Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ноћ је била црна као мало која њена дрýга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму. Пси подвију реп па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: „О твоју главу!” па опет спава.
обасјао, бијела брада прекрила сва прса, дигао икону више главе, и кроз онај тутањ и праску, чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: „... первје бо пришел јеси, светитељу Саво”...
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Бијели Миш пророк поздрави се с друговима и крену на пут пјевајући неку стару пјесму пољских мишева: — Пшенична поља амбар су мој, класова имам — не знам им број.
Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак! Док су Тошо и Шаров слушали пјесму Миша пророка, од села се заори један страшан глас: — А, ту ли је онај крадљиви мачак сланинар и његов савезник Шаров!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Послије игре, сви навалише на Крцуна да пјева уз гусле. Он се дуго шчињао, али кад га и Јанко замоли, поче пјесму: како је босански везир писао црногорском владици да му пошаље харач, још поврх тога „дванаест младијех ђевојака, све
Остали с помњом слушаху пјесму, која причаше, као обично, о покољу, или мегдану каквом. Оба духовника бјеху под камилавкама.
Кад све то би готово, старији се сјети да обојица знају само једну пјесму. „А да коме ће пјесма?“ запита он брата. — „Ваистину, као и до сад, можемо је пјевати на поређе“, одговори млађи.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(колац којим се рибе изгоне из окапина и подобала); пржљив (пргав); бистраћ (мудрица, интелигентно створење); ижињати пјесму (сачинити је, измислити је); прегонити (претеривати); бугињати (буктати, пламсати); првосан; свеосве (све у свему);
Милићевић, Вук - Беспуће
О, како се он стресаше под ударцима пјесме жетелаца, која се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни, земљи на којој су одрасли њихови дједови, вјечно радећи и бранећи је с пушком у
Њему се чињаше да Уна памти стотине година ту пјесму, да ју је у себе упила, да је она добродушно понавља жамором својих таласа, да и она воли своје обале које вјечно
обдјелавају њезини потиштени унуци, да би она можда друкчије текла, кад не би, једне године, чула ударање српова и пјесму жетелаца. Ко зна . . .
се на неколико дугачких и тидесних кола, покривених асурама, с пијаним кочијашима, вратише неки радници из туђине и уз пјесму полетише кроз село, збијени и стијешњени да су им ноге висиле из кола; а главе им се помаљале, с искривљеним лицима од
откључа кућу и истог дана почеше се на кући пробијати врата за дућан, а унутра стружући тезге, пјевао столар Талијан пјесму у диалекту. Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Валпарезу. Лондон, 1905.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму. Однекле с појила, кроз сив сутонски пепео, провуче се невесела арија: Маријано, коње да продамо, да заједно у Босну
— Чујеш, Раде, па не мора то баш бити нека ту, домаћа Маријана. Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души. — Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега ко шип, ничега није жељан.
Посао који треба обавити није ни лак ни обичан: ваља им спјевати пјесму. Пјесма и жандари, хех! Већ одавна је обичај у овим крајевима око личко-босанске границе да сваког лопова пазарним
— Чуј, па да зовемо из подрума мог имењака Ђуру. Тај ти је доктор за сваку пјесму. — Дај га, кад већ не иде друкчије — предаје се командир одмахујући објема рукама.
Осумњичен је да је у предизборној гужви спјевао пјесму против владине партије. Та злосрећна пјесма кружи по читавом срезу као један од главних летака опозиције.
Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине. Ваља нам спјевати пјесму за онога твог побратима, Перу Дошена, а никако не иде.
Ђуро се замишљено загледа у оно сикирче пред собом. — Ама људи, како ћу ја срочити пјесму по вашој вољи кад је тај грешни Петар Дошен овамо с моје стране, сирома као и ја, а ви и ти тамо порезници ...
Свак своју пјесму, драги мој, нема нам друге, давно сам ја то вама говорио. Пјесник прихвати оно куваричино сикирче и крену према
Свак своју пјесму, безбели. Хе-хе, а оно за чакшире баш ми добро испаде. Ејвала ти, Ђуро, живила ти кубура. ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА ДЈЕЧАК
познато сеоско спадало и није га, мајци, било туче, крађе или каква другог „шаљива“ догађаја а да он о њему није пјесму срочио. Тужили су га, пријетили му, било је и дегенека, али све узалуд, Ђуро је тјерао своје.
Коверта се обично губила, а писмо се претварало у партизански летак, у пјесму, намијењену сваком кога је срце везивало за посвећене ратнике.
Око мене браћа Грмечлије, па друг друга оставити неће . . .“ Ниже Милорад писмо, пјесму Жалобитног Ђуре, ђедо ћутке плаче, а Цар Душан закренуо главу у ћошак, па му сузе капљу у лонац с охладњелим, стинутим
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пијетао дотле кукуруз кљуца и богат ручак за Мачка спрема, по лонцу мијеша, тихо пјевуцка веселу пјесму, равне јој нема: „Пшеница расла виткога стаса, на сваком стаблу четири класа, у сваком класу зрнаца сто.
Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук. Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај
Око срца расте барикада, заробљен сам, не могу да дишем, па се пера, попут копља, машам и, занесен, прву пјесму пишем. Стих изникне, иза њега Зора, без ње нема правог одговора.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
пута, сердар се дигне те дохвати гусле што висјаху украј оружнице, отра прашину ш њих, па загуди и запјева, почимљући пјесму, као што је обичај, са ова два стиха: „Све у славу Бога великога А за здравље нашег Господара...
“ рече Петар. „Ону, ону“, повикаше остали. Момче одиже главу, преврну очима, па спустивши вјеђе на њих, поче пјесму. Медик се полако диже, па оде к рањенику. Стане оде за њим. Остали сви остадоше мирно. Све утоли у кући.
Ја јој се измакох. Она избуљи очи, па додаде: ти мниш е ћу ти стару пјесму. Није. Друга је! Мираш не иште Стану за Радојева сина, но за свога!
„Шта ће да дијеле, ками, до оне куће и авлије, И нешто прљужине. Добро! То треише. А оба знадијаху само једну пјесму. — А да коме ће пјесма? запита старији.
А онда, брате мој, иако ниједан није из књиге чатио, но говорио славу наизуст, као какву пјесму, ама је слава била много дуља. У њој се поминаху сви српски светитељи — а има их ље низ!
Он оста, држећи још руке раширене, па кад она уђе у кућу, диже очи к небу па му казиваше немуштијем језиком пјесму што му је у срцу пјевала.
„Не, баш од стра’, но онако... Богме дјевојка присијела за удају, а ишту је“, дода Јока бојажљиво. „Чуо сам ту пјесму, чоче, већ“, прекиде је сердар. „Е, богме, кад не пушташ зборити! Ето не даде за Рајчевића.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
као да не мари ни најмање, па им одговори): — Може му бити, свакако и стар бјеше, — (и шљедује пјевати ову исту пјесму, а они га опет неколико пута зазову, а он): — А ко то данас зове?
(Опет га зову): — О ђеде Елезе! — Ма што зовете, а не дате ми ову пјесму испјевати, да бог да и ви остарјели! — Болан, да ли не знаш да ти је скоро брат а ономадне син умро, па како пјеваш?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Чујући сватови што лисица говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а за тијем и на таван. Сватови их пусте.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дивише му се, узносише га мимо људе. Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао. То је трајало њеких десетак ноћи, и Наћвар постајаше све вољнији.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј.
да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало!
Затим би отац, ведар к'о сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно поч'о, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Чујући сватови што лисица говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а затијем и на таван. Сватови их пусте.
слијепцу који је код намастира у сабору пјевао, па му пружи пару говорећи: — На ти, слијепи, пару, али да ми пјеваш пјесму каку ја хоћу, ја сам Турчин.
Ћипико, Иво - Приповетке
На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме слуша пјесму, а ондје гдје су црвени застори на вратима спуштени весело свира неко у хармонику и види се на застору како се сјенке
Жижица, Букало, Јале и остали, све постарији људи, иду одмах иза кипа и у вас глас пјевају пјесму светога Спиридиона. Већ је крст сишао на шири пут уздуж морскога затона што на гробље води; дјеца пријечцем истрчаше
па када стиже поред црквице, узидане у голу камену, што је закриљује самац бор и, једнако над њом жамори своју пјесму, као благи одјек пучине, чељад се по обичају крсти, али ја не дижем руке; чему?
Ћипико, Иво - Пауци
чак далеко, далеко тамо гдје ћемо наћи острвце пуно цвијећа и шарених птица, — валићи му плачу обалу и шапућу вјечиту пјесму. Журимо се и журимо! Чедо моје, тамо ћемо поћи!” Свршетком распуста, здрав и миран поврати се у З...
Пред њима једно момче свира у хармонику, а остала млађарија што је у селу заостала запјевала опроштајну пјесму: „Збогом море, збогом поље, збогом остај, село моје!
” Иво гледаше за поворком, слушајући пјесму, а у грудима га тешко сапело. Престаде и пјесма, свијет се почео разилазити, а поворка одмицаше низбрдицом.
— потуживши се вели доктор Иву. — Лијепо! — одазва се царинарски чиновник, и запјева једну бећарску пјесму. — Ма'ни! — примјети Иво. — Касно је! — Пјевам из досаде. — Пусти га! Благо њему!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Затим би отац, кô ведар сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Сад је видим, ено по танану платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!
1911. ПАХУЉЕ Пјевала је зима своју пјесму стару; Прамињô је снијег и весело плео Од сребрних нити свој широки вео, И распростирô га свуда по Мостару.
И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905.
И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и више Да постајем само црне земље шака.
Неђе Молитва је рана у звону И клатну Јецала. Све гране, путање и међе Пјевале су пјесму. Мирисô је здрави Вријесак, и хриди све сиве и смеђе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад то вид’ли кићени сватови, наопако копља окренуше, наопако коло поведоше, жалостиву пјесму запјеваше; сабљама му сандук сатесаше, наџацима раку ископаше, саранише Милић барјактара куда јарко смирује се сунце.
Који човек зна педесет различни пјесама, (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати“. А по народу највише разносе песме слепци, путници и хајдуци.
„Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе и ко понуди, онђе пјевају и више; а о празницима иду к намастирима и к црквама на
Уз име Текија Вук напомиње: „Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића; да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ђоко Потрк, нешто нарочито оран за пјесму, избаци ко из пушке: — Пољар Лијан, страх пастира, погинуо крај кромпира. XИX Командант одреда дуго је разговарао с