Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Анђеоски, изван зала, трепне Чедо из јасала. Чуван сапун, или мило, распламса се уз кандило. Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица. Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера.
Зло је мени намигнуло у крстима кад жигнуло: То што пуцка није коска него пламен жедан воска. Зло је мени шапутало кад ми грлом скакутало: То што шуми, мрво жива, шум је
Мирисно пуцка жаруља рупа. Суши се време - простор палаца. Дивотна главо, умнице трупа, куда те гони, где ли те баца нагон
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи му пуне зелена сјаја. У пећи ватра пуцка ли пуцка, румене шаре по соби миче прстима златним предмете тиче, на зиду слика Мачкове приче, све му на вука
“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи му пуне зелена сјаја. У пећи ватра пуцка ли пуцка, румене шаре по соби миче прстима златним предмете тиче, на зиду слика Мачкове приче, све му на вука рогатог личе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојениц
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Под једним храстом лег'о сам на траву, И слушам како шушти, пуцка, струји. Пучину гледам неба бистру, плаву, Док ранâ пчела негде близу зуји.
И у час овај пролетњи и млади, Док свуда пуцка, шушти, струји врење, Ја осећам како у мени ради Живота светског вечно подмлађење.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак ! О, веру му, мислим се ја...
Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну. Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.