Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад краљ разумије, пушти га у камару ка ђевојци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од
— Ни од каква милета не може бити Турчин до од Србина, а овај је кмет Србин па његово око вриједи колико твоја оба. Пушти нека ти избије и то друго око, па онда избиј ти њему једно.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ту се змају ражалило, И пушти је ружу брати, Ружу брати, в’јенце вити. Ал’ јошт плаче ђевојчица, Љуто плаче, не престаје; Ћешио је плахи Змаје:
Пуштићу те твојој мајци.“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође. Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о... Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо! Откуд тебе ђаво створи туна, шапће он. — А, лишче матори!... викну Танасијева баба, па полети к њему.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ко се с киме у’ватио — да се љубимо! У том тренутку момак који је дотле држао сламке, док се ово певало, пушти их из своје руке — и сада се љуби свако с оним који се држи за други крај сламке коју је он ухватио.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Кад краљ разумије, пушти га у камару ка ђевојци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од
Ондар он замоли своју жену и она му рече: „Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће
доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене.
чекаше кад ће се сунце смирити, док ево ти један змај долеће и леже у једну шуму, те ови младић шумке прикучи му се и пушти огањ плаветан из прстена те му сажеже крила и очи заслијепи, па брже боље малом шкопицом извади му очи.
Он кад чује, рече јој: „Пушти га унутра.“ Тек што сиромах шћаше да по обичају приступи да му руку цјелива, запита га сељанин: „Како ти је име?
Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку. Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: „Јели већ доста, господине?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
„Камо те, Букару!“ — „Ја? Је ли? Ево ме, ја! Пушти ме, вире ти, да испијем по луле! — одговарао је обично. Једнога вечера засијала мјесечина кроз омеч, би рекао
Коњ оте мах и потече у сав трк. Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! Пушти! — довикују сви.
Коњ оте мах и потече у сав трк. Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! Пушти! — довикују сви. Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати ко је бржи.
поче своје најновије сачињење, које је било у њеколико стотина стихова, а које се почињаше: „Свемогући на нас сржбу пушти И сотони слободу допушти, Да он уђе у званог Букара, Који дође да манастир ар...
“ — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар. „Свемогући на нас сржбу пушти Пославши нам званога Букара, Јер сотони слободу допушти Да г’ доведе да манастир ара...
Нико га не познаде. Бакоња одјаха пред двориштем, гдје је Кушмељ поправљао самар. Кушмељ пушти њеки глас, њешто између „а“ и „е“, што је одавало радост, али што би доликовало и да га је ко ненадно бупнуо у леђа.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Свемогући на њој сједијаше са гњијевом вооружан страшним. О, како му пламени погледи сијеваху с ужасном љутошћу! Пушти стр'јелу сјајну и крилату из својега алмазнога лука на Сатану, грдна отпадника, на његове мрске легионе; и крилата
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
али када му све молбе не помогоше, исприча стражару све што се с њиме и са царем догодило, и замоли га поново да га пушти цару. Стражар, када чује, рећи ће му: — Пуштићу те, ако ћемо подијелити што од цара добијеш.
А малиша ће стражару: — Мени један, а теби све остало, — и са том погодбом пушти га стражар цару. Када је малиша изашао пред цара, упита га цар шта жели.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ЖСС, 283; 286; 287; 293; кад се јагње, чим се окоти, подигне са земље, повуче се три пута за уши и каже му се: »Пушти лескову, узми дренову« тј. јачину, Караџић, 1, 1899, 205, Темнић и Левач).
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем. Тики, кој што прави, а он: »Митке, дом, у кућу да седиш, жену и децу да гледаш.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би погазили, сиротињу нашу цвијелили.
“ Тад се Марко у све мисли снађе, пушти врага, нек му није трага. Тешко Србљем ђе им није Марка! Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим
Кад се Момчил' виђе на невољи, он дозивље сестру Јевросиму: „Јевросима, моја мила сејо, пушти мени једну крпу платна, не бих ли ти у град утекао“.
И ти, бане, повјерова мене, и пушти ме двору бијеломе, очевини и тој постојбини. А кад дођох грдној постојбини, тамо су ме јади забушили: у дворове,
Ал' не чека Страхинићу бане, но на њега ђога нагоњаше, па на њега бојно копље пушти. Удари се јунак на јунака. Пружи руке силан Влах-Алија, у руку му копље уфатио, па ти бану ријеч проговара: „Копилане,
“ То му рече, бојно копље пушти, од прве га обранити шћаше; бог поможе Страхинићу бану, има ђога коња од мегдана: како копље на планини звизну, соко
Куд се оно Максим затрчао?“ А не види јаде изненада. Кад допаде дијете Максиме, на Милоша бојно копље пушти, бојнијем га копљем ударио под челенку међу очи црне: на затиљак очи искочише, мртав паде под коња дората.
учинио; Алил баци оковану ђорду, Тодор му је савезао руке, па он дође те говори Мују: „Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо! Пушти мени побратима мога, жао ми те погубити, Мујо, јер сам чуо, говоре ми људи, да си добар јунак на мејдану“.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Зоне, на једна реч.. — Пушти ме — вели му уплашено Зона и окреће се на све стране. — Ти не слушај, ете, ону будалу, ону Доку (Тетка ми се пада, ама
брљив стадо’, Зоне! — Хе!... Мане ућута. Настаде мала пауза. Мане се маши табакере и стаде правити цигару. Пушти ме, отима се Зона. — Остани јоште малко! — зауставља је Мане. — Вардај, Васке!...
— Да не да Господ... ја си једну сал искам... — Па пуно ги у ма’але... — Пуно, ама за мен’ сал једна што је... — Пушти ме да си идем!
— Е па, ете, казујем ти саг: иди си, пушти ме! — рече Зона и измаче корак-два. — Остани јоште малко! — рече и приђе један корак. — Е, што искаш?
Имамо си туј лојзенце, па искамо прекојутре гројзе-брање да прајимо... Ете ми га туј и човек ми... Он ме и пушти саг при теб’... Ја те видо’ како прође, па те чекам одамно... Имам један абер за теб’ и поздравље...