Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Шта је, Турчине? Зар си се наносио главе? — Овамо, бабо!... На мајдан!... Ни коња нисам дојахао него пођох пјешице! Ако ми се ниједан не јави, ето ме тамо да вас дланом рашћерам... Станко се насмеја, а Турчин стаде пљувати...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
наједоше н напише, царев слуга скупи мараму те свега нестаде одједном и они се дигоше да иду, путник на магарцу а овај пјешице. Путник никако да се начуди чуду, те га упита: какве мађије зна. Овај извади мараму и рече да она има ту силу.
Они се дигоше да путују, царев слуга на магарцу а путник пјешице. Путник никако да се начуди чуду, те га упита какве мађије зна.
Онда чоек узме торбу с травом те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе.
Еро узјахао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: — Камо, човече, шта уради? Вели (тамо њој матер!).
Вели (тамо њој матер!). — Ти си му послала новац да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице. ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ Отиде једном некакав чипчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе
Један човек идући из вароши кући јао на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнест година, ишао поред њега пјешице.
Сусретне их један човек, пак рече: — То није право, брате, да ти јашеш, а дијете да иде пјешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца, и посади сина на њ.
Мало даље сретне их други човек па рече: — То није лијепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пјешице, твоје су ноге млађе.
Право би било да човек узме батину, пак да вас обојицу шћера. Онда сјашу обојица, и пођу пјешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у сриједи.
Сретне их четврти човек, пак рече: — Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пјешице? Не би ли лакше било да један од вас јаше?
Па онда узјаше на магарца а син поред њега пјешице; и тако отиду кући. КРАЈ БЕЛЕШКЕ О ИЗВОРИМА И ПРИПОВЕТКАМА ИЗВОРИ При избору приповедака за ову
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе.
Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер!
“ — Вели: „Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.“ ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи.
Онда чоек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе.
кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град. Кад дома дође, упита га матер: „Камо ти кола и коњи?
Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер!
“ — Вели: „Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.“ 29. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ, ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кад сам дошао, ауто је већ чекао спреман пред вратима. — Зар нећемо пјешице? — Не, одвест ћемо се колима. — Колима, велиш? — Теби је, изгледа, нешто смијешна та ријеч „кола”? — Тако ....
Врцали су сакакати, обесмишљени „шлагворти” тражећи да успоставе везу међу собом. — Хеј! краљевског двора пјешице! — извикивао је један. — Ко има краљевског двора пјешице? Веза се није одазивала.
— Хеј! краљевског двора пјешице! — извикивао је један. — Ко има краљевског двора пјешице? Веза се није одазивала. — Богаму, ко зна да ми каже што је то? Што му то значи краљевског двора пјешице?
Веза се није одазивала. — Богаму, ко зна да ми каже што је то? Што му то значи краљевског двора пјешице? Други је грмио из угла: — Момци! Чије је рђо чађава? — Глупане! Рђо чупава, а не рђо чађава! — Свеједно!
Није ли можда и наш јадни, домишљала се жена, одлутао тако, све пјешице, у неки страни град, прешао без запрека границу (јер слијепце-амнезичаре, мора да прати оката срећа, као и мјесечаре
Кад би стисла неиздрживост, силазио сам с воза и настављао пут пјешице. Улазио сам у села запрашене обуће, обрастао у браду. Дјеца на лединама покрај пута прекидала су игру и зурила за мном.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Нашао се цар у чуду што то одједном би. Е кад видио да није друге, оде пјешице у своје царске дворе. Све се крио да га нико не види. Срамота је отићи у шетњу на златноме коњу, а врнути се пјешице.
Све се крио да га нико не види. Срамота је отићи у шетњу на златноме коњу, а врнути се пјешице. Завукао се у собицу своју, па ћути и једнако кука.
Онда чоек узме торбу с травом, те објеси о врат, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе.
најмудрији од свега свијета, зато хајде кући, па ми ујутру мораш доћи ни бос ни обувен, ни го ни обучен, ни јашући ни пјешице идући, ни путем ни странпутицом, и донијети ми дар и недар. Ако ми тако не дођеш, објесићу те.
— Зло, — рече он. — Рекао ми је да морам доћи ујутру к њему ни бос ни обувен, ни го ни обучен, ни јашући ни пјешице идући, ни путем ни странпутицом, и донијети му дар и недар. Кад то отац чује, рече му: — Слушај, синко!
Еро узјахао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: — Камо, човјече, шта уради? Вели (тамо њој матер!
Вели (тамо њој матер!): — Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село.
Ћипико, Иво - Пауци
— Лино је, — рече Иву кад је поред њега стао и упитао га хоће ли узјахати. Иво захвали, јер да му је драже ићи пјешице.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
дјевојко, осми данак, ти ми пусти коњица л̓јепом зеленом планином, и њега ми ти покри̓ чистом свилом до копита, — ко пјешице узиде нека се на коња врже, и нека бога моли за душу за Милошеву“.