Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!...
« Устаде и хода по соби, подбочио се рукама, а оборио главу, па броји у памети... Наједанпут пљесну рукама: »Их, опет двадесет пет! Неће бити?« Броји опет. — »Јес' ја двадесет пет пута!
— Добро јутро, учо! Учитељ се осврте, па кад угледа јеину, тек само пљесну рукама и узвикну: — А јој! где је нађе, Жико!... Их, колика је!... — Обиђох јутрос њиву доле у луци.
— Јест, богами! — Па? — упита поп и набра обрве. — Нешто врисну и побеже! — Их, бруко моја! — узвикну поп и пљесну се руком по колену, па љутито привикну: — Пусти узду том коњу, лудаче! Зар не видиш да ћеш се претурити у ту јаругу?
Сад ће доле к Бањи. Поша беше уранила, па изишла неким послом пред кућу. Спази попа и Вују где журно хитају кући, па пљесну рукама и рече готово наглас: — Наопако! Шта је оно сад?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли... Пљесну се од муке рукама и очајнички стаде говорити: Крађа!... У Црној Бари крађа!... Похаран човек у Црној Бари!...
— Доведите ми тога Турчина! — заповеда он. Чим га изведоше пред лице Вождово, Чупић се пљесну рукама: — Дева! — викну он. — Ја сам, Стојане. — Одакле ти?! — Из града. — Ти га познајеш?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сви ви, сви!... Па онда, као да се трже из неког сна, пљесну се рукама и окрете се мени, оштро ме гледајући у очи: — Али наопако, да ти откуд не волиш Ђорђа, па да стога не
Не, богами! Бог је велика заклетва!... Али ви, данашњи младићи!... Онда се пљесну руком по челу: — Ох, шта ја, грешна у бога, радим!... Мећем девојци грану на пут!... Иди!... Иди!... Иди!...
У даљини опазисмо нека кола. Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је. Уједанпут пљесну рукама: — Мара! — Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук. Радоје опали из двоцијевке.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Укр’о зуб! — понови гђа Перса, и скочи са столице, и пљесну се рукама. — Доста ми је, доста! Немој ми казивати, нећу да те слушам! Боље главу да су ти украли.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш? - једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица. За тренутак видех јаку црвену светлост, а онда сам већ био на њему.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Показавши низ белих зуба, он пљесну оног дебелог килавка по стомаку: »Увуци ту ватерполо лопту, момче!« на шта дечаци прснуше у смех, више да отклоне
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Силовитом кретњом Рожљика просто угура гранату у Мулићеве руке као да пуни саму хаубицу, а затим пљесну длан о длан као да их чисти од прљавштине. — Ето ти, готово!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На то му путник све исприча, како га је ханџија преварио и како му је кадија криво судио. У то старац пљесну о длан, и пред њега ступи слуга: — Момче, иди томе и томе ханџији и реци му да га ја зовем.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Аух! — викну Рајко пунилац, па се пљесну по устима и разрогачи очи. — Ја, мајку му, одакле овај! — рече поднаредНик Траило. — Обрали смо бостан... види нас.
Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му се заталаса широки смех, који откри његове беле и сјајне зубе.
— Јеси ли то добро чуо? — Двапут сам му поновио наређење... Накнадно ћете добити писмену заповест. Командир се пљесну по колену и опет уздахну. Онда очајно викну: — Седам часова сам силазио, треба ми двадесет да се испнем!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица донесе две шоље црне кафе, па седе уз њега и узе да се послужи. Влајко је пљесну руком по рамену, то му беше израз велике нежности и милоште, а чаша с водом дрмну се у Љубичиној руци и попрска сто.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама, здравља ти, Кајо, зар сте обоје тако слепи, да не видите са чега је то? — узвикну попадија и пљесну длановима. Моја жена ћуташе, али су јој морале бити очи речите, кад попадија настави: — Нашли сте пријатеље!...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Па зар, Софкице, ти не спаваш и не одмараш се? А ја мислила... — Не... — Ао! Па ти ниси ни јела, мори, ништа — пљесну се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, од како је дошла с купања па
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ово је послидњи дан да сам у овој одићи. Сутра ћу се обући, па иђем у град. Маша пљесну рукама и зовну Цвиту, али се предомисли и зашапта: — Немој ништа говорити, да видимо како ће се зачудити сутра.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ташко Орашко пљесну длановима и четица се умири. — А сада поздрав! — рече Ташко Орашко, а мала чета углас викну: — Добро вече, и добро
Једино што није чула како се стиже у Земљу Ветрова, нити како се хвата златна птица! Цар Пелетин одушевљено пљесну рукама, и поче се спремати за пут. Учини то исто царица с Кнедлицама.
Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе? — пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче. Где их све нису тражили?
На столу, састављеном од две грубе даске, блистао је његов тањир, златан. Од среће мајка пљесну рукама, а дечак јој стави тањир у крило и рече: — Више никада нећеш бити гладна. Пожели нешто за јело!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ На то риба не одврати баш ни речице, Само шину, само пљесну репом по води Па се загњури. — ∙ ∙ — Ту је старац дуго стојô, дуго чекао, Чекô рибу, риба му се више не јави.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ја це могу борити, али ја нећу умети да водим људе у борбу — усудих це да приметим ја. Черњајев це само пљесну по бутинама: — Ето ти сад!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Доћи ћу други пут. Не скидајући свој поглед са мене, проговори: — Како хоћете! Лука пљесну Драгишу по рамену. — Е, сад си, па ти, наишао на мајстора. — Молим, чекај мало...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ми не дају, На мисли ми наводе љепотицу своју, Кад мње нечто силно под пенџером тресну И некто по зиду грозно шаком пљесну. Ја се из' сна тергох, серце во мње дахти, Око не смје на пенџер, кто јест ту да чвахти.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета. Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде.
Гракну орао и окрену се да види шта га то у леђа пуцну. Варалица испљуну карту и пљесну руком: — Добио сам! — Видим! — обори главу орлушина. — Или је срећа, или је твоја вештина тако хтела! На част ти!
— рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа! Царица Плавог царства пљесну дланом о длан и рече доглавницима: — Дајем вам три дана да из мог срећног Царства истребите цвеће. Све!
— Гле, свици! — узвикну будна саса у ливади. — Гле, душе праведника! — прекрсти се стари рибар. — Гле, дукати! — пљесну длановима тврдица, а звезде се спустише још ниже да земљу изблиза погледају.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
црквењака, који се однекле касно враћао, а овај престрашен од необична клемпава чудовишта, стругну преко поља и пљесну у бару, у неко старо мочило за конопљу.
— предложи Лазар Мачак. — Ол рајт! (Врло добро!) — сложи се Ник Ћулибрк, а Вањка Широки само се задовољно пљесну руком по бедру као да ће рећи: — Кад нешто загусти, ту сам!
— Ево, сад имамо кућу! — узвикну Јованче и задовољно пљесну рукама. — Хајде да је погледамо мало поиздаље. Изиђоше из Тепсије и одмакоше се од логора једно педесет корака.
— Е јест, вјере ми. Ђаво је однио, алај ме престраши! — Штроп! — пљесну опет иза самих Мачкових леђа и он одскочи као да га нешто лупи. — Ал си страшљив, мајсторе! — подругну се Јованче.
Вањка одиже један крај пласта ознојен, извуче се напоље и пљесну рукама. — Готово, плануло је! Убрзо на горњи отвор гомиле, кроз који је Вањка вирио док је носио пласт, поче да куља
Николетина је нетремице слушао, а онда се изненада пљесну по кољену. — Чујеш, па и ми би могли вашим путем натраг кроз пећину и усред ноћи изненадити непријатеља на спавању.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кујунџија сам, ама... „носено злато“... бива ли?... — Мори, ћути си, несрећо кујунџијска! — прекиде га женица и пљесну по рамену. — Како па то збориш!... Зашто, инћариш, инћару ниједан!... Све си ти тој направија!