Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Мрак је јоште, једва зора зори, Стоји јека по шумнатој гори, Јеку чине коњаника двоје, Милета је то и Радивоје. Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да пооде Рајка Жеравицу.
Једно Српче помоли се Богу, Пушком ђоги сломи предњу ногу, Опет пали једно момче чило, Радивоју саломио крило: У рамену сломи му десницу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Хоће, хоће, не брините! А ја ћу се постарати да вам набавим нови календар. Разговарали смо о Радивоју. Она као да зна нешто више о њему. — Замислите, изгледа да је ухапшен на пријаву неког апотекара из његовог мјеста.
Ћипико, Иво - Пауци
— снађе се Петар. — Води је без очева знања ... Није поштено! .... А ево комшије Павла! Што она, поред овакога момка, Радивоју воли? — Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли. И упита сестру: — Цвијето, коме волиш?
И упита сестру: — Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју? Цурин поплашен поглед паде на Радивоја. —Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде. —Хоћу!
—Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде. —Хоћу! — прихвати сестра и привине се боље Радивоју. — Добро је! — закликташе Радивојеви друзи, и часом пиштоље натегавши наложе, и цика пиштоља разлијеже се чаршијом...
не бих, па ето... —А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт. — Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити.
Једне ноћи она га намамила, кад Војкан остаде пијан у вароши. Било те ноћи вријеме, грмљавина, киша, а ђаво жена вели Радивоју: „Лези уза ме, страх ме од времена”. —Их! — закликта једно момче. Била је тучна!... —Причај што би!
поподнева одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурски ковчег, покупивши у њ све своје што је Радивоју у прћију донијела.
Илија хтједе да кћер врне Радивоју, али се она приљуби уз Раду и не миче се стопе од њега; с њиме и у поље иде. Раде је пита рашта опет одбјегну свога
пута по њу, моли и пријети, и, опао у лицу, пристаје уза њу, али Цвијета ћути као да је нијема, и неће да га погледа. Радивоју дотужи па пође у свијет, на радњу. Он из села, а Павле у кућу са пријатељима по Цвијету.
Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече да му увијек по штогођ од наднице закида.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Арап паде у зелену траву, а допаде Старина Новаче, сабљом ману, ос̓јече му главу; па допаде дели-Радивоју, прес̓јече му тенеф на рукама, а даде му сабљу Арапову. Мили боже, на свему ти вала!
их здраво натраг повратила поочиму Старини Новаку; њему млада бјеше оправила у јабуци стотину дуката, а сувише чичи Радивоју, оправи му сабљу бабајкову, па овако млада говорила: „Ето, побро, дара свакојака, што си мене био у невољи“.