Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. — Много којешта мислим, брат-Радоване... Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!... Да, да, тако је то!
— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?... Зна то моја Стојна боље него ма ко... Мађије су оно!... Хе, главо!
— Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. — Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...
Учитељ је дрхтао. — Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!... Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио! Он досада није ни мушицу увредио... — Ти пиши што ти ја заповедам...
Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: — Па шта сам ја учинио?... — Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!... Сирото дете!... Ено паде!...
— Одавно те нисам видео, Радоване... — Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је!
— подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли?
То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много?
— Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!... — Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо...
Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече. — Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће.
Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје?
Никуд ти нисам пристао овако грдан!... Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду! — Е, е... богами, газда-Радоване — поче Сима као да се затеже — оно ја бих ти као и скинуо... ама шта ја знам ко ти је то натурио.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад самвика неће, Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа. Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже.