Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Атаман ми је нетремице зурио у очи. Затим се насмејао, пљеснуо ме по рамену и рекао: - Иди, Иди! - а у томе „иди” било је нешто тамно и жубораво, готово налик на тугу.
Затим смо неколико тренутака ишли ћутећи све док се Атаман није пљеснуо по бутини и закукурекао тако жестоко и тако верно да се Рашида прво тргла, а онда насмејала.