Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа. — Бог ти помог̓о, Радане! А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана. — Ниси погодио!
— Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. — Ето, чим те погледах, изгубих цванцик.
— Ето, чим те погледах, изгубих цванцик. — Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан. — Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп?
— узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама. — Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане! — Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи.
— А њему скоту — ја! — Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале! — Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега? — И не питај, брате, колико сам.
« Окрени, обрни — немаш куд! Дам му облигацију... — Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!...
— А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више!
Док се чуше срећом и петли... Одскочи му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: »Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно ту је глава шећера!...« И нестаде га.
Таман би насред ћуприје, а одовуд, мало поводећи се, преда њ Радан. — Јес ти то, Радане? — Кум-Мато!... Гле, ти си! — рече Радан као тргнув се мало. — Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па...
Кад беше код вратница да се растану, Радан хукне и рече: — Девет пута, мој куме, није шала!... — Хеј, мој весели Радане! — прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој...
Смотри га наш дугајлија, па се загледа у њ као да га познаје; загледа се још боље, па га зовну: — Јес' ти, Радане?! Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати — откуд ти овде? — Донесе и мене ветар, Радане.
! Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати — откуд ти овде? — Донесе и мене ветар, Радане. Ви'ш, ја с мојим капетаном квит! — Јеси давно из Владимираца? — Прекјуче сам пошао.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу. Па као да и самог слушатеља шаље својим путем, он почиње, занесено, да му слади
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Што је побегла? — Баш зато! Баш због твоје жеље да је држиш у кутији! Воли, али не присвајај пријатеље, Радане! Ни мене не присвајај, јер и ја ћу једнога дана морати да одем.
празнина, када се једнога јутра чу отварање врата, нечији лаки кораци и познати глас рече: — Устани и пођи, Радане! — Мицко! — узвикну дечак. — Не видим те... — И не можеш! — лагана Мицкова рука таче дечаков образ — али ја сам ту.