Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ГЛАВА ШЕЋЕРА Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крннћа измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове — хита кући, далеко му је...
Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га
— Па ето видиш шта је... сврдо — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита. — А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин.
— А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин. — Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта — рече Радан мерећи господина од пете до перчина. — Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите?
— рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу. — Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола. — А је ли то старо, брале? — упита господин.
— А је ли то старо, брале? — упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече: — Одкако је бога и вола, од онда је и сврдо. — Зар тако старо?
— Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те! — устави га господин. — Шта ћеш?
— Не могу ја — треба мени сврдо. — Добро ћу ти платити. — Аја, не могу никако — рече Радан и пође. — Ама молим те, брале, стани!
— Добро ћу ти платити. — Аја, не могу никако — рече Радан и пође. — Ама молим те, брале, стани! Радан опет стаде, па као затежући се рече: — Та оно, ја ти могу баш и продати; само бојим се да не буде за те скупо?
— А шта цените, брале? — упита господин, радостан што Радан пристаје да прода. — Две рубље. Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо.
Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита: — А шта ти је брале ово? — Ето торба? — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком. — Знам, знам... Него шта си то накуповао?
— Ја, кад идемо у цркву. — Други пут идете боси? — Јес̓, други пут идемо боси. — Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта. — А не бојите се змија кад идете боси? — Јок, не бојимо се!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Чувар од врта, лика ми одлив, с четири реке, истога врела, шуми божанствен, светли незлобив свештено радан слави ми дела. Зрнима грожђа небо се кити. Дишите са мном - бићете сити. Творчева школа лако се учи.
Недеља шушне: Трепнути не смем: пуни ми срце радости рефрен. (Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.) - Негде нас одвеј, пахуљо шумна, врати нам лица.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Оца Радан одавно нема, а мајка дане и сате проводи у бетонској џунгли, за кором хлеба трчи. Кад да са дечаком мало поприча, туго
Не допиру до Радана људски кораци, гласови и сенке облака брже. Као рибица у леденој коцки заробљен живи Радан. Ни птице да пролети, ни пса да залаје, ни листа да зашушти.
Откуд, наједном, она пукотина? Није је било ни јуче, ни јутрос. Откуда сада овде? Уштину се Радан за подлактицу: можда му се пукотина, ипак, привиђа?
— заврте дечак главом, а човечуљак се насмеја и пође ка дечаку. Сада је Радан могао да га види сасвим добро. По својој величини незвани гост могао је бити патуљак, али све остало уз патуљке не иде.
»Не може ово бити патуљак!« — закључи Радан сам у себи, а мали гост, смејући се, рече: — А зашто не бих био? Пре него што остаре и патуљци су деца...
— Малишан приђе Радановом узглављу и додирну му чело својом лаганом руком. — Хајде, устани. Играћемо се! Радан у недоумици саже главу: он је одавно заборавио шта је играо, одавно чак ни с кревета није сишао.
себе покрећу, мада су се сви видари и лекари давно сложили да он никада више неће коракнути, никада устати из кревета. Радан од страха затвори очи: све ово је сан и друго не може ни бити! Када он поново отвори очи пред њим ће бити празан зид.
Добије ли је — он ће свакога дана долазити, али то мора бити њихова тајна. Радан је не сме поверити ни мајци, нити било коме другом. — Сад играј! — шапну Мицко и поверљиво се наже ка дечаку.
— Сад играј! — шапну Мицко и поверљиво се наже ка дечаку. Пажљиво, као да му се ради о глави, окрену Радан коцку и помери скакача неколико пола унапред. Срећа је, изгледа, била на његовој страни.
Срећа је, изгледа, била на његовој страни. Дечаков скакач био је све ближи циљу. — Човече, не љути се! — подругну се Радан, у зло доба, мајко рођена! Патуљков скакач био је на потезу и све брже сустизао Радановог.
Преостало је било само још једно бацање коцке. Дрхтећи, баци је Радан, прижељкујући шестицу-победоносницу. И гле чуда: би шестица! — Победио сам! Победио!
— Победио сам! Победио! — кликну дечак, а лице му обли руменило. Мицко ће долазити. Више неће бити сам! Узе Радан патуљка на длан и само што не крикну од чуда: Мицко је имао његово лице, на исти се начин смешио, мрштио, прекрштао