Сремац, Стеван - ПРОЗА
А можда би и горе прошао да га није отео Пуја фамулус, човек мирољубив. Већ је петнаест година како служи у просвети; он мири децу, чисти школу, прави добру кајгану
И још само неколико дана је остало било до суђена му дана. Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече: — Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још из малена).
струготином са Пујина каиша, да је изгледао као шишарка, а омотан паучином, које се срећом нашло задоста у школи. Пуја је скинуо читав аршин, као американ јаке и дебеле паучине, и омотао је детету око носа, као прву помоћ рањеноме.
је сад Максим којом несрећом био од оних учитеља старога кова и школе, он би извесно »узео у посао« победитеља, па би Пуја опет морао стругати каиш и тражити паучине, и богзна да л’ би је већ и нашао доста после извршене казне.
’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.
Све је то Максим испричао и извео децу у авлију где је Пуја довео кметову краву, Милку названу, да и она послужи науци, као жив пример у очигледној настави.
Једно дете је дуго миловао по глави док се мало умирило, а једно је, бога ми, морао Пуја и водом поливати да би себи дошло.