Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
НАПОМЕНА Језгро ове књиге први пут су објавиле Змајеве дечје игре, у сарадњи са РУ „Радивој Ћирпанов”, године 1973, под насловом Онде поток , онде цвет.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па стога сам мало невесео, Ето, брате, што си знати тео.“ Таку реч је Радивој зборио, Мутно лице мало разведрио. Беше л' сетан баш зато заисто? Је л' му срце као лице чисто?...
“ Кад Радивој речцу ту зачуо, Од срама је кô огањ плануо „Ој Милета, мој Милета, Окле дође речца та ти клета? Ко је жена нек
Украј воде стоји и Милета, Јер он чуо е у граду Цвета, Па усте ли Радивој да бега, Туд је ваља провести крај њега, Па или је задобити тако, Или тако, ил' тужан никако.
Сече Турке, не да да одану... Ал' сад ајде на ту другу страну. Ох мој Боже, где Радивој млади, Шта од Срба, шта од браће ради.
Ох, Радивој, ал' је срца љута, Оће Србе да размакне с пута, Десно, лево мачином потеже, Пада Србин, али не успреже. Једно Српче
Ископаше дубоке се раке, Те ми мртве примају јунаке; Јоште једна рака стоји туна, Ту Радивој лежи и Ајкуна, Ајка грли свога Радивоја. Боже вељи, то је воља твоја...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Сјести ћy за писаћи сто под прозором, окренут ћу му леђа, и писат ћу као да га уопће и нема! ЛXВИИ Зове се Радивој. Студент је агрономије, отхрањен мензашком храном и полицијским батинама.
— Он је. Слутила сам. На први мах нисам схватио. — Радивој. Готово је. Донијели су га на обдукцију. Управ га сад доље сецирају. Тако, дакле. Готово је. Нема више Радивоја.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1837. Јован Суботић СРБИН Ја сам Србин, српски син, Име м’ Радивој; Први ми је завет тај: „С’ Српством падај, стој!
” То рекоше сина оба, Млад Радомир, млад Радивој Својој мајци остарелој У пролећа цветно доба. Сунце сину на истоку, Пред колебом два јунака, С њима мајка, стара
Кад згледаше дворац бели, Протрну им корак смели — Они иду — иду споро... „Радомире, драги брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате!
! Брат још зове, — он презре га И с вилама у двор бега... У светлости и у тами Радивој пред двором чами. Болови му груди стисли, На спасење брата мисли.
Људски сине Од прашине, Знај, путниче, Самртниче!... Грозна песма њиних грла У двору је тек умрла. — А Радивој на гроб гледи, Реч с усана тече бледих: „Авај, брате!
Што си мени зад’о беде?” Зацену се: „Збогом! — ,Збогом!’ од гроба се одзва њему... Млад Радивој, вичан свему, Даље пође сталном ногом, — Својим путем даље дође И ишчезе у горама.
Там’ под чарном оном под последњом гором, Које круна, сунце, вечном блиста зором, Млад Радивој лежи под нагнутим крстом.
” — Подробније о иришкој куги в. и Радивој Симоновић, Куга у Срему 1795. и 1796. Опис помора са особитим обзиром на културно стање ондашњега народа.
Ћипико, Иво - Пауци
Гдје је то? Војканов син, Радивој, момче ониско, окошчасто; али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели
И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу. Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама.
—Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу. Цвијету је замјерио Војканов син Радивој. Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо, сједи једно до другога на камену.
Највише, докони, разговарају, и, погдјекад, кад му бијес дође, Радивој је погна и — гоња је. Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је раста и поплашених очију,
Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је раста и поплашених очију, па насртљви и летичасти Радивој лако је савлада.
Отац јој је купио ђердан и платио газда—Јову шупље плете за здраве, а равно их је двије стотине! Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собом повести.
Цурика је недјеља близу, а Цвијета још није никоме у кући рекла што Радивој намјерава, а најпослије, премишљајући, одлучи Ради се повјерити: с њиме је слободнија, јер је он најразговорљивији и
Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе? — Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде!
— Један је бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити! Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме.
И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје. Цвијета већ је сустала, заморила се, па у добар час и Радивој се смири. Обгрли је.
И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје. Цвијета већ је сустала, заморила се, па у добар час и Радивој се смири. Обгрли је.
— пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану. Петар плане: — Нећеш, момче, што си намислио!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Не знам да ли вам је причао. Ових дана се вратио с робије онај несрећни каплар Радивој. Још млад човек, а неће га нико у службу. Павле Чајновић му даде место, и то баш у кући њиховој!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ Вино пију Новак и Радивој а код Босне, код воде студене, код некога кнеза Богосава.
“ 54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ Вино пије Новак и Радивој у зеленој гори Романији, служи њима дијете Грујица.
Ал̓ говори дијете Грујица: „Не лудујте, младе Сарајлије! Није оно јелен и кошута, већ је оно Новак и Радивој, а ово је дијете Грујица!