Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— виче однекуд из кукуруза командант дивизиона. — Радомире, пали! — загрме својим гласом потпоручник Александар. А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже... прогута пљувачку, затрепта очима.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
потпоручници и то: Иванко Обрадовић, Владимир Јоксимовић, Драгутин Кнежевић — сада професор негде у јужној Србији и Радомир Милаћ — сада београдски адвокат; од којих су прва двојица покојни.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
А продужио је то, мислим, Радомир Константиновић у Философији паланке: саздао је додуше мајсторску, али зато и погрешну представу о типично балканској
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
188 Тако мисли и Радомир Константиновић када 1954. године самог Станковића назива „примитивац, еруптивни, сензибилни и интровертирани
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— По кукњави. — Јест, јест, чуо сам и ја — додаје други. — Кукали су обојица углас. Престали су тек онда када је Радомир сручио у ров две бомбе. Ја сам баш у тој смени био. — Лепо. Потребна су ми, дакле, петорица. Ко хоће? — Ја... ја...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” То рекоше сина оба, Млад Радомир, млад Радивој Својој мајци остарелој У пролећа цветно доба. Сунце сину на истоку, Пред колебом два јунака, С њима
Ој, та стани, Ту остани, Види лице У краљице Как’ се смеје! Гле је, гле је! Ој, путниче, Самртниче! Млад Радомир занесе се и на виле обазре се, Краљица се на њег’ смеши Кано сунце свет кад крепи.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Најпре Радомир Константиновић (1928) објављује романе као монотоне трактате на најопштије теме, да би касније сасвим прешао у есејисти