Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих круна, у смрт ће да га понесе мирис брезове шуме и сапуна.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Чим је приближиш до зуба, усне — ниси је ни начео, она пљусне. Зато је не гризи без потребе. Не знаш: пијеш ли је, ил она тебе. ГРОЗДОВИ Пчеле се на грожђе окомиле.
се зло враћа злим: Не стигне ни да повуче други дим, А облак, што га је издахнуло, црн Муњом се љутом огласи, Пљусне киша на стрн и на трн И лулу му погаси.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И зашто у дан ведар Док ћуте наша борја Трепне тек један кедар? И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене!
Ћипико, Иво - Приповетке
Бродице и чамци, привезани уз обалу, на махове се крену, гоњени наглим валом што о зид боље пљусне. Кроз конопље бродова фијукне удар ветра и у исти час затресе гранама оближњих дрвета.
о ове суре хриди: овдје море напада своје жртве да их уништи, прождре; а у одмацима, и за најбоље тишине, изненада вал пљусне о хриди, и морска птица, из тмице што се по гудурама од сунца крије, у дубокој ноћи јави се, као да нариче...
Дангуба, прокуњавши, дохвати трстику, надије и завитла у сунце. Олово тек што пљусне, нагло тоне у дубину. Он га прати погледом и — чека... А маестрал још јаче осваја, те блажи обасјану и угријану земљу.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Гдекоме, опет, за грм везану, Оловом врелим очи гађати, Док из дубине чела блеђаног С зеницом црном живот не пљусне... ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје! И цео народ српским именом! Срамота вечна! Вечна поруга!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
царице сатира, И сажежи косе и разгубај усне, И разлупај мрамор нимфијских кумира, И рашчупај недра крв на њих да пљусне. Дубоко у мене зарила си нокте.