Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Испадоше сиви соколови, Испадоше из горе Србови, Диван јуриш Турком учинише, Живим огњем на њи ударише, Пушке пучу, пра пред оком гори, Сва се гора наоколо ори.
за груди витешке, Малим пушкам' чине јаде тешке, Ал' не праом, брате, већ јуначки: Држ' за грлић, па удри кијачки; Пучу чела, крају се ребра, И ломе се те токе од сребра. Јој, како се војске уоштриле!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!
Удри, Тале, твојом дреновачом, под ном пучу ребра кâ ораси! Половина главе изгубите, не оставте Косу у кавуре; такво воће није за кавуре.
Ватра плàмâ боље него игда, прострта је слама испред огња, прекршћени на огњу бадњаци; пушке пучу, врте се пецива, гусле гуде, а кола пјевају, с унучађу ђедови играју, по три пâса врте се у коло, — све би рекâ
“ Те ја скупи педесет момчади и западни с њима под Штитаре¹ да посјечем Турке изјелице. Пучу пушке Љешанском нахијом. Мислим, иду Турци у хараче, па на рају страву ударају.