Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' је Стојан на крајину макâ, Па он чува стражу од Турака, И давно је како тамо крену, Њему Раде иде на измену, Радивоја побро Гојко прати, Па га моли и овако брати: „Хајде, брате, хајде, Радивоје, Да ти злато ја покажем своје.
“ Тако Цвета, па лице одврати, Својих мисли јађаних се лати, Од образа сузе јој удрише — Радивоја јади покосише, Од јада му пуца срце живо: Зашто он баш да јој чини криво!
Миленко је скупио дружину, Па кренуо некуд на Крајину. Ал' на дому нашô је другога, Та другога, Радивоја свога, Па му каже што је и како је, Каже њему и за злато своје; На све стране света големога, Каже, нема чеда
дубоке се раке, Те ми мртве примају јунаке; Јоште једна рака стоји туна, Ту Радивој лежи и Ајкуна, Ајка грли свога Радивоја. Боже вељи, то је воља твоја... Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, а ја идем живим.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Па опет кораци: осјетио да хвата дријемеж, те се тргнуо. Горе доље, горе доље. Гледам Радивоја. Гледам му онај ожиљак у ошишаној коси над челом. Сад опет спава, примирио се.
То ми чисто кида живце. Горе доље, горе доле. Кад ће већ завршити ова ноћ! ЛXИX Опет сам сâм у соби. Јуче су одвели Радивоја. „Хајд' здраво!” — опростио се са мном. „Знаш, много ћеш ми недостајати. Бит ћу јако, баш јако сâм без тебе!
— Радивој. Готово је. Донијели су га на обдукцију. Управ га сад доље сецирају. Тако, дакле. Готово је. Нема више Радивоја.
Значи, издржао је и овог пута. Издржао је, али га више нема. Нема више Радивоја. Касније је дошао и млади доктор и најавио ми: — Сутра се иде на операцију. Одлучено је. Дакле ипак! — ...
И вук сит и коза цијела. — Да. Вук сит и пресит а коза здрава и читава. Само Радивоја више нема. — ... Дакле, припремите се за сутра! — рекао је устајyћи и потапшао ме с овлашним охрабрењем по рамену.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сјајна мета на истоку У земљама бољег света Радивоја тавном оку Већ једанпут већ затрепта, — Он радости сузе проли. Ал’ још само брдо једно Мора прећи момче бедно!
Ој, путниче сваки, пред споменом клечи! Обожавај сталне Радивоја труде: Он раскрчи тешке довде теби путе!” Браће стопам, многи путник следи И гробове браће редом гледи.
Путник један, када буде време, Попеће се на врх мете лепе, И тај ће, за труде Радивоја млада, Утешит му мајку од њенога јада. 1847.
Ћипико, Иво - Пауци
Петар му пријечи, а помажу му неке комшије, ради цуре пизмени на Радивоја. Али пријатељи Радивојеви нађоше му се у невољи, опколише га и, скупљени, у гомили, продиру напријед.
И упита сестру: — Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју? Цурин поплашен поглед паде на Радивоја. —Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде. —Хоћу! — прихвати сестра и привине се боље Радивоју. — Добро је!
—Не замјери, опрости, Раде, није до мене! — љубећи га, вели му на одласку. Оне ноћи кад је Цвијета одбјегла Радивоја и, поплашена, дотрчала својој кући, пљуштила је киша. Мокра, дрхтећи од узбуђења, сједе уз запретано огњиште.
Те ноћи прелџије у Петровој кући нагађају ради чега Цвијета одбјегну од Радивоја. Стриц јој Петар вели: — Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету није сваку ни
Али, ко би знао? Ипак, кажу да се једне ноћи вратио из вароши пијан као сјекира, и, не нашавши у кући Радивоја, крадимице прилегао уз Цвијету...
—Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — Али Цвијета, разумије се, одабра сама Радивоја... па ко јој што може?... — Не разумијеш, — љути се поп Вране као за се и ућута. ...
Али мало времена иза Радина вјенчања законитим путем, једнога љетњега поподнева одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурски ковчег, покупивши у њ све своје што је Радивоју у прћију донијела.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Оде Раде преко горе чарне, Новак оста под јелом зеленом а са своја два нејака сина. Но да видиш дели-Радивоја! Кад изиђе друму на раскршће, лоша му је срећа прискочила: сусрете га Мехмед Арапине са његових тридесет
делије, те увришко сабље повадише, у хајдуке јуриш учинише, не даше им пушке истурити, но тридесет глава осјекоше, Радивоја жива уватише, везаше му руке наопако, везана га воде кроз планину, а нагоне те им попијева.
планину, помоли се тридесет делија; сваки носи џиду на рамену и на џиди од хајдука главу, а пред њима Мехмед Арапине Радивоја води савезана, и он ћера три товара блага, право иде друмом низ планину; доке паде у бусију тврду, ал̓ подвикну
Новак кићене сватове, све сватове из горе Хајдуке: кума куми Бороја хајдука, старосвати Средоја хајдука, а ђевери дели-Радивоја.
ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила, — да од кога, веће ни од кога, од Новака и од Радивоја! Да, л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку? Да л’ ми сестру у црно завити?
Изгуби ме Грче на мејдану!“ Но ето ти дели-Радивоја, голу сабљу носи у рукама, право иде Грчићу Манојлу: „Стан’, курвићу, Грчићу Манојло!
Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити, но причекај дели-Радивоја, да јуначки мејдан дијелимо! Рече њему Грчићу Манојло: „Ближе к мене, чича Радивоје! Ближе к мене, да се ударимо!