут, а и ви. Па да се упознамо... Ко зна кад ћете нам опет доћи. Гојко иђаше као на шибу.

Таман да се лепо путује. ИX Љубица се већ неколико пута жалила писару на Гојка, а последњи пут доста отворено изјави, да би добро било кад би он био премештен.

од плача, леђа грчевито одскачу ; погледа на двориште, — писар натмуренији од густих облака корача нервозно и понеки пут махне главом значајно. »Шта ли је то ?

»Шта ли је то ? пита се он десети пут у чуду, и не могући се досетити ничему, опет притрчава, пропиње се уз прозор и гледа.

А Гојко брзо распусти децу и оде журно у Брезовац. »Бар ћу добро навићи на овај пут«, помисли он, идући кроз потес. — Стој, рече му Веља, кад сазнаде за данашње догађаје.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У кошуљи босонога Преиграћу преко поља; Ако буе сиви соко, Рећи ћу му: Поглед’ с оком Пут истрка удно поља, Ту ћеш виђет’ сваког лова; Ако буде млад на коња, Рећи ћу му: Вод’ ме дома.“ КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ 34.

77. Ој невене, мој невене! Благо томе ко те бере, И ја бих те млада брала, Али сада немам када, Ја се млада на пут спремам, Туђе дворе дворовати, Туђа баба бабом звати, А свога ћу спомињати; Туђу мајку мајком звати, А своју ћу

Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја! Е су ђеца мила тебе, дико мила? Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96.

Коњиц вришти, да се јаши, Соко пишти, да се носи, Љуба плаче, да се љуби!“ 130. Мој се драги на пут спрема и пева, А драга му коња спрема и плаче: “Ти одлазиш, коме мене остављаш?“ “Остављам те мојој мајци и твојој!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб! Зато сам Дробац! И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно. Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа!

ВАСИЛИЈЕ: Хвала, не могу по оволикој врућини! А док се не заврши представа, морам да останем сасвим трезан! Други пут! (Улази у кућу) БЛАГОЈЕ: Не сме због врућине! Није, него не сме на празан стомак!

Из мрака и ветра, и сам у великом узбуђењу, са исуканим дрвеним мачем, пред њу искрсава Филип. Препречи јој пут. Она га не препознаје. Покушава да побегне од њега.) ФИЛИП: Стани, јаднице! Не бој се моје руке! СОФИЈА: О боже!

ЈЕЛИСАВЕТА: Како онда да му се испуни последња жеља? ВАСИЛИЈЕ: Његова ће луда глава и мртва пронаћи пут од те масовне гробнице до руке неког Фалстафа који игра Хамлета! СИМКА: А ви? Настављате са позориштем?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

путева засутих лишћем свелим са јабланова. СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине.

Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месецу води, млад и жут, Риалто.

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада

Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја

За један благи стас, што, први пут, заљуља вишње и трешње, пољупцем, код нас и поскочи, видиком, са ритова и муља. За друштво му, што по винском

За друштво му, што по винском меху свело лишће расу, са осмехом мутним, прескачући, први пут, потоке, у смеху. А, место свог живота, знам да, по видику, тај осмех расух, над сваким телом, голим, и, над земљом

Први пут изговорих: Сербиа. Порођајем у туђини, под замрзлим снегом, хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом. Спустише ме у

О, та крпа, страшило у житу, испод Месечевог српа, бедница што вреба пут и стада, из заседа. То је сад Она, одмор вранама и врапцима, што ни сахранити мирно у небеса не да, сјај, што ми још

Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним, кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут, што се губи у звезданим пустињама црним?

ПРИВИЂЕЊА Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

и тамо плакао што се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота. Једног дана газди липше магарац.

ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела. Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале продужити пут и тражити своју домовину.

— Драго ми је! — рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом. — Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац.

— Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено.

Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! — изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.

— Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жела да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који страда.

Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге. Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам.

— рече министар председник. — Уговор! — Да! — Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку.

Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.

Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли.

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

— поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој.

Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам Бог милостиви сачува вођу од свака зла да би нас и дале овако успешно водио!...

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Смирује се сунце, слама је три пут прегажена и претресена и сад је последња дигнута и бачена у крај гумна. На земљи чисто, једро жито и плева.

Женскадија се скупила у гомилу, па се ту повезује и оправља за пут, а људи савијају цигаре, пуне луле и припаљују. Редара купи судове и меће на кола, па, узгред, баци и по неку суву

Певачице утањише и друштво се крену. Уз пут се сретамо са другим радницима, те се друштво увећава, а са њим и весеље оживљује.

Месец изгрејао, па сија и смеши се на веселе комишиоце, што се полако, низ брдо, враћају кућама и осветљава им пут, да не залутају.

Васа није смео ни привирити у »директориум«. Први пут у веку изашао је из канцеларије пре свршених школских часова. Упутио се правце насипу.

« И ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу.

Заустави га: — Јеси ли ти, Голанфере? — Ја, господине. — Куд ћеш тако рано? — У Мојковиће. — Диван пут, господине! Ако хоћете да се науживате — извол'те.

на какав шумарак близу себе; и калауз трговачки с неколико дуката у џепу ратосиљао се живота, кад је полазио на пут; и свештеник, одлазећи да однесе последњу утеху самртнику и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и

и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и страховао да му кућа не опусти; и кочијаш, спремајући се на пут, бојажљиво се крстио и седао у кола; и сиромашна бака, носећи у »чаршију« пар пилића, бојаше се да је не пресретне

а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га упљескам, па да узмем паре...

Он се диже и, с дебелом књигом у руци, оде у школу. ...»Како то да се деси?« већ стоти пут стављаше себи питање Пера. Ствари које је синоћ прешао, јутрос му опет изгледаху збркане, помешане.

смртоносног оружја, којим их касапи на доколици плаше и тамане, — па се и они дадоше низ ћепенке, позивајући уз пут занатлије и остале слободне грађане, за које знају да су орни и неуздржљиви на новости и гласове...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

) ИВКОВИЋ: Мораћу! ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.) ДАНИЦА (пошто га је разумела): Извините, ја морам мајци; звала ме је још малопре, а ја се

ИВКОВИЋ: Па ми не морамо разговарати о политици. ЈЕВРЕМ: Па не морамо сваки пут, ал' кад су избори, како можеш да не разговараш о политици. О чему ћеш друго да разговараш кад су избори?

ШЕГРТ (гледа дуже): Може, газда, а може да буде и „Р”, а може и „К”. ЈЕВРЕМ: Кажи калфа-Јоци, кад други пут хоће нешто да напише, нека узме кесу од две киле па нека крупније пише. (Натежући чита.

ПАВКА: Па немаш шта, дабоме, кад си завукао нос у политику. ЈЕВРЕМ: То да ми не кажеш други пут. Где ја завлачим нос, нека га завлачим. Ја знам шта радим!

) Па кажу онда: није истина кад тако новине за понеку пишу. МАРИНА: Томе би, забога, требала власт да стане на пут, а грађанство би требало да се гнуша. ЈЕВРЕМ: Шта ћете, у свакој вароши има и таквих индивидуа!

СПИРА: Ама, нисмо решили, него... СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, један једини пут у животу да кажем што хоћу! СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари! СПИРИНИЦА: О, господе боже!

Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ! Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама? ЈЕВРЕМ: Јесам!

Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме. СПИРА: Нека сад, други пут ћемо. СПИРИНИЦА: Ама, човече, хоћеш ли ме једанпут оставити на миру, бар једну реч да кажем!

СРЕТА: Е, ал' да видиш како сам ја њему одгудио. ЈЕВРЕМ: Је л' допис? СРЕТА: Допис, дабоме. Јеси ли читао кој' пут допис са потписом „Ришеље”? ЈЕВРЕМ: Јест! СРЕТА: Е, Ришеље — то сам ја! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те!

ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред „Народном гостионицом”? СРЕТА: Тамо, дабоме! Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас. ЈЕВРЕМ: Требало би, видим да би требало, али, право да ти кажем, немам кад.

(охрабрен): Ја сам, браћо моја, дуго размишљао о томе како да се томе злу које се укоренило у нашем народу стане на пут и дошао сам до закључка да је најбоље да се то остави влади да она размишља о томе. СРЕТА (једним гласом): Тако је!

А? СРЕТА: Дотераћеш се ти још како. ЈЕВРЕМ: Само, молим те, да свратиш чешће, па још кој' пут овако. СРЕТА: Може, доћи ћу сутра. На дневном је реду сутра закон о непосредној порези. Упамти то!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Не заборави да отвориш прозоре, да уђе свеж ваздух. Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани!

сицу удесно и пружила ноге улево, па само виче фијакеристу да тера кроз сокаке, а за инат, још једаред, и по шеснаести пут, поред госпође начелниковице.

плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута понеког јадника, па продужи пут даље, и гледа ко му је затим на реду. — Па и опет он остаје и надаље добар комшија и поштен човек.

— Ја грдне бруке!... — рече Максим па застаде. Даље није продужио, по свој прилици стога што је тада први пут у свом животу и чуо за тога Клеманса и за ту Белгију и Енглеску.

паде на памет да назове Милисава председника, само зато што је овај ту неки дан наредбом позвао сељаке да оправе пут и да га насипају. И њему није остао дужан!

— А, прангијо једна, што се не одазиваш, кад те вичем по трећи пут?! — вели љутито Срета, који је устао из кревета и пришао Макси, па га једном руком дрма, а другом узео звонце па му из

А ствар је била у овоме. Говорило се да последњи пут кад је био с капетаном није платио неки рачун механџији кад је био у механи. (Јер он је по неки пут врднуо у механу).

(Јер он је по неки пут врднуо у механу). И он сад у том допису пита господина министра, управо стављају му се три питања.

« Друго питање: »Мисли ли министар што пре предузети нужне кораке и мере и стати на пут обести и експлоатацији г. пандура?« (Овде Срета чак ни г.

— Врло добро, Максиме! А он? — А он подави реп кад му то реко’ па увати пут. А да беше још корак крочио, ћа’, лијепе ми вјере, да и ја крочим који, а богме било би свачега. — Боље што ниси.

џандара или погађају у »каиш« или напослетку батале и то па гледају и блену у контрафе по кавани; гледају бог зна који пут смрт цара Максимилијана.

их гледа им у врхове, или глади брижљиво избријану браду, или се тегли на столици и гледа за Гизелом и рукне понеки пут. Он је једини био изузетак у селу што се бријања тиче међу осталима.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЛЕЊИВИЦИ 123 ГДЕ СПАВА ВРАБАЦ 127 ОРАО И ЗМИЈА 128 ПСИ И ПРОГРЕС 130 СТРАДАЊЕ ЖИВОТИЊА 132 КРАВЉА ЉУБАВ 134 НАЈВАЖНИЈИ ПУТ ИСТОРИЈЕ 136 МОЈА БОТАНИЧКА БАШТА 138 НАЈВЕЋА ЗАГОНЕТКА 139 ХЕРОЈ 140 ПОСЛЕДЊИ ДАН ЗИМЕ 141 КУКУРЕК 142 ТРЕШЊА У

ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ 274 ЧУКУНДЕДА 276 УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ 278 СПОР 280 КАРАЂОРЂЕ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА 283 КАРАЂОРЂЕ И БЕТОВЕН 285 СРБИ 287 СТРАХ ОД ПРОМАЈЕ 289 ЗБОГ ЧЕГА НЕ ВОЛИМ ПРАЗНИКЕ 291 УЛИЦА

Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину Стао уз кревет, велики као брдо, и почео да трепће. Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина, Па из кухиње, где су јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина,

ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА Има људи који раде уз пут, заувар, По потреби, кад их из фирме заишту. Такав посао обавља ноћни чувар Запослен у складишту ил на градилишту.

А уз пут га, кивног (кивног, јер по страни је) Мучи и сврабеж зван књигописаније. Из даљих времена? Треба: из древних, или

” „Е зече, мој луди зече”, Корњача му на то рече, „За ту причу, по Езопу, Ја сам тркач неподесан! Срећан ти пут у Европу, Добро ми је и ту где сам!

На свршетку ноћи мрачне, назадне, Помрчина се згусне и распадне, Па зато, сваки пут када сване, У небу загракћу толике вране.

НАЈВАЖНИЈИ ПУТ ИСТОРИЈЕ Та стаза којом, предвече, Полако, ногу пред ногу, Говеда силазе смерно На реку, да пију воду; Пут који

ПУТ ИСТОРИЈЕ Та стаза којом, предвече, Полако, ногу пред ногу, Говеда силазе смерно На реку, да пију воду; Пут који води ка води Срећи би нас мого довести; Газови и појила су На главном правцу повести!

горде и лење, Док силазе, свечано, На појило, ко на крштење; Иду, ни о чем не мисле, У сумрак топал и тих; А пут је стар и излокан, Угажен давно пре њих; У овом лудом веку, У овој трци и стиду, Једино говеда, предвече, Тачно

ГОСТ Први пут је јутрос у град Дошао један Лукац Млад. А за њим, око девет сати, Сунце је почело да се злати. Пролеће је тајну

КРАСТАВАЦ Из влажне баште, код Сталаћа, Краставац, попут пужа голаћа, На далек пут је кренуо, али Врежа, припета на обали, Не даде му у свет да оде: Оста, заувек крај хладне воде Беличаст дебео, на

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

ИИ. Први трагови стварности и решење једнога дела загонетке У седамнаестом веку природњак Реди први пут је тачно запазио три основне фазе у циклусу развитка јегуље и могао сигурним доказима тврдити да полно зреле јегуље

и на дубоком морском дну; то је развијање изванредно брзо са обзиром на полну незрелост са којом се јегуља креће на пут из слатких вода: у току 5—6 недеља по уласку у море она постаје полно потпуно зрела; 3˚ да морају у океану постојати

на расположење један свој омањи парни брод »Маргрете«, нешто већи од дотадашњег »Тора«, којим се истраживач кренуо на пут 1913 године. Испитивања са тим бродом почела су од острва Фероер.

са тога великог путовања по океанима и морима, Шмит је са истим циљем опремио једну експедицију која ће извршити пут око света. Па пошавши из Копенхагена јуна 1928. године на тај пут, који је завршен јуна 1931.

Па пошавши из Копенхагена јуна 1928. године на тај пут, који је завршен јуна 1931. године, брод »Дана ИИ« је прешао по морима и океанима пут од 121.

године на тај пут, који је завршен јуна 1931. године, брод »Дана ИИ« је прешао по морима и океанима пут од 121.000 километара, непрестано ловећи, испитујући продукте лова, пратећи јегуљу и њену ларву, проверавајући

наплати порез, увек је био приман са негодовањем од стране урођеника који су му претили да ће зло проћи ако још који пут дође.

До тада су оне превалиле просечан пут од 6000 километара и за све то време су, растући, задржале свој првобитни пљоснати, листасти облик.

Оне, кад то устреба, прелазе свој пут и ван воде, често преко блата, па и сувим, ако има ма и најмање влажности на томе путу.

И тада на њој отпочне трећа метаморфоза, спрема за дуги свадбени пут на који ће се ускоро кренути ако јој прилике то допусте.

Кад та метаморфоза буде потпуно довршена, јегуља је спремна за велики прекоокеански пут са кога се више неће вратити и за који чека само погодну прилику.

И ловећи интензивно и дању и ноћу, она очекује време кад ће бити дат невидљиви и тајанствени сигнал за полазак на пут. Х.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, — и вечно бих чек̓о! О, што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут познам чар љубљене жене; И да сав у твојој бесконачној моћи.

небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш, последњи што се на пут спрема, Па док из даљине грми градска јека И забаве пусте што низе човека, И бучно веселе тајанствено хуји, Запеваће

Тако сваког дана Део мог живота копни као груда, Одвоји се, крене пут далеких страна, Незнано ни зашто, ни како, ни куда.

Али сад! Још једном! Душа ми је рада добре моје земље и њезиних дражи, Где први пут слушах (и веровах тада) Причу о животу, о Шареној Лажи. Можда никад више! Збогом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот

соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!

— што ћемо ви крити у кучине? Земља мала, одсвуд стијешњена, с муком један у њој остат може какве силе пут ње зијевају; за двострукост ни мислит не треба! Но примајте вјеру прађедовску, да бранимо образ отачаства.

СВРШИ ПИСМО И ЧИТА ГА НАГЛАС ПРЕД СВИЈЕМА (ЦРНОГОРЦИМА И ТУРЦИМА) КНЕЗ РОГАН Ето писмо, па сад пут за уши! Дајте му га да се разговори. ПОСЛАНИЦИ ВЕЗИРСКИ, НЕВЕСЕЛИ, ОДЛАЗЕ.

ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како. Ја изидох пред њим с Грбичићем, поклоних се како ми рекоше. Пут мене се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, и шћах рећи љуби Црногорце, јер спомену све редом бојеве ђе

“ „Ма сам чуо — опет ми говори — један народ тамо змије једе“. „Какве змије, честити принципе? А гадно је на пут погледати — све се длаке најеже човјеку!“ КНЕЗ ЈАНКО Ја мним те је дочекâ лијепо?

У то сердар поклич низ нахију! Свак потрчи к ријечкому граду, ал' залуду — сви утекли Турци у лађама пут бијела Скадра; само Богдан што је похитао те убио ријечког кадију.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

Узео девојку. И као у неки инат, као да се први пут жени, тако велику и сјајну свадбу правио. Узео истина мало старију, заосталу, али чувену са своје раскошне лепоте.

Чак ни са оцем и матером, тек по који пут. Није ни јео са њима доле, у приземној соби. Горе, у гостинској соби, морало да му се поставља и нарочито за нега да

А опет увек, чим би му се указала прва прилика, гледао је што пре да оде на какав пут, тобож по трговину. Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања, али ипак су

Тек доцније, када Софка поодрасте, он је | више ради ње, Софке, него ради матере, почео се као разнежавати, и по неки пут прилазити к њима. Сам је почео Софку учити да чита и да пише.

танке уснице, детиње али црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме занео? Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице!

али црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме занео? Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице!

Ретко би отуда овамо прелазио. И што је Софка бивала већа, он је све ређе долазно; у години дана један пут и то обично ноћу. Остане по два и три дана, али никуда из куће не излази.

почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико да их свет види у њиховом новом, тек тада први пут обученим хаљинама. Ено млада, пуна и чиста лица, Ната газда-Миленкових.

Допуштала је да ће можда сада, тога пролећа, као увек, нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу, као свака новина, привући општу пажњу; али да ће њу својом лепотом моћи да

она одмах тога Арнаутина, и не питајући га да ли он може, почети да саветује како ће да пази да се то што ће понети уз пут не поквари и не изломи.

Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут. Мати, као увек идући у среди њих, иде напред, и као предводећи све остале, замиче напослетку споредном улицом, и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

КОЛЕВЦИ СНА 21 ЈУЛСКО ВЕЧЕ 23 СВЕТКОВИНА 25 ЊЕН ОДЛАЗАК 28 СА СВОЈИМА 30 СЕНКЕ 37 ТИШИНА 38 БОЛЕСНО ПРОЛЕЋЕ 40 ПУТ 42 ЖЕНА 44 КАРИКАТУРЕ 46 РЕЗИГНАЦИЈА 50 НЕИЗБЕЖНОСТ 52 МРТВИ ПЛАМЕНОВИ 53 СВУДА ЈЕСЕН 60 ВАТРЕ СПАСЕЊА 62 ИЛУЗИЈА ДУГА

170 ТАКО ЋЕ БИТИ 172 ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ 173 ОБИЛИЋ 174 ХРАСТ 177 ЗА СТОЛОМ 180 ОСРАМОЋЕНИ САН 181 ТЕОДОРА 183 ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 186 САМОУБИЦА 188 ВЕЗЕ 190 СИМБОЛ

цвета, Сећа ме на пале круне старог доба, И пролећна раскош на таштину света, И мириси маја на задах од гроба. ПУТ Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у

О, то је тајна и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро. Непроспаване ноћи.

Да ми је само сагледати дна Још једној тајни, и видети пут Великог, тужног и шареног сна Младости наше, и видети кут Где ће нам душе вечни наћи стан!

А други пут, када чежња тиха, бона, Прелије у сјају месечине млáке И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и

ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ Руди хоризонат мистичан и црвен; Крила страшног мрака падају на рâван, На јаруге, врлет и на пут утрвен Куд победни поход прошао је славан.

Нека топла суза и задњи пут кане На то мирно место заборава трајна, Где је могла, скромно, једанпут да стане Цела једна младост узбуђена,

нова осећа лепота; Када жеље, надања занеме, И сврши се представа живота; И кад звезде, тихо трепећући, Укажу нам пут последњој кући.

И, најзад, нашто вапаји и писка, Кад треба храбро, ћутећи умрети? ТРЕПЕРЕЊА По који пут то дрвеће листа Новом надом или новим сном, И пролеће што у помпи блиста С варком среће уђе у мој дом?

— Хладни ветри у налету злом Смрачити га; и листови свели Ваљати се прашином и тлом? Који пут већ човек мучно зида Нову веру, или нови храм; А време их с површине скида, Да се никад не помену — знам!

ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ Дуго смо на тешком путу, верна. Само, Ми још своме светлом циљу корачамо. Неосетно, тихо, кроз алеје нéме, Сад

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Гомила властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила.

Једино озбиљно бјеху „пушке! дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца).

„Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко. Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!

Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу. Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим.

Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу. Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче.

Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.

живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.

) и јуначке јаде пребродити, а камоли — погледај!“ То рекавши бркоња, уприје руком пут ове тројице својијех другова, те згоднијех момака, у првом цвијету младости.

„То бива угод, некад пред доласком а некад по одласку његову“, рећи ћете. Да, али овај пут небесници не би доста што чистом, бијелом плаштаницом покрише трагове стопица Божиних по земљи, но засуше све, брда и

Гомилица људи изиђе испод свода што изводи насред доксета. Сви застадоше мало, гледајући испод струкâ, пут истока. Сунце се помаљаше у ведрини, разасипљући своје зраке по големом сњежном простору.

Таман ђакон обредио ракијом и други пут, кад Перко Вукотић запита: „А, господине Саво, ђе ви је Вук Гувернадуровић, камо га?

Он је. Он!“ „Ко то?“ „Ама гледајте!“ рече ђакон казујући руком пут прозора. Сви ђипише, јер се на лицу ђаконовом читало заиста велико чуђење. „Игуман! игуман!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

обрасци великих и значајних књижевних творевина; преко ових творевина са ознакама малих и незнатних остварења ишао је пут у велика књижевна дела; управо те две хемисфере народног традиционалног стваралаштва стајале су и данас стоје у

Снаха ти се сребром ковала а медом примила! (кад ко што право рече). Свака те срећа на пут пратила! Све ти се по добру познавало! Свијетла ти као Милошева на Косово!

Срећан био и куд путем ходио и куд водом бродио. Срећан ти пут и од њега се похвалио! Срећан уранак, миран данак! Срећна уранка, а бољег вазданка!

— Ко добро чини, боље дочека. — Чини добро, па и у воду баци. — Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини.

— Боље је имати рђаву годину него рђава сусједа. — Тежи је рђав друг него дуг пут. — Са злијем се немој садружити, јера ти се хоће сатужити. — Ко се у мекиње меша, изест’ ће га свиње.

— Лаж је дебела, али је кратка; истина је танка, али је дуга. — Ко једанпут слаже, други пут залуду каже. — Лашцу се истина не вјерује. — Лажа удроби једанпут и у млијеко, а други пут баш ни у сурутку.

— Лашцу се истина не вјерује. — Лажа удроби једанпут и у млијеко, а други пут баш ни у сурутку. — Ко (радо) лаже, тај (радо) и краде. — Лаж истини врата отвара.

Приставши курјак на то, запита козу како ће је наћи кад други пут дође, а она му одговори: „Мени је име Патила, тако кад дођеш, ако ме не нађеш на овоме мјесту, а ти ме зовни по имену,

Куд је, снашо, у то село пут послије ручка? — Запитао накакав путник младе пред кућом, ђе је био стао да се напије воде или да запали лулу, а она

И цар му дао, те тако и њега преварио). Ти ћеш свирати. — Кад је некакав човјек полазио некуд на пут, комшије и познаници навале око њега, па један вели: донеси ми ово, други вели: донеси ми оно, а ниједан не даје

— Другога заната не знам. 7 Питао пас зеца: — Ђе окрећеш кад годину свршиш? — Пут нове године, ђе ја знам! 8 Питали јежа: — Кад ћеш у вино? А јеж одговори: — И данас и сутра ћу.

Но пастир, чим би се змија привукла његовом лицу, сваки пут би је стресао. Кад је пастир змију и трећи пут стресао, она је цичећи отишла у град и уклела пастира, да му три пута

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па

ИВ. ЕРО И КАДИЈА. Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијну на мјесто.

ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету, нема ништа горега од пијана Влаа и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну Влашку кућу, а Вла пред кућом теше држалицу за будак.

” Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: „Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље

брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме чоеку повиче он: „Помагај, брате, за Бога!

Онда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста.

Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду. По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи.

” Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај

” И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

Идући тако задуго по свету, дође један пут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дво- | ре, и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку бабину

” Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.

Најпосле се договоре да беже. Брже боље спреме се на пут, седну на коње па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо. Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази.

снега убелише се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије“ (Јн.

опроштење, јер ником од вас не приличи да се причешћује без бојазни и без суда; нити се треба причешћивати сваки пут.

Ако ли се не покаје и затим по други пут не устане, нека се поклони шездесет пута. Ако ли и тако, не покоравајући се, остане и затим павши у очајање и по трећи

Ако ли и тако, не покоравајући се, остане и затим павши у очајање и по трећи пут не дође у цркву, нека се поклони сто пута.

' Зато узалуд метемо се: ,Пут кратак је којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах: за мало јавља се, а ускоро нестаје.

и Дух Божији да почива на вама, крепећи и покривајући вас од свих видљивих и невидљивих непријатеља и водећи вас на пут миран! Мир вам буди, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших!

2, 4) не остави мене погинути! Јер знам да је милост твоја велика на мени и сада молим те, Владико, дај ми овај пут окончати! И ово рекавши, посла по богодароване му синове.

поспешиће спасење твоје, и нека пода ти уместо земаљског благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут живота твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју, ако и грешну молитву!

са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те и дочаравам те, јер по трећи пут благослов дајем наследству мом!

(Пс. 33, 21) И узевши ја часне мошти његове, И кретох на пут путовати. И мада велики метеж беше у земљама тим, Божијом помоћи, и Пресвете Владичице Богородице, и молитвама

на висину, којом нађе Илија колесницу огњену, али он усходишта другима не остави, а ти по смрти својој у отачаству ти пут показа царевима, небески човече, земаљски анђеле, светилниче отачаству ти, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА (Цмиљи): А парадајз не силази испод седамсто! Ујтру да пораниш, а не ко прошли пут! И не мораш одма тап код првог, него мало обиђи, протегли ноге, маниши, кажи киси, кажи увело, буђаво, цењкај се,

Сигурно би се сетила, да сам је видла. Познајем сваког у фасу. Ето и ви. Дошли сте први пут, а да вас видим кроз десет година, знала би. Дајде две ђуроваче! СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте.

Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите! СКИТНИЦА: Други пут. А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите. А ја ћу још да навратим...

МИЛЕ: Ко ти је онај тамо примитивац уштогљени? ИКОНИЈА: Шта ја знам, видим га први пут. И не знам зашто одма примитивац! Човек ми изгледа пристојно васпитан! МИЛЕ: Сигурно нека педерчина!

Кажи шта ћеш да попијеш! Брате рођени, пропо ми пут под ногама! Нико и ништа, а каква је то била каријера! ПРОСЈАК: Свему има лека...

ПРОСЈАК: Шта ће мртвацу женско и подварак? ТАНАСКО: То сам ја осто гладан у животу! Други пут прво научи нешто о људима, па тек онда... Море, ајдемо, госкапетане!

ТАНАСКО: Бога Па ти ми мога! први пут сад имаш своју рођену муку! Призови се! Први пут сада имаш нешто од чега можеш нешто љуцки да учиниш! Разумеш?

ТАНАСКО: Бога Па ти ми мога! први пут сад имаш своју рођену муку! Призови се! Први пут сада имаш нешто од чега можеш нешто љуцки да учиниш! Разумеш? Не разумеш?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође...

ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш?

ДЕЦА (водећи га): Хоћеш код Васке?... Деда Јовчо!... Хоћеш тамо, код ње, да те водимо? ЈОВЧА (укаљан како је уз пут падао, гологлав, у белим чарапама, неопасан, у кошуљи, како је од куће, из затвора, утекао; идући шлогиран, трупкајући

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу,

„Ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се | јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити.

„Свете тихи”, „Сподоби, господи”, и „Ниње отпуштајеши, то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било.

за сисом, узима чадо своје к матерњим недрам, мило грли, слатко љуби и сису му даје — тако је мени било кад сам први пут к словам добродетељнога Сократа дошао. О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог!

На неколико година после овога прикљученија једва се је у мом срцу, по други пут, жеља Омирова језика пробудила, те ти истом уједанпут пређем из Срема у Далмацију, из Далмације у Корф, из Корфа у

Тако, оно исто с чим је он био наумио да ме од мога пута одврати, мене је на исти пут метнуло и упутило. Да ми дâ познати шта је туђинство и туђ хлеб, одведе ме у Тамишвар и даде ме једном мај-стору

добри старци сасвим изишли из своји[х] предела и почели против свога званија и дужности живити, хотели су их на бољи пут метнути; но, на[х]одили су се ш њима у невољи.

Он је разумнији био од мене. Није питао ни за пештере ни за пустињике, него који је прави пут од Тамишвара к Срему, гди се Тиса прелази, гди ли Дунав, и који | је најбољи манастир у Срему.

Ја кажем да имам три грошића од они[х] што ми је последњи пут мој тетак дао (а да је знао на какав ће ми и[х] пут дати, не би ми и[х] дао).

Ја кажем да имам три грошића од они[х] што ми је последњи пут мој тетак дао (а да је знао на какав ће ми и[х] пут дати, не би ми и[х] дао). „То је доста“, одговорио ми је, „три грошића хлеба доста ће нам бити за два дни.

Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати. Сад пролазим, може бити, последњи пут! Може бити за навек! Покрај блаженога места, остављам га за навек!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га.

Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу.

Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све му то не завиђаху толико, колико њешто

Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад. А рекосмо попријед да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче!

Торни пас Кушмељев вијаше у наслону. Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица. Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром!

— Јесмо, јесмо! — Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала! Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави. — Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче!

На то сви једанак поустајаше. Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста од зијехања, застадоше сви. — Останите... јо...ш ма... ло, још мало!

— Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук.

— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији.

Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд. Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић.

Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега.

Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда. Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У РАВНИЦУ 15 СУНЦУ КРАЈ ЈЕ 16 КУДА ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У

Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам — тај врат По ком ћу да лутам с два прста. Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми

Последња птицо: мом лику се окрени Изговори тихо ово име И онда се у ваздуху скамени. ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре.

ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре. Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком.

СЛИКА У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ О та слика на огромном зиду Хладног, скоро опустелог дома: Два рошава стабла и пут боје хрома Са неким колима што никуд не иду.

Прште труле замке што нас вечно лове. Гледај: наше главе разбацано плове Утрином и водом, брдом, уз пут козји. Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише.

Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој стас

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

ПРВА 5 ГЛАВА ДРУГА 47 ГЛАВА ТРЕЋА 106 ГЛАВА ЧЕТВРТА 152 КОРЕНИ За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио.

Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак. Касније заболи. И опет помрчина.

И опет помрчина. Ђорђе се смањи, згрчи и примаче ближе Толиним леђима. Зашто је купио црвене ђинђуве? Сваки пут кад наплати свиње, кукуруз или ракију, понесе у торби симите, рачунаљке и шећерлеме.

— Не треба, остави ме. Кад рабаџије попију ракију, зови! Што сваки пут да те опомињем да ставиш чергу на прозор? Чик да избројиш колико сам пута заноћио овде?

Ситне и топле детиње песнице. Лаки и меки детињи прсти. Очи што све виде. Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме из даљине силазе у поља.

па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по коме су милели гуштери, а шума је кркљала од

Велика гашњача утрну. Мрак покупи дукате. Из Прерова вијуга пут: изгубљен вунени конац што се одмотава поред обале и једне и друге Мораве, стешњен врзинама, провлачи се кроз пола и

Мораве, стешњен врзинама, провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште.

у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште.

Целу ноћ није спавао кад је први пут на кантар ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи селаку коме је први пут криво

кад је први пут на кантар ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи селаку коме је први пут криво измерио прасе.

Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чим га је погледала, младић. је утонуо у златно језеро њених очију. На њеном лицу стражари су, први пут, видели осмех. Збуњена и срећна, наставила је да везе. Никада тананији није био њен вез.

Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?

Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима. Али тек кад лето затабана двориштем, девојчица отвори прозор, стаде у страну да би птица могла да

Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео.

— Хоћеш ли најкрупнији бисер мора? Постао би богат... — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак. — Последњи пут те питам, јер већ истиче моје време: шта је то што желиш изнад свега на свету? — Да будем виши!

Још двапут му се учини да из ораха излазе мајушна, насмејана деца, да се хватају у коло и плешу. Али, сваки пут кад би ка њима пошао, они би некуда нестајали. Тако и зору дочека.

— Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом.

— Па и покорићу те! — узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут... Догодило се то у доба када се море рађало, али талас и стена још ратују.

Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати. Шаранчић пође на пут још пре зоре, али старца није било лако пронаћи. Дубоко у мулу чешљао је зелене бркове.

Цар Пелетин одушевљено пљесну рукама, и поче се спремати за пут. Учини то исто царица с Кнедлицама. Али поче се спремати за пут и цар Ферфелин, с Ферфелинком и принчевима, мада се

Учини то исто царица с Кнедлицама. Али поче се спремати за пут и цар Ферфелин, с Ферфелинком и принчевима, мада се није знало како је до њих допро глас о златној птици.

Забринули се принчеви Ферфелини: далеко је 3емља Ветрова дуг је и опасан пут до ње! Можда би и без златне птице могли да нађу три дебељушкасте принцезе и буду срећни?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Језа, не од страха, од згранутости. Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи.

Јахао је, већ стар, под засењеним небом касног августа, и то му се небо, први пут, није одазивало. Небеса су била затворена а дрвета и сенке скамењени; одасвуд је пуцала пустолина.

О томе би он са Скерлићем, али њега нема и Господар Јован наставља свој пут поред ниских и чврстих зграда. Када пређе Капетан-Мишину улицу, сиђе са плочника и пође средином коловоза, ка

Готово у исти мах, каже низамима, на турском, да се не опиру. Сима терџуман види, и не први пут, речи како делују, своје речи како делују: допиру до људи, смирују им дах, остају им у слуху.

у њега, гледао им црне осмехе и стао да им довикује, на савршеном турском језику, да стану, да престану, да је то пут у зло.

(Први пут се а дуго, и Сима терџуман мучи са речима.) Чим је Сима убијен, и Нишлија је тешко рањен; умро је за неколико сати.

зимске тишине, кошава је промицала без светлости, Васа је носио одсечену главу Марка Чарапића да је сахрани и, први пут, приметио како му је корак отежао.

Осећао је да ће му се то испунити ако га Турци не нађу сад, на голој Авали. Први пут, почео је да се погађа са оном тајном у небесима: нека смрт дође и раније, али да он крочи на палисаде иза београдских

Тај пут који се данас пређе за неколико минута, њему је из гледало да траје сатима. Само је тада, и никада више, осетио како

Први пут није био сигуран да зна за шта се то тукао, после оног 30. новембра. Нека је победа сигурно била ту, свуд унаоколо,

То је било опасно, и бридело је, али се живот тако памтио. Кад је први пут покушао, био је младић. Април, никако мек, подне, жега као у доба жетве. Радио је на њиви.

Тако, у пратњи оних који су му вест и донели, пође на Прудине. Дан је био пролећни, сав расветљен и, први пут после многих недеља, небески бездан као да је био благонаклон.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Дете мало – голушаво тиче - Дође тиче, па се ту навиче; Овде, овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити

Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује.

склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути!

небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш последњи што се на пут спрема.

И мени зора к'о да једном свану; По мрклој ноћи где северац реже Ослави јутро дивотно и свеже, И јасно сунце први пут ми грану. Ја жељах да сте вечно покрај мене; Да моја љубав никада не свене; И венац лепих жеља ја сам плео.

Но хајд'мо горе, где је светлост сунца, Где лете орли, ветри, и лептири“ „Ал', драга“, - рекох - „пут је тамо стрмен... И док ја нисам у селу још био, Да л' те је, реци, мој супарник срећни Путањом оном горе изводио?

“ „Ах, лудо моја“ - зачух прекор нежни „Том вечном сумњом што жалостиш мене? Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!

Очи јој сјаху. Један блистав прамен Беше јој просут преко лепог чела. Пред њом се уз пут сплетаху стоструко Вињага, павит, и бујад зелена; Купина трњем задираше грубо У њене скуте танушне к'о пена.

„Кад сам, сав збуњен, с муком од ње скрив'о, Те да не спази да ми дршће рука, Док бих јој уз пут невешто везив'о Смакнуту свилену врпцу око струка?...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Кћи небесна услиша ми молбу, и на десно круг полета сави пут једнога мира великога: на св'јетлом му брегу починемо.

“ Јошт Бог нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах гледах, и слатка ме немоћ обузела.

“ „Отровношћу надојена душа и завишћу сл'јепом запаљена - рече творац војеначалницма - пут истине нигда виђет неће ни вкусити среће бесамртне.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за

Питагора ућута, размишљајући нешто, па онда запита: „Који од вас је пешке превалио највећи пут?“ Ученици почеше да се о томе испитују, али како је сваки од њих хтео да наткрили друге, стадоше да се препиру и

„Данима!“, викнуше сви од реда. „Ноћу би се смео одмарати“, разјасни им Питагора, „јер би његов пут био дужи но онај преко Грчке“.

умрем, остављам вам у аманет да моја учења другима, достојнима, саопштавате, тумачите и сами их допуњујете и ширите. Пут сазнања далеко је дужи од зида о којем смо сада говорили. На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!

Они су, исто тако као ми данас, посматрали из године у годину излазак Сириуса, кад се он, први пут у току године, појави на небу као јутарња звезда и увек бележили дан тог изласка.

Али се његов бистри разум врати на време на прави пут, и он доврши прекинуту реченицу речима: „...када сам на обали мора принашао Посејдону своју топлу молитву“.

„Где?“ „На обали код маслиновог воћњака Тимоновог“. Номофилакс се замисли шта да ради. Његов пут ка Демокриту водио је баш поред оног воћњака. Зато прихвати Милонов предлог.

Та и сами бесмртни богови скрену по који пут мало у страну, па зато и гледају са свог Олимпа увиђавно на смртне људе и затварају, кад затреба, по једно око.

„И још како! Тек кад их боље упознаш, увидећеш каква су они стока. А тек ако те после моје смрти пут доведе у Абдеру, разрогачићеш очи од чуда, јер ћеш на најлепшем месту вароши угледати диван споменик, подигнут оном

Хипократес га слушаше без предаха, прекидајући га само по гдекоји пут да затражи какво обавештење. „А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар.

„Куку мени!“ зацвиле Аристотелес, „све што до сада научих из филозофије, погрешно је!“ „Не печали се због тога! Пут ка истини води преко заблуда. Како би иначе распознавао истину, ако не увидиш шта је заблуда?

Један од њих зове се врело опажања, а други врело размишљања. Два разна пута воде тим изворима, пут емпиризма и пут рационализма.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. „Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан...

кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и кажем девојци: — Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога..

пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.. Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем.

Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента. — Моја карта треће класе до Вујановца — рече он опраштајући се са друговима — довде ме је

ОД шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао. Дозволите ми да још једном, последњи пут, погледам чаршију у којој сам поштено живео шездесет година.

Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан.

А он видећи ме забринутог показа руком: — Само држи леву стазу и не брини, гађају пут. Ја се упутих левом путањом и задувано пожурих.

она његова мучна сумња коју ми је узгред и врло опрезно наговестио онога дана кад смо се, после ослобођења, први пут срели у Новом Саду. Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка?

Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу. — Испиј, бре. Ја се устезах. Он дрекну: — Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен.

И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога! Али кад је све било спремно одустао сам, мада никаква посла нисам имао.

У новој средини, међу војницима које тада први пут познаде, потпуно непознат, морао се мучно осећати Секула, али се није имало куд.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Рачунам: посљедњи пут био је код мене бријач у уторак. Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима,

Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести: ако се више не

свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе.

сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу,

Надвојвода је са својим ађутантом преноћио у нашој кући, и сутрадан, кад се вријеме нешто стишало, наставио свој пут. Тај његов једноноћни боравак у нашем мјесту остао је и за само мјесто и за наш дом незабораван, свијетао догађај.

прогрушане брадице, или како се други већ три пута несвјесно машио за марамицом у џепу да се усекнуо, и како је сваки пут, заскочен објекцијом противника, обуставио ту кретњу и одгодио ту потребу.

Тад сам по први пут доста јасно наслутио да прозирати људе значи отприлике исто што и владати њима. И чини ми се да сам већ тада осјетио

Шала јој је била тиха и блиска дјетињој души; умјела је да погоди прави пут к малом срцу и да из њега изваби непосредну радост. Звао сам је бабом.

а жене по „балатурама” дојиле дојенчад на последњим, већ готово водоравним зракама сунца, родио се у мени по први пут панични оцјећај.

И мислим да је то била прва исходна погрешка у читавој тој ствари. Јер држим да баш то, и можда једино то, није прави пут којим се улази у сферу музике, или било које умјетности уопће.

Али, изгледа, човјек не може да се ослободи лажи као ни своје коже. И по свој прилици ово је први пут што сам и самом себи ту ствар овако изричито и докраја признао.

Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише. Питам се, увијек наново, већ по не знам који пут, што је то што нас тако силно мами к свјетлости, то чим нас тако силно одбија мрак?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

ГОРСКИ ЦАР И Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама. Тада се управо и замомчио.

севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих. Ну имађаше он још других карактерних особина.

Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази. Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку

Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен. Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка.

Чиновник плану. Изненади га толика дрскост. Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.

Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. ИВ Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.

уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници?

»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога. Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...

— Дај нам Дарвина! — Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.

Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.

Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било. Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера. Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.

Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник. Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде. Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде.

— Какав камен? пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он

Богме када змије угледаше царску кћер, начинише поширок пут, те се малиша мало ослободи, а бијаше се препао кад је угледао онолику гамад.

Тада га змија посестрима испрати до онога мјеста гдје су се први пут састали, па ће му: — Кад год ти што устреба, принеси прстен к ватри, па ћеш свега имати.

Царска кћи када захвати други пут пилава, угледа прстен у кашици. Чим га видје, одмах га познаде, а како и не би познала свој најмилији адиђар?

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.

Најпосле се договоре да беже. Брже-боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође. Кад уђе у двор, али царице нема.

Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду. По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи.

Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај

и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се; онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу“, па

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

С раном рођења која се не лечи, Даљином слутим сву празнину, где ће Идеје, мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи.

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот

Једва се сећам да сам бољи био, Једва осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за свет немио.

Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам што не видим сад.

у срцима влада, Тај страх што к'о зима све погледе леди, Шта у себи носи: живот давних нада, Осећај пропасти, или пут победи? А небо узеле планине облака, И ничег над главом до литица голи'?

И осетих и то да спуштену главу Занавек подижем, да сам данас већи; Да дело из крви пружа светлост праву, И пут који води и миру и срећи.

И разумедох пут што се не мења, Стари загрљај човека са смрћу. Био сам миран што сам сазн'о тада Да је свет овај исти однекада, И да

раке, Да стојим, гледам, с очима без сјаја, Где неуморно, из победе сваке, Из топлог срца мога нараштаја Могила расте пут поплаве јаке.

Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде, И реч је оков'о, први да у злу буде. Ал' цар погреши. Јер исти пут Не води слави, него ужасу. Небо и земља немају кут За Сина новог сад да га спасу. Јер као слава и ужас тражи таласе.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Како сам изводио ове мисаоне радње по други или трећи пут да бих протерао слике из својих визија, тај лек је постепено изгубио сву своју снагу.

Сваке ноћи (а понекад и дању), када сам био сам, ја бих се отиснуо на пут - видео бих нова места, градове и земље, живео бих тамо, сусретао се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма

у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја под чудним и углавном врло изузетним околностима и ја сам сваки пут био приморан да одредим изворни подстицај.

Када ми је други пут био упућен позив одговор је био изричито НЕ! Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда

Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу. Сваки пут пре него што заспим слике људи и предмета пролазе ми испред очију. Када их угледам знам да ћу ускоро утонути у сан.

Наравно, одмах сам заронио напред брзим замасима, док нисам почео да губим дах. Када сам по други пут изронио, главом сам поново ударио у дебло. Обузело ме је очајање.

Сва моја животна енергија је била потпуно исцрпена и по други пут сам се нашао на самрти. У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју

А онда сам црви пут могао да изаберем предмете који су ми се допадали и нисам више морао да се гњавим са слободним цртањем.

Оба професора, и Рогнер и Пешл били су радознали људи. Први се изражавао на необичан начин, сваки пут када би проговарао била је то галама после које је следила дуга збуњујућа пауза.

Учтиво сам му се обратио, молећи га да ми покаже пут. ”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?

варницу коју је дао мој калем и да никада не бих усавршио свој најбољи изум, чији ћу вам историјат сада испричати први пут. Ловци на знамените ствари су ме често питали који ја од својих изума највише ценим.

Оно што је јуче било чудо, данас је обичан догађај. Када су моје цеви биле први пут јавно изложене, посматране су са чуђењем које је немогуће описати.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

УСЕЉЕНИКА 26 ИИИ КРАЈ “ЖУТОКЉУНАЧКОГ“ ШЕГРТОВАЊА 42 ИВ ОД “ЖУТОКЉУНЦА“ ДО ГРАЂАНИНА И АКАДЕМСКЕ ДИПЛОМЕ 58 В ПРВИ ПУТ ПОНОВО У ИДВОРУ ПОСЛЕ ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА 79 ВИ СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У КЕМБРИЏУ 107 ВИИ КРАЈ СТУДИРАЊА НА КЕМБРИЏСКОМ

без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања.

Тамо сам први пут чуо за неког Американца који се звао Франклину а који је помоћу кључа и змаја открио да је муња последица електричног

Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас. Знали смо такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у

је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камени пут, Ноћ је тиха, природа Бога хвали, А звезда са звездом шапташе...“ Љермонтов је био син руских равница.

Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан железницом од Будимпеште до Прага.

Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан железницом од Будимпеште до Прага.

Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба. И када сам први пут у свом животу приметио сузе у његовим светлим очима, клонуо сам и почех ридати, осећајући се постиђен када сам

Причали су ми да је иза Карловаца брдо Фрушка гора које је често опевано у српским песмама. Тада сам први пут посматрао ово брдо из близине.

Ћипико, Иво - Приповетке

Најпосле, кад им дотужи, скупе се у гомилу да се договоре би ли остали до сутра, или би кренули пут друге оближње вароши. —Останимо! — неки ће од мушких. —Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан... —Ради чега?

Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско.

— и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је. Звижну по други пут. Загорци се намирише. Укрцају се. Цвета приступа опет агенту.

—Одмах господо! — одобровољивши се удвараше се услужно агент. И трећи пут звижну. Сви нагрнуше унутра. На палуби, при улазу, дочекује путнике морнар, за то постављен да од сумњивих тражи билет.

Господа се туже да им сиротиња досађује, — наставља озбиљно полицај. Затим показа Цвети пут изван вароши и каза оштро: — Одмах да ми се макнеш испред очију!...Иначе ћеш у затвор!

Они, у нади да ће их жандари ослободити скитача Митра, поновише исту ствар по други пут, а вођа, задовољан исказом, уозбиљивши се, нареди им у име закона да пођу с њим.

Али једнога дана нада да ће видјети своју кућу сине им у души као нигда досле. Узеше их по други пут на испит, а овога пута учини им се да је судац с њима пријатан и добар.

—Лијепо ти је изашло, да! — помилова је и господарица. — Сад ваља да се на пут спремаш. Преко обједа о тому се већ није говорило, и по обједу тмица и непрестано монотоно падање кише по калдрми и

Њена мајка, удовица по други пут, удаде се за Црногорца Петра, поодавно настањена у граду, и собом поведе и њу, још малену.

Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе. Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно.

Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе. Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно.

изиђе; поступно све више осјећа у себи врео живот, а пред очи долази јој Спасоје, и гледа га онаква каква га је први пут видјела, кад су га у господара довели.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

се жаловито набрајало, тужило, чак дословно нарицало, а прецизније речено: једном приликом прошења девојке, други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с

Тако се ми, на пример, искрено чудимо кад први пут видимо како наши непосредни словенски суседи, Бугари, при потврђивању климају главом леводесно, а не горедоле, а они

У култури, коју можемо схватити као колективну меморију, никада се не заборавља пређени пут целом својом дужином, све до почетнога утемељења. Прекида, дисконтинуитета негде има мање, негде више.

Није случајно што су први пут у романтизму прекорачиване жанровске границе, што је дошло до појаве која је названа „мешање жанрова“.

Први пут су у нашој лирици рима и римовање, опкорачење цезуре и опкорачење стиха, као и пренос и контрапренос реченице из строфе

Караџића. Књига прва. Различне женске пјесме. Наводимо и њих: „Песму Анђа капиџија (И, 468), коју је први пут објавио 1824. г. (И, 249), записао је Вук у хитњи оловком на полеђини возне карте за поштанска кола која су 3.

дали теолошко тумачење великог знака на небу, полако се затвара и наш круг трагања за пореклом слика које су нас први пут магичном снагом привукле у народној песми „Анђа капиџија“.

Јер ми нисмо постепено и дуго откривали само Лазу Костића. Откривали смо и Дучића. И сваки пут с једнаким узбуђењем пред оним што смо открили.

није толико значајно као проста синестезија, него пре као разарање онога што наше спољње око види, да би се отворио пут за унутарње.

И сваки пут унеколико другачије. Ваљано прочитати „Мост на Жепи“, то у првоме реду значи: наслутити потенцијално поређење тамо

Заметак Чарнојевићевог лика налазимо у објашњењу које је Црњански дао уз песму „Суматра“ 1920. године. Ту је први пут изложио своју поетику, нову и необичну.

Место, међутим, где су се оне први пут окупиле, и где им се још доста добро види порекло, налазимо у песми „Из ковнице изашав“.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка!

ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни. ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је? ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, мет'ла сам га тамо у соби, на орман.

ДАРА: Ето их у фиоци. ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући.) Кад је последњи пут Сима ааванзовао, погодиле су ми, не можеш чисто да верујеш како су ми све погодиле.

Па ви говорите као да сте ви министар. ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући! ЖИВКА: Па да, не личи.

ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти? ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја? Баш сад уз пут сретнем госпа-Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: „А што сте се ви тако понели, господине Васо, зато ваљда што

ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: за сад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут. ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне. ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу на миру да прођем од њих.

их ја све, целу фамилију, па ти учини све што можеш, а ако не можеш, а ти обећај: знаш како је, и обећање је кој' пут доста. Е, 'ајде, поздрави Дару и зета. Довиђења! (Оде.) XИ ЖИВКА, НИНКОВИЋ АНКА (пошто је Васа отишао, уноси карту).

Нисам ни у сну сањала да је то тако тешко бити министарка. Али – здравље, боже – доћи ћете ви опет, доћи ћете и други пут. ВАСА (који је остао на ногама и налази се крај Живке): Па дабоме, видећемо се још. Ово је само онако...

РИСТА: Ама, што ја да гутам меткове због части Никарагуе? Слушајте ујка-Васо, како би било да ја идем па други пут да дођем? ЧЕДА: Ја мислим да би то добро било... (Погледа на прозор.) Али доцкан је, сасвим је доцкан!

Синоћ потписали указ о моме премештају у Ивањицу, а већ јутрос сам разрешен од дужности. ДАРА: А кад мораш на пут? ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем.

(Плаче.) ЧЕДА: Па зар ти не увиђаш, бога ти, и сама, да је већ крајње време било да се тој жени стане на пут? Зар не видиш да је направила лудницу од куће?

ЧЕДА (спречи му пут): Ехе, пријатељу, куда си навро? РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим. ЧЕДА: Кога море? РАКА: Срету Матића.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А све то, и у толикој мери, први пут се појављује у једном српском роману. Наш модеран роман двадесетог века почиње, не само временски него и суштински,

А то је - једном више, други пут мање - постојано изазивало недоумице већ код првих критичара почетком века и изазива их све до данашњих тумача.

Цео је пут приказан с једне стране као кретање у све мањи и све затворенији простор, с друге као игра таме и светла: крећу се

свећу да би у мраку осветлио степенице; најзад, отварају се последња врата а гологлав теча - и то гологлав једини пут у години - уводи их „у ту велику собу из које запахује светлост”.

13 Малочас описани пут који је дечак прешао у пратњи својих родитеља заправо је пут који води у хронотоп среће. Праобразац је, дакле, садржан

13 Малочас описани пут који је дечак прешао у пратњи својих родитеља заправо је пут који води у хронотоп среће. Праобразац је, дакле, садржан у раном дечјем доживљају.

Враћамо се опет на онај све до израза чистог телесног бола згуснут опис Софкинога расположења у часу кад се први пут пребацује у прошлост: вративши се у собу, затиче „мрачну, упола откривену постељу, с још отисцима од очева јој тела,

већ нам је позната: на почетку аутор проспективно приповеда о животу остареле Софке, све до тренутка кад се она први пут, након очевога одласка, почиње присећати своје прошлости; помоћу тог присећања аутор нас ретроспективно премешта у

Најзад, добија се утисак као да је Станковић, кад се по други пут вратио писању романа, у исти мах одлучио да крене потпуно супротним путем, одбацивши два ранија решења.

Што је Станковић ту реченицу, премда ју је најмање трипут варирао, на крају ипак спонтано склопио - идући сваки пут, а по обичају, кратицом унутарњег импулса - са жељом да постави чврсту тачку од које ће се лакше отиснути у

они који су у похвалама знали јаче да притисну пером, упућивали су у исти мах примедбе синтакси и једанпут уже, други пут шире схваћеној композицији.

он почиње објављивати управо у раздобљу када на прелазу из деветнаестога у двадесети век - нова српска књижевност први пут доспева до високога артистичког усавршавања.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— А си познавал некад потура Суљ-капетана? — Јесам. — Беше ли тој неки пут на нечаре? — Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?...

— Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина.

Такец!... Кад трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се

На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом Светога Петра, да ти кажем, излази ми на пут да ме разоружа као женетину! И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!..

Тај наочит а скроман Колашинац нешто се одавно свиђао силному аги. Још кад се први пут најмио у њега, покупио је од момака пиштоље па заједно са својим изнео на кулу и предао Вукашиновићу.

Да му се обрадује, да га прими и да му лакше буде. Још уз пут је слагао речи за прве поздравне реченице својем огњишту и својој породици како то нови негов закон прописује.

— Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег. Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно од њих двоје не падне

Рекох ти пред људима. Моја је беса тврда а не као твоја, витеже. Збогом!.. Она пође пут села. Арнаути одмах вешто окружише домаћина. Јер се мењаше у лицу и све упорније погледиваше за женом.

Други пут су жандари нагнали мојега сина да однесе њихове мараме да их оперу моје снахе. Трећи пут је баш твој стриц Миленко

Други пут су жандари нагнали мојега сина да однесе њихове мараме да их оперу моје снахе. Трећи пут је баш твој стриц Миленко дошао и готово на силу од жена узео гребене за вуну, па их ни до данас није вратио.

– Те то си ти, Селиме? – Баш ја главом, као што видиш! — одговараше Новици Селим већ десети пут, срчући каву и пушећи. Селим Друштина био је чудан човек мимо све Арнауте мимо све своје браственике.

— Што ме не питаш, Новице, зашто сам се вратио натраг? — управи Селим своје већ пријатељске очи пут домаћина. – Није у обичају, Селиме! – Ех, није у обичају!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

АНЂЕО (По француском) Анђелак један мали, ведра и светла чела, Развио крила видећ’ широки простор свуд; Први пут ето рају окренуо је леђа И летео је, ни сам не знајући куд.

мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи Из овог земског глиба натраг у небо пут. И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!

“ Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту Која му тако лепо показа пут у рај. »Јавор« 1890. ЗА ПОТОКОМ (По немачком) У самотном дому нашем Чује с’ увек жубор лак: Поток тече, воденица

С кима те веза веже, тима си рекô љут: Овако с’ даље не сме, то није српски пут! Збориш им коме шкоди страначке страсти зор, Показујеш куд води захукан неразбор.

»Стармали« 1887. У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ (име му је Петар Томић) „Смрт долази, опомиње Да се на пут вечни спремам. Ево двеста форината — Више немам. Куцкао сам по камену Целог свога трудног века...

Покри сваку црну пегу, Застри сваку нашу брљу, Сузби крила вранам’ нашим’, Уз пут стреси коју крљу. Падни, снеже; падни, снеже, По градови и по сели, Нек’ се нашем сузном оку, Нек’ се Божић барем

има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна: Заплака се старац први пут свог века, Лати с’ џевердара, једина му лека: „Рођени ми синак чисто име оте — Па на што ми живот под сенком

Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо помену му стуб. Моји друзи крчише ми пута, —

Ти ми пружи своју десну руку, Ја је стискох прв’-последњи пут: Са твог лица читао сам жељу, Што с’ не крила ни са лица мог. Ти заусти: „Сутра до виђења!

Баци старац мрежу своју, — ништ’ не улови; Баци мрежу по други пут, — јадан је то лов Нека морска травурина, то је било све.

ИИ БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ (кад мишљах да ћу умрети) Баба Јуло, нећу свећу, Знам ја куд је пут; Ето видиш: нисам збуњен, Па ни забринут. С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној.

Зато терај даље, даље, обилази сваки кут, — Шетај двеста, шетај триста, само немој тисућ пут, Шта ја рекох? Сад поричем! Па већ газиш тисућ пут! То је оно што је добро, — ма не било јóван, гут.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција! чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио.

пољубиш трипут, одеш к вратма и напишеш кредом велико З, затим дођеш и пољубиш ме осам пути, пак опет напишеш 8, трећи пут пољубиш ме двадесет и четири пута, пак као и пређе напишеш на врати велико 24.

Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса.

Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса. (Повуче Евицу за собом и отиде.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље

употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где мру два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу за сведока ил сунце пало, да је једно име узрок томе сну.

Пашће сунце тамо где сам ја клечао. ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ (1956) За Ј. Х. ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај

О страшни преображај мој у срцу сна где васиона почиње ми птицама, с два ока варница да л ће да зна да пут ми нађе летом или клицама. ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси!

лешеве Шестога дана мало ватре заљубљено налик на сунце Седмога дана не запеваше анђели Осмога дана у понедељак први пут запева птица од пепела. и зид проговори.

то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је земља авај понекад често понекад исувише, баштина ветрова и оних што имају мање него

и разум У фабрикама људи конзервирају сунце Које се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И

људи конзервирају сунце Које се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над

строфе најлепше У камену и на води: Грозд је успомена на њихов распоред Има своју будућност и њену прошлост Има свој пут и његову истину Саветује плодовима љубав и разум Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена

Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут. Гле месец блиски изнад рујног цвета Доби облик српа: лепота је смрт Где врлина откри могућност узлета.

мутни што се под фреском отрезни И ојача празни занос неопрезни, Нек лепше од звука слути ми суштину, Губљење вида и пут у долину.

Трешњо неверице без облика срца Људског, звездане падавице вруће, У пољупцу се ништавност копрца, А пут је само упознато беспуће.

Краков, Станислав - КРИЛА

Сву ноћ су страже преко реке слушале вику и јауке. Потом би се чуо који пуцањ пушке. На небу је мирно светлео млечни пут као и пре. Свици су летели и светлели у мраку. Зрикавци су помамно врискали. ИВ Све је било у покрету.

Стискала је као полип у пожуди. Причао јој је. Данас им је мотор већ трећи пут стао у ваздуху. Страшно је летети кроз празне просторе. — Ипак страх је највећа пожуда... То је био свршетак свега.

Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли. Изабрао је други слабо тучени, али скоро непролазни пут. Обућа му је била подерана, руке крваве, кожне доколенице спале и изгубљене.

Наскоро се изви дуга пруга људи, који се провлачаху између дрвећа и жбуња, и избише најзад на просечени пут крај батерије. Топови су били спремни и мирни. Као жута брдашца гомиле празних топовских чаура лежале су крај њих.

Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену. Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње... нешто грмну, и сруши га на земљу. Тешка црна киша земље сручи се на њега.

На Крфу су пили заједно под аркадама, код Гамбринуса. Потом их је један дечак водио у уске и мрачне улице. Последњи пут се нашли код Викторије. И сада се Бора није много зачудио. — Гле, Мије... а шта? рањен... код Битоља?... шта?..

Телефон је и последњи пут зазврјао, мајор је побледео, па поцрвенео, ађутант је нервозно погледао на војнике под собом, и заповест је пала.

Капетан најближе чете је до њега. Мучи и њега све ово. Шта се то дешава горе? Да ли су одбијени наши? Први пут им телефон јави да је Кајмакчалан пао. Булатовић са шаком војника и заставом у руци узео је прве ровове на њему.

Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги. Кренуло се у ноћ. Дрхти се од зиме и бола. А пут је нераван и мазге ћудљиве. Само вођа мазге мирно корача и пуши.

Душко је дрхтао и даље. Срце му је ситно, плашљиво лупало. — Он је, он је... Није се први пут та сенка јавила крај њега. Јаукао је ноћу у сну, викао и скакао помамљено. Увек је тада не кога тражио.

Партер је звиждао, лупао штаповима, урлао. Хтео је да отера дебелу певачицу са бине. Узалуд се она већ трећи пут повраћала преварена тренутном тишином. Склапала је руке, и почињала песму.

Смрзнутим рукама војник је покушао да за вије дуван. Високе борове шуме указале се. Кроз њих просечен пут силазио је у долину. Срушене колибе уздизале су се крај пута.

Петровић, Растко - АФРИКА

Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај.

Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ. Сав угаљ није још ни после вечере укрцан. Налазимо се и дале близу пристаништа, непомични на пучини.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима,

Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да

Тек кад се погдегде гране акажуа растворе изнад нас, и све што је запарно разиђе пут неба, види се величанствени свод пун звезда и месечине. Милиони запаљених мушица пењу се пламеним стубом у висине.

То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“. Чини се као да шалупа бира свој пут између острва чисто по ћуди свог крманоша; она оставља са стране често шире рукавце да би упловила у оне што изгледају

После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак. Шеф Алепа шаље у село младића да скупи пагајере који ће управљати пирогом.

Како су црни у ствари врло лагани у остваривању својих чулних уживања, која су онда виолентна, а како је ова игра пут ка остваривању, играчи, иако би требало да су већ заморени, нису имали никакве намере да скоро прекидају.

Осећајући још при том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским

том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?... Та Смедерево!... Децо, каж’те ми!

Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад!

ДРУГИ ТУРЧИН: Још нешто има. Веле да је некакву цуру баш самоме везиру отео. Ал’ о томе други пут!... Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води добар пут у Књажевац. У Књажевцу се тај друм дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ

и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од Делиграда Лукову.

Тај ће пут свезати Луково, као позадну позицију Лешјанинову, са Делиградом. У Делиграду и Алексинцу концентрисано је 18—20 хиљада

Ако би Турци изабрали овај други пут за продирање у Србију тј. ако би пошли моравском долином, ми би могли, прибравши све резерве, концентрисати против њих

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ће наскоро

Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама. Борба око Тешице једнако је трајала; рањеници су једнако пролазили.

Изгледало је да је све у реду, и ја, одбрајајући ашове и секире у шанцу с којима је требало прикрчити пут батерији што оде коси, већ сам це радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље

Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу — то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру. Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипали у шанац унакрсну ватру.

Сиђемо преко потока на пут, где беше намештена једна наша батерија, те је кроз пропланак тукла у шумовиту косу, где су це збили Турци.

Сад смо јахали уз каменит, стрмен пут, пењући це шанцу. Друмом нападала прашина, што но реч до колена. Ја заостао мало остраг да се склоним од грдне

Јутрос рано кренусмо се са ђенералом Комаровом из шуматовачкога шанца Пруговцу. Пут нас је водио преко једнога дела ономадашњега разбојишта, одакле су Турци 11 августа кидисавали на Шуматовац.

Успут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је тек пре 10—15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу, ја сам га дочекао.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ја и тако к небу гледим, Ту им тражим лика, Кад се сетим мојих милих, драгих покојника. ЛВИИ Кад нам мили на пут пођу, Пуни смо жаљења, Рукујућ’ се говоримо: „Збогом, — до виђења!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Дижи шаторе, пушку на леђа, па хајд узбрдо. Тежак је био овај пут. А уза све напоре још је и ноћ. Пушке праште без прекида негде напред.

Питао сам се: зашто?... због чега? Прилазећи зборном месту, чујемо уз пут од коморџија да је Дринска дивизија разлупана на Кајмакчалану. Чисто не верујемо. Читали смо званични извештај...

Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина.

Лежећи окренут земљи гледао сам једнога мрава како журно мили. Једним дрвцетом запречио сам му пут. Он пође у страну. И с те стране препречио сам му ход. Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету.

Убили би ме сигурно. Видиш ли — Влајко зажмире и значајно ме погледа — тада сам се први пут запитао: а зашто?... Зашто се ми бијемо?

Још нам је једини спас да се дочепамо онога камењара. Неко викну „Ура“ — и маса потрча. Гранате нам препречише пут. Опет смо прилегли. „Побиће нас овако. Напред!“ — Полетесмо.

Било их је који су почели да беже па им гранате препречиле пут. Онда трчали насумце, падали мртви, или прилегли, чекајући да их непријатељ стреља. Не можемо ни напред, ни назад.

— И ови су уз пут „убијали“ сигурно лафове — вели Пера и притрча Фјодору: — Браћец дорогој, где си богати, откад те нисам видео!

— вели, иако га први пут види, и снажно загрли. Нико не може да дође до речи. Сви говоре, али нико никога не разуме.

И сви се они распоредише са обе стране пута да виде трку, прву откад Водена постоји. уз пут „Фикус“ даје савете Пери и Сими: — Уз-дигни се, „жажмури“... полегни и кидиши.

Погледали смо последњи пут на варош... павиљоне. — Е, браћо — говорио је капетан Воја „Фикус“, опраштајући се — маларија нас је сакупила,

Снажно смо загрлили један другога и пољубили. Још једном погледали смо на Водену, и сваки је пошао пут оних планина, одакле су допирали потмули пуцњи топова... „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ Вратио сам се на положај.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини. Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба — био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична,

У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од злата“, могу бити још

циче, коњици вриште; пушке се сјају, сабље блистају, госпоже туже, — потиске руже, — јер се јунаци, пешци с коњици, на пут справљају, помоћ додају пемској краљици, славној Немици. На коња јашу, тураклију пашу.

Ја у себи мислих: — Вала, ево беде! — Чини ми се да на пенџер к мени људи гледе. Кад, други пут, тресак јешче већма звекну, И ја ђипих из постељи и от страха јекнух.

Осветли ми дух мој При последњем издиханији, Да узрју пут свој Камо аз појду Из сего тела: Обрјести ли буду Добри покој за дјела.

Ти света жељним отвори царски пут. Колики с тобом путују, мудрују! Куд ум, куд воља, куда серце Тежити должно јест, радо чују.

Јунак не трпи подлу љагу. Одлази. Ждрал нам га верни чека. Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи.

Тим јој ти, мене, Народа Геније, Навек учини: мудрост нам долази С Олимпа. Дај казуј под перо Правила полезна; пут ко срећи Отвори. Чујте! „Народ ће с’ родит из Вас серпски.

Кол’ко пут сам на брег стао, Желио што нисам знао, Не знаш за чим уздисао сам: Ображења, жеље тајне, Чувства љубве, дружбе красне

Није ли древност свог Ескулапа називала богом? Па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб... Гле Мехадије пут! Како болни јатама спеше, Болести лече с’ једне, друге да жертва буду.

— Шта с’ оно изгребено види на обали десно? Пут је то, древних Римљана дивно дело, Њим’ су проходали прости и силни, храбри и слаби, Другима да стрелом смртну

1843. Јован Ст. Поповић НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ И ти већ сврши, Алекса бедни, Тешки живота пут! О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Капетан Ђурашко одлази.) Сад, срце, стани крепко на меру Да казниш ону подлу неверу, Да на пут станеш своме деверу, Да га уништиш, смрвиш, растопиш — С поочимом му, старом лисицом — Осмехом једним или сузицом.

огријте ми се — коџа и студи још, а хладан вјетар пуше и по овијем пустим висовима бијелим мразом врхове шара, а пут је мучан, ђецо — а ноћ је ноћ!... БОГДАН: Да није црња у души ноћ, Ово би божји био благослов. РАДОШ: Сироте!...

Чија ли ће бит?... Жље, господару, жље!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па то ли дође мени причати, Гатке? Хајд’ иди, Вујо, други пут Можда ћу моћи гатке слушати; Сад ме остави!

И твој је овде грех! А с двојицом се мучно борити — Већ спреман буди часу последњем, Кратак је пут — дуга вечност. КАП. ЂУРАШКО: Многе сам тамо опремио. — СТАНИША: Сад спреман буди ти! (Бију се.

А моја Манда, како на магарцу мрзи, још би ми неки пут и сировицом грбину нажирила... (Вујо се прекрсти.) Шта је сад то?... Да није само она!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

дебеле бркове, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен.

Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се.

Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата...

— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје

Много су га Турци мучили, и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у

Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким гвозденим букагијама под врелим сунцем уз разбукталу ватру.

— Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. — Ама, није, оче прото, већ...

Сад ил' никад! А ви знате, кад Вла', штоно веле Турци, у'вати вурсат — мјере му нема! Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затекô и' у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па 'одају гор' и доље по одаји.

Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити.

Нема вајде крити, драга ми је и слатка, али неки пут ражљути се, па 'оће да ме удави. Да ми лањске године о Лучиндану не даде свјет један царски оружник горе на Кадиној

Пођеш ли горе Гламочу, па сретнеш чојека, вичи: „Помози Бог, Сава!“ Горе ти је све голи Сава. Нанесе ли те пут тамо врлетној и каменитој Лици, скидај капу и вичи: „Добар дан, Дане!“ или „Добар дан, Мане!“ Нећеш погријешити.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И урликну: ''Жене!

А под њом сазрева Вера и понос. Но свемоћ не трубе. Славе пут што га Вечни Закон дубе И грме рођај сахрањених днева, Кад расклапа се гробница царева.

Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као

(1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге једра прса чезну.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

пет година робије. А једног дана тек, нестало аката, или: искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај... тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке.

АНЂА: Па шта ме се онда тиче? МАРИЦА: Ево ово! (Чита.) „Зато, ако ме одиста волиш, ти одмах крени на пут. Дођи овамо и кад стигнеш, одседни у хотел-Европи, али немој излазити нигде у варош.

Е па, брате, то не вреди тако, за ситне ствари. Због тога пати држава, а треба и о томе који пут водити рачуна. ВИЋА: Па треба, дабоме!

ЈЕРОТИЈЕ: Добро, 'ајде говори, али кратко и јасно. Кажи име и презиме, године старости, место рођења, јеси л' који пут осуђивана и зашто, и одмах прећи на изјаву.

МИЛАДИН: Да удариш малим прстом. ЖИКА: А, то би ти хтео? Па знам те онда, тицо, и зашто си дошао. Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут!

Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст.

Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико!

МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико!

Откад их тражим, човеку прошао рок за жалбу због тога што се изгубила акта. ЖИКА: А ти други пут, ако хоћеш да коме не прође рок за жалбе, немој да мећеш акта на мој сто.

СПАСА: Јес', господин-Жико, тако је како ти кажеш. ЖИКА: Ништа, ништа, за овај пут ће да те прође. Треба ми, знаш, овде један грађанин који није осуђиван, а како је у овој вароши тешко наћи грађанина

(Ђоки.) А колико ти је година? БОКА: Двадесет и шест. ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам. ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био који пут осуђиван и зашто? БОКА: Нисам.

ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам. ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био који пут осуђиван и зашто? БОКА: Нисам. ВИЋА (Милисаву): Запиши, господине Милисаве! (Боки). А знаш ли зашто си ухапшен?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински.

За Караџићев даљи животни пут одлучан је био сусрет с великим бечким славистом, Словенцем Јернејем Копитаром, понесеним романтичарским одушевљењем

То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота, а вечни спомен и слава на свету овоземаљском.

И док први пут за девет година Бећир-ага са женом мирно вечера и распреда о радосном сазнању да се најзад ослободио хајдука који му

У Горском вијенцу огледа се цео пређени пут и читава епоха у којој је настао. На темељу народне песме Његош је створио нову песничку форму, ослањајући се при томе

Највећи домет дао је у два лирска спева, Ђачки растанак и Туга и опомене, те у сатиричном спеву Пут у којем слави Вука Караџића и исмева његове противнике. Прва два дела припадају супротним стилским тенденцијама.

Банална љубавна фабула о двоје младих које раздваја најпре младићев пут у други крај а потом смрт драге лирски је вишеструко надограђена визуелним и аудитивним сликама природе.

творац српске психолошке прозе и, с девет приповедака, колик оје успео да заврши, које су скоро све ремек-дела ("Први пут с оцем на јутрење", "Ветар", "Све ће то народ позлатити" и др.), сврстао се међу националне класике.

Отуда се код њега већ у првој приповеци Пут Алије Ђерзелеза (1920) и првом зборнику Приповетке (1924) осећа сигурност у језику и уравнотеженост у компоновању,

Други, 1951. објављен роман - Далеко је сунце Добрице Ћосића (1921) - писан је смелије. Први пут се међу партизанима приказује извесно унутарње колебање и недоумице, што је деловало као прво изненађење и писцу

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђура Јакшић ПЕСМЕ Садржај МОМА 2 МИЛА 3 СТАЗЕ 5 ГДЕ ЈА... 6 ЈОШ... 7 ПУТ У ГОРЊАК 8 НОЋ У ГОРЊАКУ 13 НА НОЋИШТУ 15 ВЕЧЕ 16 ОРАО 18 ПОСЛЕ СМРТИ 19 ЈА САМ СТЕНА 20 ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... 24 ПИЈЕМ...

Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856. ПУТ У ГОРЊАК Од Великог Села до самога Ждрела Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела Од зелене траве и свакаке шаре, Да

Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

В 71 ВИ 72 ВИИ 73 ВИИИ 74 ИX 76 X 77 XИ 78 XИИ 79 XИИИ 81 XИВ 82 МАГНОВЕЊА 83 ЕПИТАФ 84 ПОГЛЕД 85 НАГРАДА 88 ПОРУКА 90 ПУТ 92 ВЕСТ 96 ТУГА У КАМЕНУ 98 ХРАМ 101 РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 103 СТРУНА 105 МИСАО 107 РАДОСНО

Знаћеш ме, сејо, кад с вечери, без невесте ни свата, румени мој промине траг. ПОЗНОЈ Чајала, ведра ти пут, прозрем, болело. Прости за бол. И додир покајни мој светињу те прокази. Небожан, позна, по мрља греха остане.

Прости за блуд. Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе. Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир.

Тихо по муци бродим смерни раб. Пакао мени, оче, бољезан, драчу на пут. Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу.

Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале. Плач и смех врве у вреви, букћу као смола, бледи проносе тугу.

Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне. И који за мном, и у незнању, греш овај чудни пут: Сиво је тамо, сивином прострели бит, сиве су очи тајни.

И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир. Но вољом, те не саздала ме, Пут отварам, ево, Себи за уништење, Нерођен ма за мир. Плод ја без плода твој, И судња ова у мени реч.

ПОГЛЕД 1 Поглед је — гине око. Неситом утол мрење. Нестати — то мој пут. И месец самртно кад жут, тáме то земљом врење — бубри у дојке, љуби он.

ПОРУКА 1 Прозрем вас: јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете. Замукни муком скота; — достојан споља лик и ум, унутра звер и беспомоћно дете.

4 Јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете. Достојан споља лик и ум, унутра звер, и беспомоћно дете.

Достојан споља лик и ум, унутра звер, и беспомоћно дете. ПУТ 1 Јер газило се туда, јер газило, и небога, ево, стопа утабава; — нема трага.

И животом то да бризне сваки кут, путу здрузгати је стопу, стопи пут. 4 Ходом то у неходе, у беспуће непутем, и броди да се не преброде.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Отац би спавао кратко, бурно, рчући. После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.

Одговорио би сваком на поздрав продужавајући пут. И то све уза зид, полако, мирно. Изишав из улице, упутио би се дућану, отворио га, пробудио слугу који тамо иза

Изговор им је навек био: како су били ту, ишли послом, па онако уз пут навратили к њему. Готово са страхом, трљајући, кршећи руке, улазили би, ишли по дућану, загледали и запиткивали

Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео

— Нека, доста. А имам посла, па тешко ће ми бити. — Кусни, кусни ти, а посао имаћеш када. Први пут од очеве смрти било је тада што га је баба од посла, рада одстрањивала.

задовољни и сити од данашњег по три пута печења и вађења хлеба, почели сваки час да истрчавају и одлазе у механе, уз пут заједно певајући исте песме уз свирку што се отуда чула.

га, истрчавала би и размажено, улагујући се, долазила би му љубећи га у руку, одмах, као дете, баратајући му уз пут по недрима, појасу, тражећи то што јој је донео и узимајући радосно загледала.

Младен, као старији, заслужује одмор, одлази пре. Али ретко да дође пре брата кући. Обично се, уз пут, задржава код осталих дућана, трговаца или на разговор, или опет послом.

А највише, ако има која општа, маалска, чаршијска ствар да се сврши. Да се сад, тако увече, уз пут кући, с виђенијим, првим људима који су ту, у својим трговинама, поразговара, припита.

— Наш је! Она посрну. Папуча јој одлете с ногу. Чисто падајући наслони се на њ, и, први пут, узе га за руку и поче је љубити.

Сви се, дакле, осећају као слаби, боје се, повлаче. Он сам треба јак да је. И та му је ноћ била најтежа. Кад први пут сазнаде да му, ако хоће да је као што треба а не ослања се ни на кога, не обавезује ником, да би то своје, себе, могао

се у њ, што је Младена од тог њеног отвореног, јасног погледа, чисто пресекло, рекла му: — Брат-Младене, не стај на пут! — А већ се по њеном гласу, лицу, видело да се сетила свега [њиховог]. Он се чинио невешт.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. шкропи ташта зета кад јој као младожења први пут дође у кућу (СЕЗ, 19, 142); преперуга чељад у кући (СЕ3, 16, 157): чобанин на Ђурђевдан овце (СЕЗ, 19, 56); бајалица

, 3702. Упор. летонски обичај да се пут кроз село и поље којим ће се кретати мртвачки спровод посипа отровним тисовим грањем, »да би се духу отежао повратак«,

зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић,

Према једној етиолошкој скаски, в. је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371).

Празник г. је Преображење. Пре Преображења не ваља га јести, а тога дана носи се у цркву и освећује и први пут, као причешће, окуша, и даје се болесницима (ЖСС, 140; Беговић, 30; СЕЗ, 14, 71; 40, 74; ЗНЖОЈС, 20, 49). Г.

»Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет (Софрић, 86), или на Ђурђевдан пре зоре: момци и девојке у три маха пењу се на д.

Поливка у ЗНЖОЈС, 8, 169). У вези са магичном снагом ј. постао је вероватно и пропис да, кад се детету први пут облачи кошуљица, треба кроз њу пропустити ј. (»да би дете било румено«, ЗНЖОЈС, 7, 186). Ј.

роди се девојка (СЕЗ, 41, 1927, 115); створи се злато (ібид., 239); када се баци на дивљу планину, начини се кроз њу пут (ЛМС, 145, 1886, 106 ид); од јабука, ко их поједе, нарасту рогови (СЕЗ, 41, 1927, 216; 520; Поливка у ЗНЖОЈС, 13,

Ако жене угледају први пут у пролеће роду с главе, биће те године мало к. (ЗНЖОЈС, 7, 144). Кад се у селу Разгојни (лесковачко) појаве облаци с

Тибер. ‹69›), тако се Срби, кад први пут у пролеће загрми, ките копривом (СЕЗ, 14, 332; 17, 169; 194); такође се, у том случају, и вериге ките к.

О религијском значају к. најбољи је доказ чињеница да се копривом ритуално причешћују. К. се први пут окуси на Чисти понедеоник, или на Младенце, или 1.

и Сцхнееwеиѕ, 126). На Велики петак од свих варива само се она сме [мора?] јести (Беговић, 111). Кад се први пут једу, набадају се на сламку [о значају тога в. Сцхнееwеиѕ, 126], »да преко лета не би имало бува«.

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше. Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше.

Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је.

Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу. —Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут, — и устави се, таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо...

Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе... — А што не бих?

И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме... Да, негда је није смио у очи погледати! ...

Чека га на путу: зна да ће тога дана ондје проћи да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут. Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу

Али однекуд усред чаршије обри се Петар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут. —Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду!

комада планинскога сира, да присмочи у путу, прегршт ораха и комад благословене свијеће, да га од зла брани и на прави пут приведе. Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ... — Пусти крају, мајко... не брини се...

Али мало времена иза Радина вјенчања законитим путем, једнога љетњега поподнева одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурски ковчег, покупивши у њ све своје што је Радивоју у прћију донијела.

— Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго! Друкчије што хоћеш, али овај пут ваља да иде по закону; и ти си тражио штету по закону, је ли поштено? —Али биће трошкова!

већ једном парбеници опамете, — тако рекоше на суду, — затражише потпуну накнаду за дангубу, дневнице и за преваљени пут око четрдесет километара, свега скупа сто и шездесет круна. —Равних четрдесет талијера!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Волео бих да још који пут прошетам ливадама око Мораве, ћувицима Диља и пропланцима Градине. Да ли много иштем од тебе, Господе?

Други пут се Прохор зарекао да ће три дана и три ноћи клечати голим коленима на каменом поду цркве, пред олтаром. Заврнуо је

Али као год што је за непријатеља тај пут до Куле био горак, он је и за пријатеље представљао мученичко искушење, а за слабог старца, какав је био Макарије,

Пипац, Богдан и Кирча, обучени у дуге црвене плаштеве који су језиво деловали при одсјају пламена што је палацао пут звезданог неба.

Јању су неко време задржали на Кули, тобож као служавку, а у ствари Лауш је веровао да ће му још који пут поћи за руком да са Јањом буде мушкарац.

удари, али се у задњем тренутку предомислио; уместо тога ошинуо ме је погледом неизрециве мржње, окренуо леђа и отишао пут манастира. Јелена Знам да сам последњих година постала трома и аљкава.

Изгледа да ме то напушта. Данас сам помислила, први пут после толико времена, како ми у ковчезима леже лепе хаљине и како би било пријатно поново се окупати у Мртваја виру,

исцеђеног и оронулог, а преко његове слике ми кроз сећање, на тренутак пре уласка у ову одају, лебди Јеленин лик, пут њезина, сва у треперењу.

Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио? Осветљава ли Бог његов пут или га нечастиви води на беспуће?

Могу да кажем како сам хтео да га као залуталу овцу у гори вратим на пут спасења, да га приведем Богу правом стазом, кроз доброту, љубав и праштање и да га одвратим од разметљивог

“ Прохор није схватио овај пут. Покушао је да укроти своје тело мучеништвом као да њиме може да сузбије грехове себичности, зависти и мржње.

света који остављам, да знам тога тренутка да се од њега опраштам у напону његове лепоте, да не одлазим иа свој далеки пут као очајник, поражен и протеран, него да устанем од стола пуног јела и пића у тренутку кад ми је најслађе, а не кад

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3. Но јесењи када стигну дани, И на пут се ластавица крене, Пријатељи, сетите се мене У далекој, непознатој страни И у вашем пријатељском кругу Подигните

“ И смућен се абат диже, И у Кембриџ тужан стиже, И предузе дале пут И у Оксфорт стиже љут. И сутон је подô меки, Кад га срете свињар неки, И запита узгред то: „Да л' се чује ново што?

На хумку гавран грактајући слета, Ковиље расте и купина цвета. 6. Кад сам први пут путовао туда, Било је мутно новембарско вече; Пустошна јесен овладала свуда, А Дрина шуми, пени се и тече, И преврће

А то је овако било. Кô свакад чинио што је, Кравар окрете главу и очи обрати своје Пут густе зелене шуме. Ал' данас зачуђен стаде Кад његов пијани поглед на цветну обалу паде.

И то га болело здраво. Хајд што је певала, тешто! Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто, После онаквих снова. И зашто гледаше крадом Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом?

4. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста, И свиње погони тада у поља влажна и пуста, А уз пут и Кићу срете. Спојише чопора оба, И онда иђаху тако, ћутећи до неко доба, Док, најзад, стигоше реци.

„Погледај“, рече му, „само!“ и пружи пут села руку. ,,Буктиња светли се тамо, И кмет са момком иде.“ Кића се лагано диже, Пови се, да боље види, и наже

“ И кмет је, најпосле, човек; па тако и самог њега Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега, Надвири у окно прво, па руком лупати стаде.

Но уз пут кравар га срете, и чисто у некој страви, Потрча сад кравар крчми да чудо народу јави. „Та такви доводе олуј,“ пијући

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ПРЕМЕРАВАЊЕ ЗЕМЉЕ 33 ВИИИ НЕОЧЕКИВАНИ ДОГАЂАЈ, НОВА ЈЕДНА ТЕМА ЗА ПРЕПИСКУ 40 ИX КАЛЕНДАР И ЊЕГОВИ ЕЛЕМЕНТИ 42 X ПУТ У ЦАРИГРАД. КЛЕОПАТРА, ОПРОШТАЈ СА АЛЕКСАНДРИЈЦИМА 45 XИ ЦАРИГРАД.

Ја Вас позивам на такав пут, пун доживљаја. За овако такво путовање можете се, по Вашем укусу, оденути и окитити. Путујући и посматрајући,

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву

Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас.

Потребно је да се за тај пут оденемо на начин оног времена. Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам

Ноћ се спустила, али се на хоризонту румени пун месец, а алеја палми показује нам наш пут. Крај тога дрвореда пресечен је, као тестером, огромним здањем.

али оне при томе кретању каткад застану, врате, се мало унатраг, као да су нешто заборавиле, па онда опет продужују пут у своме главном правцу. Оне као да лутају међу осталима, па због тога и добише назив луталица или, по грчком, планета.

Савршено сте га решили. Ваша пријатељица, дворска глумица, позајмила Вам је за Ваш пут одела Хере и Леандера. Дивно ћемо у њима изгледати! Но и Ваш путнички енглески костим стоји Вам одлично.

Када сам давно је то било - први пут запловио морем и када ми је кршовита обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи колико се

Зато проучавам бродоградње старих Грка. Са најлепшом лађом класичног доба старог века, ми ћемо на пут. Било је то, ако се не варам, у рано пролеће 219 године пре Христа.

Све је, дакле, удешено да не може бити боље за наш пут. Ваља само очи затворити и отиснути се из садашњости. Ја их склапам, и слушам већ ритмичко ударање безбројних весала

Та улица, широка четрдесет корачаја, носи исто име, Канопус, као и звезда коју смо ноћас први пут видели, а води у александриско предграђе истога имена.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми је огња Поклонило жива, А тичице мале Песама ми дале.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је

Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут? ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери? ТАШАНА Не знам, дедо!

СТАНА (слушкињама): Ето видите, и што сте толико залармиле. Као да га не знате. Као да га први пут виђате. СЛУШКИЊЕ (одлазећи): Море, страшан је! Улази Ташана.

И онда сваки пружа дуван и части. А где пазарим, наплаћује мање, те ми по неки пут и готова пара у џепу остане. ТАШАНА (добродушно): Де, де... нека те чује само хаџи Риста и други па ћеш видети!

Јесте, било је, било. И зашто? Видим: и он као и ја: једе, пије, па неки пут и више и горе од мене. Дакле, и он грешан као и ја.

је помажеш, како си јој кућу оправио, неколико њива и винограда купио, њену децу као своју гледаш, чуваш, изводиш на пут. МИРОН (као бранећи се): А, то није ништа. Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим.

Знао сам да ћу, колико пута, идући сам путем, којим сам некад као дечко ишао, радовати се, кад видим како се исти тај пут проширио и повећао — исто као и ја; дрвеће по њему, које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом

Обучен у доста аљкаво одело, али по коме се види да је, кад је први пут кројено и шивено, то било сасвим раскошно одело. Увређен, а и доста збуњен).

(Кафеџији): Донеси им ракије. Улазе бегови. Испред сваког слуга, осветљавајући му пут, носи фењер. Све слуге са фењерима пролазе и одлазе у двориште Кафеџија и момци прихватају беговима њихове кратке,

Па, Мироне, Божји угодниче, владичин намесниче, први духовниче, тако ли ти твоју паству чуваш, на добар пут изводиш, у вери праведних отаца учвршћујеш?

Моје су руке нечисте: оне више не припадају само њиховом оцу. Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим. (Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо! Погле како се играју. Ништа не слуте.

(Окреће се.) Још га нема да ме води, да бежимо далеко у свет... Хајде да се обучем и бошче спремим за пут. (Облачи се и везује бошче.) Утрчи Ката и још са улаза кука и нариче. КАТА Куку, куку!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа. Помисли на своје рођење и детињство, на младост, на наглу одлуку да се жени непознатом

Мајстор Коста сачека лето, и не казујући ником ништа диже се с ћерком на далеки пут. Једва је добио пасош, јер је једва умео да објасни куда управо хоће да путује. И деси се чудо.

Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило.

Али увече мајстор Коста осети да га грозница тресе. Сутрадан га је паланка видела како први пут у животу улази у адвокатску канцеларију, излази из ње, жури у магистрат, оданде некуда, не увардаше куда, и опет

И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.

Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод руке, и корачала за њу

сазнаде се неочекиван и прост одговор: да Петар нешто није добро с плућима, и да Тоша има задатак да брата спреми за пут и лечење. — Чим је негде више него један доктор, шиј црн барјак — протумачила је попадија од Госпојинске цркве.

Па се јавио неки меланхоличан стид, можда први пут у животу Станојле Перчинове, што је ружна и незграпна, што се није могла удати како се удаје, и имати деце.

Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога.

(Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје.

Жена у гробу, а ћерка, место да мајку замени, келнерише... И ту сам наказност први пут видела у овој благословеној земљи... Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама...

Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Он пође за њом, у надежди искусити ко је и гди седи, но како се удиви кад примети да је Роксанда пут иза села управила! Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?

Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај. Фала вам лепо, заповедајте и други пут с објавленијем на пренумерацију, пак ћемо се разговорити. А сад доста; фала вам и опет на крпежу и огрижинама!

Јошт се Ендимион на крилу Тетином ваљушкао, а Роман оседла коња и поочиму јави да је за пут готов. Овај му благослов даде, и Роман, пољубивши га у руку, седне на коња и као муња из места свога рожденија изиђе.

»Је л’ понео Роман што новаца на пут? Има ли у торби леба, сира, печења и мало вина?« — Ово питање вопроситељу ни најмање чест не чини, оно показује његово

Ако будете снисходителни разрешити је — она такве тајне у себи содржава, таки ће нам показати неки пут — љубим вам руку. ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене. Јупитер па ја, којима су сва возможна.

Он овај предел нимало не познаваше и надаше се да ће му, као Енеју, каква Циганка доћи да му у длан гледи и да му пут покаже, која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док

ваља да је нашој иројкињи својствено било брзо говорити, које мало промукле речи њене издаваше као кад у пролеће први пут издалека грми, а будући да предња два зуба није имала, зато није ни чудо да при овој грмљавини из уста њени киша од

У највећој њеној нужди, коју је сад први пут као при првој просидби искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у

невиност бранити, и будући да му се поменута девојка у опасности бити виђаше, ободе свога коња преко, управивши пут бесном том зверу; на њега стрелу пусти, и тамо га згоди гди је најнужније било за оборити га на земљу.

Куда ће по овој непролазимој шуми? Ова га мисао на то доведе да он своју Розинанту окрене и тамо пут управи куда је вишепоменута девојка ишчезла.

Је ли само ова мисао или друго штогођ Романа побудило да он пут свој преокрене, видиће се. Познато је како они који се први пут у картање упуштају чине; — спочетка ради су мало у

Познато је како они који се први пут у картање упуштају чине; — спочетка ради су мало у кафану, да им време прође. Дођу код астала гди се игра, све се

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу Стопала ми сричу слова Која ми свети пут исписује Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту Да ми се из сећања не избришу Далеко сам још од

стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани

путиру препуном крви На пресеченом врату Парчад се његовог мача претварају У дробни хлеб Света мајка Субота По други пут га рађа Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу

сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет; и чим

забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет.

“ Али се ви по други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ једном пустити да наставите разговор са његовом младом

Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук из поставе очевог

до богатства и за којим се не шапуће, но се зна да је два пута одлежао хапсу, једанпут за лажно банкротство и други пут за злонамерну паљевину претходно осигуране радње.

Други пут сам, опет, дочепао кутију фикса за ципеле и намазао хлебац за ужину, те су ми после пет дана испирали стомак.

старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и

се у животу човековом свега двапут јавља: једанпут, кад осети потребу да краде туђе крушке, ораје и јаја; и други пут, кад осети потребу да краде туђу част.

Ја сам овим хтео само сам пред собом да оправдам онај понос који сам осећао када су ми први пут навукли панталоне. Међутим, нисам имао много разлога да будем толико поносан на те панталоне које су ми навукли.

Други пут сам налио у нову новцату ципелу мога старијега брата катран, тако да су морали сећи ципелу да би му је скинули с ногу.

па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Кренуо сам одмах насумице, по правцу руке где ми показа командант. Ноћ је све више увијала видокруг. Пут је кривудао, а нигде светле тач ке према којој бих се могао управљати. Ордонанса нисам повео.

Ордонанса нисам повео. Да се повратим, изгубио бих у времену. А овако сâм у ноћи, не познајући ни пут, почео сам зазирати од сваког дрвета... Чинило ми се да су копите мога коња страховито одјекивале у ноћној тишини.

Старао сам се да држим стално десну страну. Чим пут скрене налево, постајао сам неспокојан и затезао дизгине. Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао.

Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут? — Колико има пушака у батерији? — Свега шест. Две покварене. — Аух!... Господа му милог! — Чекајте!

Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи?

Дакле, Немци су. Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. — Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету.

А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете!

Он скрете са стране пута. У мраку једва назресмо где се пут одваја. Командир застаде. Наиђе и први топ. — Предњи, терај још мало... Још, скрећи!

Наиђе и први топ. — Предњи, терај још мало... Још, скрећи! 3атрупкаше копите и топ склизну с друма на сеоски пут. — Терај право! — нареди командир. Онда се обрати мени. — Идите напред. Иако се нађох на челу, лакну ми мало.

Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут. — За Стари Аџибеговац, ако успете да се извучете. Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко...

Паде ми тада на памет слика коју сам некада видео у једној галерији слика у Русији. Батерији је исто овако пресечен пут.

Добро, и да побегну. А ти заборављаш да су њихови пешаци ту, пред селом. Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Једном сам руком узео ручицу Перину, другом сам руком узео ручицу Стевину; Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој! Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми.

и птице пролећу кроз облак И цепају га ритмом дугих песама Крај Охридског језера и манастира светог Наума За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду, Раскидам облак над вама. ЈУЧЕ И ДАНАС Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.

управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак чешља косу горја.

О, толико варница, Кроз полудели подмлађени млечни пут; Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива, Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут, Огроман,

провиди и мирише нађубрена мрачна њива, Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут, Огроман, истински први пут ноћас, месец жут (У чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.

је за тебе и то настањено фантомама, Које не уливају наде већ обесхрабрења; Да л' с тобом, или оне саме, Нађоше пут овуда за бескрај?

Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст

Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.

Одједном рука диже застор, и загледах се у зору, То мислим беше први пут да се удубих у тај призор; Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору, Подне већ беше прошло, ја још гледах

Први пут дакле спавах, не надгледајући ток живота, И сањах исти баш час животни како одлази, И како равнодушност, непреболна, у

Гледам те храбро, одлучно, Први пут овде, под правим углом, са родне груде. Да ли ће те ико погледати овако после мене, Да ли си заборавио оно чиме си се

Имађах шеснаест година, плаках у постељи; Тад први пут одох и убих је. Њене очи, њене очи Сунце, зар их се не сећаш. Умрећеш такође, распашћеш се.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан.

Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.

Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега.

Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао. Замисли се и сневесели Ведран.

Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор.

Дрвосеча поче да се на смешно лице привикава. Чак помисли да има некакве сврхе његов живот и исте ноћи први пут, спокојно заспа. Тако, први пут, након одласка из планине у сну виде своју жену, децу и дом.

Чак помисли да има некакве сврхе његов живот и исте ноћи први пут, спокојно заспа. Тако, први пут, након одласка из планине у сну виде своју жену, децу и дом. Жена се смешила, а суседи му добардан називали.

Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.

Опасан и тежак је био пут изнад планинских врхунаца, лакомислен и неопрезан облак. Је ли чудо што се за ледник закачио?

— говорили су и смејали се. Поче да проклиње момак своју судбину, а мајка поникну очима, први пут осећајући да је немоћна да помогне. 3атим се једнога јутра диже још пре зоре и пође у свет да нађе лека невољи.

Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!

Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к другима. Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Окреће леђа месечини.) Ох, ова месечина! (Врача, размештајући зрна): »Постеља му празна, пут далек и крвав«! (Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв! Молим ти се, Господе!

Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају.

(Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут! КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не!

Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут! КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав.

Или јабланче танано? Бре гиди, џанум, Стојанке, Стојанке, бела врањанке! ТОМА (први пут се окреће Циганима. Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста.

ТОМА За мене нема више, кћери, нема. Него, деде певај! КОШТАНА (пева): Три пут ти чукна на пенџер, Мила даскалице... Стојан-хаџи даскалов. ТОМА Није то био Стојан, већ сам ја то био.

(Одлази). ТОМА (спречава Коштану да иде): А немој ти, певај! КОШТАНА Други ћу пут! А сада и ја да идем. Јер болесна сам. ТОМА (изненађено): А не... Немој, кћери! Ако те грло боли, узми шербет, росу..

Дом, уз огњиште! (Барата по појасу, тражећи кесу с новцем.) И, с’г Коштан, остај ми с’с здравје! Срећан ти пут! Путуј! И ја ћу да путујем! Дома ћу, кући... И, жив из њума нећем да изиђем. Мртвога ће ме изнесев...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 108 ПЛИЈЕН 109 ЕЛЕГИЈА 111 ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 114 НОЋ 116 ПРЕД РАСПЕЋЕМ 117 СВИЈЕТЛИ ПУТ 118 ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ...

Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.

О мој драги, ти ми под пенџере дођи! Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се вече спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На

Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека. Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ!

Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека. Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ!

Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и звијезде И пун мјесец што их прати! Не стој на пут!... Мрко слути Онај што кô вихор гони... Руком држи кинџал љути, крвав као мјесец они. 1896.

И крвљу својом прелићу све путе Идући теби, и вјерујућ у те, Ускрсли брате потиштених људи! 1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир.

9 На крил'ма песме ове На далек хајдемо пут, На жале Гангесове, Где дивни ја знадем кут. Ту бујна башта је нека Где трепти месеца сјај, Ту верну сестрицу

58 Јесења ноћ је и стабла Повија ветар љут; Ја сâм, огрнут струком, уз горски јездим пут. И како ја јездим, и мисли Језде ми преда мном; Оне ме весело воде У моје драге дом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

и јунаштво, избере згодно време и залети се на самог великог начелника (турскога), начинивши се као да је бегунац. Пут му се отвори, а кад је био близу, залети се и сатера мач у тога самог охолог и страшног самодршца (султана).

Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу. Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском

Једни говоре да је он у ту Пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па

Или, други пут, да би обмануо турске уходе, он учи сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате

То је нешто друго. Кад Марко „угаси жећцу“, поседне Шарина као „ала на бијеса“, и тешко томе ко му на пут стане! Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру.

То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у стању да се одупре најездама. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе:

године Ђурађ је склопио уговор с Млечићима (у томе уговору Зета, која је била у саставу Ђурђеве државе, први пут се назива Црном Гором). Али већ 1437.

Ђурковић–сердара девојчин исти одговор тројици Турака, али увек са нешто друкчијим последњим стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“, други пут „за сокола СмиљанићИлију“, трећи пут „за јунака

али увек са нешто друкчијим последњим стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“, други пут „за сокола СмиљанићИлију“, трећи пут „за јунака Смиланић–Илију“, и те промене — дате у лепој поступности довољне су да

стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“, други пут „за сокола СмиљанићИлију“, трећи пут „за јунака Смиланић–Илију“, и те промене — дате у лепој поступности довољне су да разбију монотонију.

Јанко, на мач оштру сабљу дочекао, на двије је поле пресјекао, и Алилу руку обранио, рука паде у зелену траву; други пут га ударио Јанко, удари га по бијелу лицу, одс’јече му лице до вилице, синуше му зуби до ресице; трећи пут га ударио

траву; други пут га ударио Јанко, удари га по бијелу лицу, одс’јече му лице до вилице, синуше му зуби до ресице; трећи пут га ударио Јанко, прес’јече га по свилену пасу, па га тури са коња ђогина. Мили боже, чуда великога!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је добио грип Па је сео у џип И превалио пут дугачак Да га прегледа др Мачак Доктор пацијента штипну Пацијент нешто зуцну Доктор му леђа пипну Затим га у

ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ПУТАР УРЕДИЋЕМО ТО КО ОД ШАЛЕ Рече му главни шеф сале ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЗАСЕБАН ПУТ ДОНЕКЛЕ НАСУТ ОДНЕКЛЕ ЖУТ ДОСАДНО МИ ЈЕ КАМЕН ДА ТУЦАМ Рече путар ОД МУКЕ ПУЦАМ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР —

свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил близу Видех лепу маркизу БОЊОУР МАДАМЕ Прошли пут у Милану Све је ишло По плану Срео сам Јулијану БОНГИОРНО БЕЛЛА Тако на Гибралтару У једном лифту У квару

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.

Уз пут, враћајући се из Гаја, договорили су се кога ће, од бијених ђака, примити у дружину. — Цурице никако! — свечано изјави

— Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити! — дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц. — Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш!

“ — Аха, ево Стрица! — повесели се Мачак. — Препао се па пјева. Их, а још је у друштву с магарцем! Истрчао је на пут и још поиздаље повикао: — Еј Стриче, пјеваш ли то да одагнаш страх?

Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.

Она се онда приби уз Вањку Широког, свог заштитника, а на то Стриц љутито лупи дланом по стаблу и запри јети: — Други пут ћу скочити с врха букве, па нек буде мило онима који ме мрзе! Дјевојчици заиграше усне.

— Правите неред и још се смијете, је ли! Кад се вратио за катедру, он избуљи очи у Луњу као да је сад први пут види. — А ти? Шта ти ту чекаш, а?

— Туда је најкраћи и најлакши пут према логору, па га треба осигурати. — То је тачно — сложи се Мачак. — А ко једном бубне у ову рупу, неће му, бар три

— Види, молим те, чак ни овдје их нема. Гдје би онда могли да буду? Кад се први пут сјетио Прокина гаја, само је одмахнуо руком. — Какав Гај?

Свакако у близини ове стазе, јер њоме је са сеоског друма најкраћи пут у шуму. Туда морају наићи они ђаволи, ако већ хоће у Гај. Кренуо је мало дубље у шуму, баш у правцу логора Тепсије.

— Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц. — Да то нијеси био ти као и прошли пут? Можда си јутрос био поспан кад си тако рано стигао, па набасао на јаму? — Не, не, ево питај кују.

Ошамућен од ударца главом кроза зид колибе, Јованче само упери кубуру пут уздигнута пољарева штапа и викну: — С пута! Не предајем се!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

110 ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА 111 ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА 112 КРИНОВИ 113 ИЗВОР ВОДЕ ЖИВЕ 114 ИЗ ПСАЛАМА 115 МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ

110 ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА 111 ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА 112 КРИНОВИ 113 ИЗВОР ВОДЕ ЖИВЕ 114 ИЗ ПСАЛАМА 115 МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ 116 ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 117 ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ 118 ВИРШИ НА ВАСКРЕСЕНИЈЕ

ЖИТНИЦА 129 ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА 130 ДУБОКЕ ВОДЕ 131 РАЂАЊЕ 132 ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 133 РЕКА СВЕТЛОСТИ 134 МУДРОСТ 135 ПУТ 136 МРТВОРОЂЕНИ 137 СВИРАЛА 138 МЛЕЧНИ ПУТ 139 АДАМ 140 ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ 141 БОГОРОДИЦИ КРАСНИХ

ВОДЕ 131 РАЂАЊЕ 132 ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 133 РЕКА СВЕТЛОСТИ 134 МУДРОСТ 135 ПУТ 136 МРТВОРОЂЕНИ 137 СВИРАЛА 138 МЛЕЧНИ ПУТ 139 АДАМ 140 ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ 141 БОГОРОДИЦИ КРАСНИХ ОЧИЈУ 142 ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ 143 СРЕБРНИ

освем пушчаних хитаца, осови и стршени ће напредовати те непријатељску војску морити и разгонити, а Израиљу пут крчити бранећи од злотвора да здраво и мирно проходе у свој вилајет издат им од Бога.

Лађари се за пут по води без страха с лађами путовати спремају; морске галије се од пристанка им на ширину извлаче појући нове Богу

Сунцу је ход опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и

ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ... Тако доиста некима ноћу Згађа се душа Ка право иста што је Црква храмна. ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА Нек се промењују дани и године својим завичајем, како је Господ изволио, — а не ми...

МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу тугу старостљиву да заборавимо.

— била сам к њему садружна Мудрост: ја сам се радовала сваки дан, веселила сам се пред његовим лицем у свако доби. ПУТ Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот, Ама уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у

ПУТ Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот, Ама уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у живот, И мало је који га находе.

Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу... МЛЕЧНИ ПУТ Кад на небу међу звездама има једно скупа сабрање малих звездица штоно се зову млечне капље од богородичиних сиса,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И сам стари пензионисани председник суда, кога су млађи чиновници међу собом звали „мачор“, и он би се сваки пут окренуо за Зоном, а кад би му пребацили и дирали га, — он би се бранио да му није ни до каквог ђаволства, него да му

Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан. Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније

Кад је ово по други пут, после војске, отворио дућан, и муштерија је према дућану многобројнија била него пре. И он сад није имао нужде да

И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)!

Челебија се зваше?! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив!

А кад је Манча викне да понесе дади алву, а она се окрене и само исплази језик на њега, па продужи пут. Кад је свршила школу, а било јој је тада дванаест година, задржали је код куће.

Пролази и звиждуће, жури се као да је погодио да изради полелеј од сребра, па сад хита у дућан и тражи краћи пут и пречи сокак!

и с оцем се разговарао, Мане би га ма како изазвао — како је љут био на њега — и потукао се с њим чим би га први пут срео и нашао.

“ И зато није ни чудо што није уз пут приметио буљуке сељанака и сељанчица у њиховом живописном оделу како промичу путем крај њега.

Други пут би их задевао или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале

И то је охрабрило Манчу. и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је. — На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане. — Здраво!

— Тугô, — смеје му се мајка — осташе си удовице и сиротице... Та што да чине!... Или други пут, опет тако, улети сав задуван с по једним јајетом у свакој руци.