Употреба речи радости у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

у животу милило, што ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости. После мале почивке отац се обрну меки.

“ После се диже и одреши врећу. Мени синуше очи у неисказаној радости. Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. „Грлице, једи!.

Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености. Склопила је наново очи и ћуташе као обично.

је тако као да му се већ десила нека несрећа; а корак му беше тром, лен, као у човека који иде некуда где се никаквој радости нема надати, а после диже суморно главу и стаде ми приповедати: — Тако, пре неколико година, ишао сам са мојим

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

| 104 Рибари Рибари, извлачећи мрежу из реке, осете да је врло тешка, почну викати и скакати од радости, ублажавајући дан и срећу своју. А кад једва извуку мрежу, нађу у њој наместо рибе великачак пањ и мрежу сву искидату.

Ко никада није чувствовао горест скорби, он није кадар ни праву сладост радости чувствовати. Ко хоће да је његова радост словесна и разумна, а не само чувствена и скотска, он се мора за многе ствари

Радост и скорб две су сестре, вели наша басна. Сад да видимо која је од њих паметнија. У радости и благоденствију човек заборавља себе и бога. А друга сестра што чини?

Сиђите, дакле, да сви скупа ови радосни празник празнујемо.” Онда и петао, чинећи се пун радости, викне: „О слатких вестиу веселих гласова!

Покојни Гаврил, молдовски митрополит, гледајући своје робове Цигане гди скачу и певају као да не | знаду што ће од радости чинити, често би рекао: „Та бог их видио! Ништа не једу него мамаљигу; откуд им оно весеље у срцу?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Сад Теодор пун радости рече: „Добро ће бити”, пак он написа писмо овако: „Поздравље теби, брате Теодоре, од мене Црнога Ђорђа и од Јакова

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила и носи његов поклон. Пупавац види и топи се у радости. Време је пролазило.

Ето, велим, учитељу да ујдурише. — Баш ти хвала, Жико!... Их, благо мени! Дајде, дајде! — рече учитељ Грујица, пун радости што је добио тако ретку тицу јутрос на уранку, па узе јеину и однесе да је некуд склони.

Указ се отегао с краја до на крај свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали — и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А Крушка? И он је цањао сјајне снове. Није се могао скрасити на једном месту. Груди му набрекле, а срце игра од радости. — Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке. Повучем страну једном, и он добија...

А мало сам пијно и ракијице... — Ако, ако, Маринко!... Ти си мој, ако!... Маринко развукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази. — Хвала ти! — рече. — Него, знаш шта, Маринко? — Шта?

— рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!... Иди, Симо, иди!... Сима не умеде чак ни сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже. Алекса саже главу и оста на месту као укопан!...

Поп ће Ивану рећи да је турска улизица, а Иван попу да је лоповски јатак. Турчину заигра срце од радости. Он виде већ живу, остварену слику с пред очима. И загрли Маринка. — Алал ти вјера, соколе!

Нађе се чова па закла из пушке!... Причам ја Стојану, а њему мило. А тек проти Николи!... Он није знао шта ради од радости!... Знаш шта је казао? „Тај Станко”, вели, „није лопужа!” Ја сам чуо од Деве зашто си ти отишао у хајдуке!...

Бога ми!... А сад... сад ћу ја друкчије и другом казати. Крушки је играло срце од радости, али се он савлада. — Нећемо о том говорити!... Него... Лазар је мени на срцу!...

Чуо сам ја, али нећу казати од кога... Него хајд, хајд!... Видећемо и то!... Лазар изиде. Срце му је играло од радости... Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке. Па му се чинило да се и она оголела дрва смешкају на њега.

Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке. Па му се чинило да се и она оголела дрва смешкају на њега. У радости мало те не заборави увратити се попи. Био већ и прошао његову кућу. Онда се врати, уђе у авлију, па затим у кућу.

” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. У Маринку се јави звер. Срце му залупа од радости што му дође тако на згоду. — Ето, и ти се још заносиш!

9. ПРОШЕВИНА Маринку је играло срце од радости. Он је чисто видео ону одлучност на лицу Иванову. Премишљао је само о томе како и шта да ради, те да се Иван више не

Ја чикам цуру да каже нећу! — рече Крушка и потапша Лазара по плећима. Иван се хтеде заплакати од радости, видећи како Крушка мази његовог Лазара. — Деде, сједите људи! — рече Крушка, показујући на диван. — Ево и духана...

! — Отац ме је истерао из куће. — Истерао?! Баш зато што ниси хтела за Лазара, а? — Зато! Станко скочи од радости. — Знао сам то!... Ко?... Ама зар она поћи за Лазара?... Да јој дају меда и шећера, она би опет окренула главу!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Јаук је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа последње од свију вечери. Мирно, на стени, стоји огромно распеће.

Жена извади из своје косе цвеће и чиоде, огрну се власима као сенком, и закликта од радости. И поче да игра као пламен, као зраци, као сенке, као жито, као таласи, као змије, као мачке, као ноћне сабласти.

На очи јој ударише сузе радости и усхићења. Кад се враћаху у град, био је већ пао мрак. Локве у пољу биле су пуне звезда и жаба.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Нико ме више не воли до тебе! — Ћути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја! — Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила? Ја бих пре умрла него што бих дала да ти неко рекне окорне речи!

Боже, кад она дође! Поп ван себе од радости. Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку. Жèнâ пуна кућа, па се само вајкају: „Леле мене, како је

Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој кући. Поп од радости ни говори, ни ромори, само брише очи, и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала! Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима (јер добити три крајцаре уједаред — то није доживео још нико

кренула у цркву ни да чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол!

Ала би се секирала и кидала она дебела! Еј, моје радости онда! Да је питам сад — вели гђа Сида, отварајући прозоре да се промаје соба — да је питам: кога ће то да обријају!

— Теши је прија Макра. — Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!? И обе прије заплакаше се сад опет од радости.

— Теши је прија Макра. — Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!? И обе прије заплакаше се сад опет од радости. Сврши се венчање и сватови се вратише, заобишавши далеко унаоколо, вратише се још бешње но што су отишли.

јер се све клања од смеха гледајући на децу која се потрпала задовољно у кола, па се смеју од великог задовољства и радости што се »возе«... Дакле: ово најмање је Сида, оно веће Макра, оно још веће је Ива, а ово највеће је Рада...

« А нисам јој ни каз’о да ћу јој купити мараму: па да ви’ш њене радости кад прекосутра увече нађе нову мараму под јорганом!... Е, та само то ће ми вредити сто форинти!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Разговарају се. Чекмеџијић се нешто хладан и поносит показује, а њој очи од радости играју. Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их.

Гледићка га хвали како лепо пева, а он да искочи из коже од радости. Тако после поноћи устану. Гледић не пушта их никуд, ту ће преноћити.

Сад све знаш, дај преко писара преписати, па суду предај. Ту је и Мица. Кад је све то чула, скочи са столице од радости. — Па, ма била Алка само на један дан, један сат затворена, задовољна сам.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

га магла стаде гушити, пити му душу, што је само пре неколико часова, још то пре подне, требала да буде гоњена једној радости какву раније никад није познала.

дан ретке среће и он, искидан прошлим невољама, потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве радости очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад шта?

Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао. Јест нашто се варати? У целој природи осећам нешто потмуло. набујало, надошло и сочно што

Кад само помислим да интересујем жене, ја осећам како у мени придолазе нови таласи животне силе и радости. Јер ја волим све жене света и сласт да их заводим најслађе ми је пијанство живота, и јер свака има бар нешто што она

такмичење, у немирном, живом комешању и напетости корисне акције, кад срце дрхти да искочи; у оном дивном елану радости, у раздраганости оној што и оно учествује у пуном животу и стварању.

У невиђеном делиријуму радости пијана гомила бурно вриштећи заглуши га. — ...Цео систем човечанског живота... у божанској енергији карактера.....

а љубав према овој груди, љубав према овом великом гробу домовине... Али нова, махнита., безумна, луда експлозија радости угуши последње његове речи. — Живео, живео, живео! Онда сви појурише, па шашаво кидисаше на њега и опколише га.

Африка

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се

Домаћин, полурасплакан од радости што у овој пустињи после ко зна колико времена добија госте, боемски је и пустињски срдачан.

О лепота и пијанство трпљења и васкрснућа! Оне скачу са рамена младића и играју своју игру младости, радости витких детињских удова, лепоте те ране женствености.

И колико распусне, прашумски запањено и фатумски распусне, у својим покретима. Оне насрћу пијане од ужаса и радости, на наге урођенике који су у кругу око њих, на моје слуге, и са презањем додирују се само мојих давно изгужваних и

Затим човек под маском чини покрет да би да их поједе и сви околни, у ужасу и радости, деру се: — О, о! Младићи одлазе трчећи, над њиним плећима сијају жарко на сунцу гривне и круне свештеница.

дани који су ме усрећавали, већ, као и одувек, вера у бескрајну лепоту онога што тек има да дође: да дође са много радости и са много трпљења.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Све се било ускомешало. А било је око њега и смеха. Почели су неки, од радости, и да се смеју, а тај смех није био као што је у другог света. Чинио се као да неке гугутке у њима кликћу.

Њене зелене очи биле су светле од радости. Пала је на Павла – који је био застао у улазу, да се распита, јесу ли му братенци, горе, у соби.

Петар је остао ћутљив, и дурљив, цело то вече. Варвара је имала сузе у очима, од радости, и није поглед скидала са Павла.

Долазак његове ћерке у госте – која му није одмах рекла да напушта мужа – био је за капамаџију једна од оних, великих радости, које су, при крају живота, ретке, и последње.

Чуо је, каже, да је Божич пуштен из ареста и да се вратио кући, па није хтео да смета, у тој породичној срећи и радости.

своје прве жене, и њених врлина, он је жену био, не само отуђио од себе, него и ућуткао, тако, да му више, ни своје радости, ни жалости, није поверавала.

Напад на њу, има Вишњевски, животом, да му плати. Преизрјадне, прекрасне, преслатке – каже – чекају Варвару, радости. После дуге беде и многих страдања, родиће. А рекла је, да ако роди мушко, да ће му наденути име Павле.

Са осећањем велике радости, у себи, Исакович објаха, још једну осмицу, у лаком галопу, кроз пљесак, а затим заустави, пред ложом, пред коју је

Петар је, тих дана, од радости, од весеља, био као полудео. Није дозвољавао жени да му сина повија. Каже: „Шта ти знаш, дете сенаторско?

Теодосије - ЖИТИЈА

И ушавши сви у цркву светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели.

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити?

Нека ми буде доста весеља и радости с вама, земаљске владавине а уједно и војевања, јела и насладе богатства и трпеза и сваких светских красота малолепних

када је син пришао оцу да га целује, и када се удостојише давнашње жеље да један другога виде — о, неисказане њихове радости, што је не умем описати!

“ Видите коликих се радости лишише због малог. Види и опет колико је милост драга: „Ходите“ рече, „Благословени Оца мојега, наследите спремљено

А када је ово чуо добри христољубиви Стефан, неисказане радости пун говораше: „Шта ћу вратити Господу за све што ми даде?

беху заједно у цркви на молитви“, као што се каже у Делима апостолским, „ломећи по домовима хлебове, и примаху храну у радости и пространству срца, хвалећи Бога за све.

И пошто је ово тако било, и пошто је била свршена божаствена литургија, у радости и весељу великом седоше за трпезу, јер и дан се већ преклонио. И тако одоше на починак.

и браћа су с Божјом помоћу све добро управљала, и све више напредоваху, јер живљаху у Богу и у великој радости и весељу беху душе њихове у Господу. Ђаво, који од почетка мрзи добро, успео је да подстакне завист према њима.

својима, што помишљаху да ће тешко када примити од цара, а сада изненада чуше да им се ово дарује, од неисказане радости падоше на земљу, поклонише се цару, и оправдано, јер се обогатише светим више него многим богатством царских ризница.

И тако сви с царем на светлој трпези у радости и у великом весељу утеху срца примаху. Потом краљ Владислав, спремивши царску багреницу и све што је потребно за

Краљ и архиепископ са епископима и игуманима и са благороднима многим, сви заједно, и мало и велико, у радости великој са псалмима и песмама ношаху светога, и дошавши до манастира који сам тај краљ Владислав сазда, у место које

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима.

Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза.

Ова народна уметност изражава осећања радости, благости и одушевљења. Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари.

Ове су особине супротне онима код људи динарског типа, који и у патњама и у радости често пуштају на вољу својим осећањима: говоре, казују све патње, певају и покликују, хучу и јече, свете се и жртвују.

Превлађују смеђи и плави. И они имају своје радости у животу и жељу за животом. Јер и несигурност има степене: од веће сигурности до ове минималне, и људи се на њу

Задовољство им чине органске радости људскога живота: да су сити, да им је топло око ватре, да се жене и удају и да добијају децу.

Имају и своје „великданске“ радости, када се обуку, нарочито жене, и тада су ситији и одевенији међу њима они који се цене и којима се указује почаст.

Крећу се погнутих глава, ћутљиви, чврсти према тешкоћама, равнодушни, гневни без жестине и победиоци без радости, они не певају!

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Желим ти други пут бољу срећу! Кад угледа своје пријатеље, Шаров од радости узе цичати и ваљати се. И њему Миш пророк прегризе уже око врата и тако му даде пуну слободу, коју сироти Шаров није

— Зар ономе неваљалцу Жући да даднеш онако фине кошчице, ономе лопову Жући, који се од радости удебљао откад је нестало чича-Тришиног доброг мачка Тоше!

Чича Тришо је видио из млина завршетак те велике борбе, а кад је још препознао и свог Тошу, скочио је од радости као јарац, бацио увис брашнаву капу и повикао: — Овамо, Тошо, стара хајдучино, да те твој чича загрли!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Њуби је.) Ово је за тебе. (Даје јој букет.) ВУКИЦА: Хвала, тетка! АГНИЈА: Па како је, како је; јеси ли већ сита радости? ВУКИЦА: Ох! Да! (Разгледа букет.) Гле, како је то лепо цвеће! АГНИЈА: Сама сам га бирала код цвећара.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Обузимало ме је нешто што сам осећао само на погребима, али и једна врста радости: оживећу их! Седећу нешто дуже ноћу и они ће васкрснути на хартији онако како ја будем хтео, или како они буду хтели.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чамча се мало поднапио, па час пева, час опет изиђе напоље, па од радости скаче, час трчи по авлији керећим „трапом”. — Ух, ал’ ћемо код куће имати шта приповедати!

— Софро, добро је, продали смо вино; прежимо коње, одма’ га морамо однети. Господару Софри светле се очи од радости, смеши се. — Ово је први дан срећан. Брзо коње упрегну, седну и зачас су онде.

Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости. — Нисам ти казао да ћемо продати? Штета што нисмо више понели. Но још нешто.

Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан. Кад је отац дошао, а сви од радости кличу: „Дошао је отац!” „Дошао је господар!”, а Пера на то тек: „Па онда?” Њему су још и сада ноћашњи кечеви у глави.

Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци, сваком каже: „Мој Шамика свршио је школе, — свршио је

Мати и сестра, игра им срце од радости, са Шамиком се диче. Господичне, кад се Шамика шеће, отварају жалузине, или потајно извирују.

Што се купаш у мору? — Фалио сам што сам тако писао, али фала богу кад се видисмо здрави! Радости нема краја. Ту се сад све унесе. Шамика је гладан, па седне с њима за сто и поруча.

Четврти дан је пургербал. Шамика седне на саонице, понесе билете па управо одвезе се у Ш. Фрајла-Лујзи од радости срце игра. — Ја сам тако слободан опет моје подворење учинити. До три дана је опет бал. — Извади билете и преда.

Катица се суши, види да неће дуго, а у кући, на овом свету нема за њу радости; готова је полазити на онај тајанствени свет, о коме још нико не зна ништа, у нади да ће се можда . . .

А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу. Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ,

Црњански, Милош - Сеобе 1

Особито ако би јој се муж изненада вратио. Осетила је и то да јој прељуба неће доносити неке радости. Могла је то учинити исто тако, ма с ким другим, сутра опет, а да јој не изгледа баш нарочито нешто важно.

Сети се и брака у коме је била тако сретна. Рађала је децу, сељакала се, али не знајући никад ни куда ће, ни зашто. Радости њене и жалости долазиле су потпуно случајно, а најмање по вољи њеној.

Тако је без неке нарочите радости, али и жалости, пропустио изасланство што је тражило барона Беренклау, да му преда варош и једна кола, на која беху

Нагрнуше, тако, одмах првих дана пролећа, кроз Баварску и Аустрију, урлајући од радости и ломећи ђумруке путем. Ишли су за официрима певајући, нестрпљиви на одмориштима, неиздржљиви на ноћиштима.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Рађање новог људског бића у таквим заједницама праћено је првенствено осећањима радости и среће, али и неким другим, негативним осећањима, што открива амбивалентан однос људи у традицијским заједницама

дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости весеље и срећа, у жалости утеха и разговор; и помози, Боже, да дочекам и да венчам и опет и његово да крстим!

деду зато што су према њима добри, благи и зато што се с њима слободно играју, шале, и од њих се деца „највише надају радости“.¹¹ Браћа и састре.

Игре обогаћују, осмишљавају живот деце и буде њихове животне радости, а истовремено подстичу и задовољавају потребе за чулним, моторичким и духовним задовољствима.

просторном и временском оквиру, према правилима обавезним за све учеснике, а прати је снажан осећај напетости, радости и задовољства, као и свест да је она „нешто друго“ од обичног живота, каже Хуизинга.

здравиц и пословиц вскрывает отношение к детям мужского пола, как к величайшему счастью, самой болышой ценности, радости и истинному благу: На чункун унуци да оставиш! (Праправнуков тебе!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За сопствене душе тамничаре, за радости својих троваче, за оне што вичу кад им се плаче, кад у нежности грезну, што уходе себе као туђина, за пушкарнице срца

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују само урлање пијанаца и завијање паса у авлијама,

То је дуго очекивани поклон без радости. Ви сте она уморна дама која полази на летовање као што се одлази на издржавање казне.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Бјеше му као топцу који се спасао на какво пусто острвце, гдје је слаб изглед на скору помоћ, те, након прве радости, настаје страх од мрачне будућности.

— у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама. Ваше лице сијаше од радости! Ја вам викнух: „Ето све бјеху на броју, осим пауна!“ А ви одмахнусте само руком и рекосте: „Бог с њим. И не треба нам!

Занаго, једва би чекала да од нас побјегне, јер је и онако мало радости имала у нашем дому. Па да ти право кажем и сада ме срце боли кад о њој мислим, јер нијесу то године кад је ласно

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Глас елементарне радости пред непорецивом лепотом света, пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних збивања у

Толиком здрављу, толикој радости и добродушности, ми данас можемо да верујемо само у дечјој поезији. Зато су се наведени стихови, првобитно писани за

животно искуство сам сам га стрпљиво стицао Из врло жилавог присуства Неразмрсивих чворова Од краткотрајних радости И дуготрајних болова У току свог дугог века.

Петра живе у песнику као вапај, и буде се снагом вапаја: Велики чобанине, сиђи с планине и врати нам одузети сан и радости одавна прежаљене и заборављене.

Јединство човека, природе и моралних закона, наслућено у детињству, остало је као трајна мера смисла постојања. Радости доживљене у старој сељачкој кући никад се више неће поновити, нити ће им се неко друго задовољство по снази

на сваком кораку, воли и заступа, и уме, боље него иједан наш савремени дечји писац, да искаже његове жеље, стрепње, радости. Питање колико је то исказивање за поезију важно претходно сам већ размотрио (в.

Из бројних звучних подударности настао је свет једне поезије, та поезија. Има неке непромишљене, големе радости у начину на који Ршумовић употребљава те, такве, најзвучније риме.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ја појући идем проз мрачну гробницу У предјеле св̓ јетле вјечите радости Да глас моје лире с гласовима слијем Лика бесмртнога код пр̓јестола Вишњег.

У тим првим његовим песмама раздрагане младости и животне радости осећа се мало животно искуство, површност сасвим обичних осећања, управо осећаја, наивна младићка разузданост.

Просто, природно, искрено, он је певао оно што је уистини осетио, болове и радости свога срца. Интиман тон, непосредност осећања, топлота која све то загрева, чини велику драж ових интимних и истинитих

декорацијама и међу простим али срдачним »људима старога кова«, за које у животу нема проблема али има животне радости.

Милићевић, Вук - Беспуће

А он га је само гледао, заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто.

— И привину је чвршће к себи. Она му се ропски покори, без воље и без радости. — Ви волите ову у вашој кући, — каза она поново, одлазећи, уморним и туробнијим гласом него прије, без икакве

И често пута она није знала да ли га воли, презире или мрзи, и пушташе да јој сузе замијене мисли. Без икакве радости, она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости! А тек кад је прочитао у »Одговорима уредништва«: »г. Ј. М. у *. Што си заћутао?! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.

Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе,

Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје. За ме раку ти копати поче, Дела копај, ал' побрже, чоче!

“ — „Ох нек сам твоја, па сретној не треба, Кром тебе, више ни Бога, ни неба!“ То рече она у тужној радости. Смилуј се, Боже, па ми јој опрости!

луче ита На та места страовита, Костурницу обасјава, Де му срећа мртва спава, Поломљене каже кости Од његови сви радости, Замукнуше тужним муком, Што он поби својом руком. Ох, да му се само даде Време врнут уназаде!

Не рони више њег'во око сузе, Одлетио је туге мутни облак, Умилно гледи радости сад небо, Весела сунце из ока му сија: „Заш да на стену ја се не пужам? Високо што се њезин стрмен диже?

На крај је гаја веће дошао, Небеске радости га прође зрак — Из сене нешто гледај амо с' блиста — Одела њеног то ће бити крај. „Да то је она, ја се не варам!

Јер он има красна сина, Гледећ кога пун радости Опомиње се милина, Што имаде у младости. Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту горку

Ох радости пусте за јунака! Пред њим тече из кама водица, Бистра, брате, бистра кâ сузица. Паде јунак, напи се водице, Те још

Очи њему од радости горе, Право краче стазицом на дворе, Већ и њега неста у дрвећу — Помоз', Боже, и подај му срећу! Гле од кама ...

умиљате, Мисли јунак на кићене свате, И на Цвету и њино венчање, И на дивно с њоме живовање, Те му срце игра од радости... Ој младости, убава младости! Само онај за тебека знаде Који драго на срцу имаде.

Сред радости, чуда и дивоте Мал' међ браћом што не би греоте, У малу се длаку не поклала, Ал' и није, богами, ни шала Таки Мисир

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања.

Нагледа се мој дјед Раде разноврсних чуда, и радости и жалости, стиже и да крсти, и да вјенча, и да укопа, наради се и посуста.

Тамо сам се ја с њом и у радости и у жалости, толико пута сита наразговарала. Ту ми неће бити жао ни умријети. — Па пустише ли је у шталу?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу госте...

а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће. И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо!

И пригрљену, потпуно припијену узаме, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах! И место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна велика, тешка, туга... Сузе ми навреше.

не ђипи, нагну се над земљом и ослушну; па кад чу како вода издалека долази, оно њено милење, тих жубор, баци од радости цигару, зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет.

— Хајде. Почни! И почну. Запевају песму која се тада најрадије певала. Гласови им чисти и дрхте од радости. Руке им лете на рад, а околином се разлежу речи песме: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој,

— А глас му још више дрхти. Шта ће? Да га не би сасвим одбила, стрина узме и нешто окуси. Он тада од силне радости истрчи у кујну, скаче, грли нас, децу, љуби и диже чак до таванице. И за њена боловања ни капи пића не окуси.

што је знала, она је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лепо косирче, и сва је дрхтала од радости, среће. По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар...

Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба.

Мајка му од радости, није могла да га се на гледа. Хвалила се по комшилуку како јој чак и судове пере, кућу чисти. А отац, ма да је био с

Ах, само једном да га осети, па да... Али како ће? Како ће она њега, Иту, да погледа, да му се насмеје, од радости да се заплаче кад га загрли, кад би се одмах, ама одмах, испречио он, покојник.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ ВЕЧЕ Благо је вече, кô лице благо седога патријара. Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година. Онда он у радости и у чуду рече царскоме сину: — Кад си ти мене овако обрадовао и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код

Чим они видјеше Марка, почеше од радости пијукати, јер су знали да их је он избавио од змије шестокрилке, па му рекоше да се сакрије између њих, јер ако га

од змије шестокрилке, па му рекоше да се сакрије између њих, јер ако га види њихова мати кад дође, она ће га од радости прогутати.

— Па гдје је, гдје је тај? — запита орлетица. — Ма гдје ми је, кажите ми. Ја бих га, да ми је ту, од радости и милоште овај час појела! Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда.

Оклопник оде као вјетар и замало час врати се, предаде мараму и нестаде га. Кад доби мараму, од велике радости не знаде шта да ради! Тако идући наиђе у неку густу шуму, па га ту и ноћ ухвати, те науми да ту преноћи. Тако и учини.

Кад онај извади штап, града нестаде. Овај одмах пристаде те даде ономе везену мараму а узе штап, па од силне радости забадаше неколико пута и сваки се пут градио град. Напошљетку сваки оде на своју страну.

Иде тако, иде, а кад видје да је сам самцит узе свиралу да опроба; срце му стане од радости играти, и он опази далеко једну веверицу како игра и сама према свирци његовој.

Кад је царев сип угледа, он се готово обезнани од радости, па јој брже боље папучу назује на десну ногу и видећи да јој је не само таман на ногу него да је управо онака као и

СНАШИНА ПЕСМА Имала мати јединца сина па једва чекала да га ожени. Кад и то би, и доведоше снашу, мати пуна радости леже увече да спава са снајом и са сином, да их грли и љуби обадвоје.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

онај кампари који ми је већ ионако био пресео, и изашла напоље, у врт, а мало касније сам почела да скачем као луда од радости, мислим, онако без везе, осећајући некако да и сам стари Маркс, а с њим и веома озбиљни Енгелс, навијају однекуд

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Недеља шушне: Трепнути не смем: пуни ми срце радости рефрен. (Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Шта да ти причам! — јави се Жућа — Ево се зима спрема. Читави свет сам прошао јуче, радости нигде нема. Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.

“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?“ „Ето бако, од радости, сва три су ми рекла: здраво! Један рече: — Здраво, момче! — Здраво, брко!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ПОВРАТАК ХОДОЧАСНИКА Пошао сам у тај град памтивека по слике и псалтире радости обредне и да запевам у хору под сводовима златним.

*** Престају наша немања говори збор чиновника престају наши дугови међународној банци о радости! престају наше издаје обустављају се балканске кланице да л је то могуће?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Па то ја, у оној радости, нисам ни казала тетки. АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али кроз проклетство и уздах, у очима људи се ипак назирао зрачак радости што су бар сачували голи живот... Освета је стигла.

И радујемо се његовоме ропцу и поигравамо од радости гледајући како разорна зрна са громким треском избацују из ровова унакажене лешине.

Кретох још мало и готово ускликнух од радости. Нашао сам гумасто дрво... Са овога места силази се право у јаругу где сам нашао команданта пука.

Изашао народ и кличе ослободиоцима, а жене још и плачу од радости. У селу се нигде не задржавамо. Војници само застану да приме понуде које после деле међу собом. Већ је дан на заходу.

Са једнога брежуљка угледасмо Дунав и ускликнусмо од радости, као да видимо обетовану земљу. Јер ту је граница и крај наших мука.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ух, како ћемо сад? викну Љубица. — Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.

Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о којој дотле није могло ни сањати. Сва се предала радости, коју не умеде ни прикрити, нити се труђаше за то.

Увече, после скромне вечере, легоше заједно на Љубичин кревет. О, да дивне, ретке среће!... Чудне ли лепоте и радости: приљубити се тако уз мајчине груди, сакрити главу у мраку на тим свенулим прсима, које су те, некад једре и здраве,

Ни туге, ни жалости, ни жудње, ни патње и страдања, ни прекора, ни радости... ничега, ничега!... Само вечни, дубоки, непроменљиви мир исписан је на њему, и само једна усна малко...

После два дана дођоше им у походе Љубичина мати и сестра. Љубица не зна шта ће пре од радости. Весела је што види своју милу родбину, а још веселија што их у овакву стању може дочекати.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ “Ајде, брате, сестри на вечеру, Сестра има до три мила сина: Милована, мајке у милости, Радована, мајке у радости, Симијанче, што ми књиге знаје, Оће сестра једно да ти даје, Да замени твоју русу главу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

О, гле руже што се сагле беле од невиности, испод оне плаве јоргованске магле. Дрхте од радости, а кад их додирнем тако брзо потамне, као да се прозор смрзо и раскидо цветове невеселе ледене тајне.

Пијем у славу кола Банаћана. Нек се у мом вину, што га ево просипам пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила очајне радости, и стида, затресе коло уз бесне поскочице. Господо, једну чашу поскочици друга мог.

Зар да од све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност.

И душа загледана, невесела, покрива дим, пруге радости и плеса, што у бескрају играју небеса, опет само тешким, гримизним плаштом страснога тела. 1922.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости. — Прекрасно, прекрасно!... Никад боље!... Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак.

Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! — изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће. Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке.

говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи: — Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде

— У ћару? — Разуме се! — Не разумем! — Проста ствар... Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи! — То је истина! — рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.

Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу

Кроз сузе радости кличемо: Живели! У име пет стотина потписа (потпис једног трговца).” Или изјаве, обично овакве: „До данас сам био

” Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био. Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«. — »А шта би му ти радио?« питам га ја.

Пера чисто поскочи од радости, па поче да прославља Јустинијана, а професор се заценио од смеха, и што се више смеје и глава му постаје некако

Он је сад желео да сав свет буде срећан, као што је и он срећан. Потрчао би од радости, да час пре угледа своје другове, јер зна да ће се међу њима још више расејати и развеселити... »Јустинијан!...

Ова ме реч отрезни боље од сваког туша. Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку! БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу.

Кад идемо улицом, свако се у њу загледа и видим баш на свачијем лицу мисао: »Лепа женица !« А ја се топим од радости. Па како ми је кад помислим на растанак!... Прво ми дође у походе поп Цуца.

понављаше он у себи, чудећи се томе свету ... Што ће им то сад, кад се све свршава? Нема више у свету ни среће ни радости, ничега!... Наступају последњи дани...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

чу ли, Павка, шта ти ја рекох: ја, у име божје, одох у посланике. ПАВКА: Боже, па две радости одједанпут! XXИИИ ДАНИЦА, МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (наилази на врата, за њом Младен).

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

« свршује се допис, а потписан: »Жика Б. Шљивић — Сељо«. Е, његове радости тога дана кад су стигле новине у село и његов допис му прочитан с његовим целим именом: Жика Буки Шљивић, па још

А Срета их умирује и вели им да се бар на данашњи дан не свађају, него нека стишају страсти на овај дан опште радости. Моли за тишину и чита даље: »Из Рио Жанеира јавља 4.

« вели Срета између осталога у честитци. »Иако смо телом далеко, духом смо ту међу вама, као искрени саучесници ваше радости и вашега весеља и народњега славља.« »Само сложно, сложно, браћо и једномишљеници и начелни пријатељи!

Цигани свирају; зурлашу искочише дебеле као прст жиле на врату од силна дувања, а гочобија да провали бубањ од радости што је Дон Педро скикнуо; Макевија клисар пали прангије место Максе фамулуса, који је и сам постао заменик у одбору за

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— — — — — — — — — Кад су светла утрнула, заћутали гости, судопера запевала тихо, од радости. У ШКРИПЦУ Један дрипац Упао у шкрипац. Другом јаму копао, Па сам у њу пропао.

Поумираше исписници и солунци! Од добре ватре нема радости веће: Пламенови играју, као глумци У комаду неразумљиве туђе среће... Који ли је сат у овој ноћној мемли?

Него шта! Старе су њене кости, Милион километара је прешла, упознала сваки кутак Средње Европе. Сад јури без радости, И често јој дође да склопи очи, бар на тренутак.

Њиснуо бих од радости као осао И дао отказ на посао, И претпостављенима, наоко блиским, Најзад рекао све што мислим!

” „Ђоко Ђорђевићу, мој Дантоне! Спора си, ал достижна, земаљска правдо Да те нађемо, сви трчимо маратоне!” Од радости, деда се на земљу скљока: „Стиже од Семберије мој кнез Иво!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ИГУМАН СТЕФАН Разумјех га, ал' плакат не могу. Да умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости.

Да умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости. БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД. ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Брзо га довуче к себи и држећи га међ коленима и, не слушајући његове неприродне гласове од страха и радости, откри своја прса и на своју једну дојку силом положи његову руку придржавајући је, притискујући је...

У грлу јој стао плач. Осећала је како треба да полети, падне му око врата, загрли га и од радости, због толиких мука што су због њега претрпеле, да проплаче: — Тато, тато мили!

Поред тога опази она како купац очи не одваја од матере. Мати је испред њих ишла и, тобож од радости, због њихова доласка, гласом мало дрхтавим, али ипак да се не примети, јер срамота је, викала: — Магдо, Магдо!

Зато се | као исправи у седлу, одупре о узенгије. Али алат, готово трком изишавши из улице и ставши испред капије, од радости зарза.

Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје? Јер то, да је слушкиња одведе и тамо остави, за удавачу зна се шта је:

Тетка, кад је виде, изненади се. Али Магда јој мимиком и са неколико турских речи каза све. Тетка од радости, среће, није знала шта ће.

— заносећи се поче Мита — Магдо, Магдице! (Први пут што је тако ослови, због чега Магди ноге поклецнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом Богу, дочекасмо и то.

И узимајући од Магде пушку, бесно, сав цептећи од радости, поче да пуца. И на изненађење свих, пуцњи пушака убрзо почеше да се мешају са свирком свирача, који су одједном, од

И тамо у кујни, да ли од радости, среће, или ко зна због чега, бризну у плач. Арса међутим истрча да широм отвори капију И да тамо на њој дочека новог

То се односило на матер, која је, онако узрујана, изгледала да се згранула од радости. Није знала шта ће, јер ето и то дође. Дође да сада ,као свака | мати, која дочека ово весеље, мора прва оро да поведе.

Свирачи засвираше. Тодора поче... Али, да ли као од радости, или од збуњености што је све у њу гледало, помете се. Поче да греши.

И Марко, не могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу: — Алиле, бре, земља да игра, тако да свираш!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ. Добро ми дош’о, тренуте радости! Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз

“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда. „Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...

Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.

Ти си светлост моје радости и туге И молитва чиста срца у самоћи, Радост мојих снова у бојама дуге, Вера мога бића у дану и ноћи.

И сто тамних веза у нама се спаја: Веза раних снова о вечној лепоти, Веза нашом децом, радости и ваја, И перверсне страсти и душе и плоти.

и старо дрво које, Позната стаза, вијугава, бледа, И драга места што жалосна стоје, И успомене расуте без реда. Радости, туге спомени се роје Везани за та места и за моје Биће. У тесном, загушном вагону Дремају...

На калдрми мога рођенога града Колико сам чудних доживео ноћи, У друштву фантома радости и јâда, Све у чудној вреви и опет самоћи!

тужном и свечаном реду, Промичу крај мене дани што су били: Раскош првих снова у злату и свили, И мртви априли, И радости прошле и драги профили.

Хајде, срце моје! Обићи ћемо све гробове своје, Хумке првих снова, радости и јâда, Колевку детињства, места драга, света Где и сада, можда, у самоћи цвета Успомена старих који бледи цвет.

У љубави и срећи рâног доба Мислио сам на мржњу овог света, У младости — на дане близу гроба, У радости — на тугу старих лêта.

хладно достојанство Космоса, оне ће, ипак, задовољно Вратити се с пута кроз вечно пространство Колевци свог бола и радости, вољно, Да осете живот без тупе празнине, Без очаја пусте самоће, где гине Осећања чудног земно величанство, И да

А судбина ће свој откати вео На прошлост, наде и радости биле, — Вео доброте, заборава, свиле — Покрити њиме свет сањања цео, К’о драга тела студен покров бео.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Како га лијепа дјевојка угледа, она цикни од радости и запљеска рукама. И њему срце закуца те као да бјеше окрилатио полети уз неке широке степенице, у двор.

Јанко извуче наелак руке испод покривача и прихвати и одви једанак. Очи му синуше од радости. „А, фала му! Фала и теби!“ рече и диже благодарни поглед пут дјевојке.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме. — Дај ти мени плачидруга, а певидруга је лако наћи. — Ако ми је брат, ма ми није друг.

Нема зиме док не падне иње; Ни прољећа док сунце не сине, Ни радости док не делиш с киме. Нема лета без Ђурђева дана, Нити брата док не роди мајка.

А кад човек стане да греши, анђео се сневесели и плаче, ђаво пак све подиграва од радости и пркоси анђелу говорећи: „Е, мој је, мој је!

Да бог да да здраво до старе старости а у свакој радости буду и при здравој памети и да вазда сједе под косе сиједе, у богату селу а трпези у челу; господа их поштовала и

Везир сад повиче на момке: „Обојицу свежите и у сургум одведите!“ Сад постане у друштву велика граја од радости од смјеха, јер сваки (мушки) скочи...

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Она га познаде, и теке чу његов глас, и она њега загрли, те од велике радости и плача њему на руке испијену. Кад то виђе царев син, извади нож иза паса, те сам себе уби, и обоје мртви на земљу

Кад је царев син угледа, он се готово обезнани од радости, па јој брже боље папучу назује на десну ногу, и видећи да јој је не само таман на ногу него да је управо и онака као

створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ, и стану се око њега умиљавати и цичати од радости.

д. Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народног језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине народа нашега.

д. Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народнога језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине нрода нашега.

Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар. 3.

Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар. 3. ГВОЗДЕН ЧОВЈЕК.

Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио! А ону бабу што је њу учила, што је она и њен муж обдари, то отац тројином а оне министре,

“ Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година. Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: „Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене

му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао.

једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов | двор да га искуша, јели

“ Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: „Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Иди матери. И одмах да ти кроји, одмах, да... ВАСКА (једва што показује знаке неке радозналости и радости, одлази и силази немарно, уморно).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Моме се добром тетку чинило да лети од радости све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши испражњујући, у велико је пријатељство с Дечанцем

О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог! И, заисто, такова и толика моја радост будући, морала је кратка бити.

потом премудрога Фенелона у његовом Телемаху описаније блаженога сеоског живота читао, всегда ми је срце играло од радости, мислећи, овако су мој Новаковић, овако Симић, овако Кричка живили! И мени овако дај, боже, провести живот!

” Учини ми се као да неко божество из њега говори. Пун радости приступим да му целујем руку, но он ми рече: „Богу благодари који те је овде довео гди ћеш получити све што желиш.

У Книнском Пољу нисам те радости имао, јер мој љубими протопоп Новаковић тешко боловаше. На неколико недеља зовне ме из Плавна син његов, поп Лазар, да

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кад би своје злато прекорио што јутром зебе и кисне, она би му умјела одговорити само сузама радости и јачим привијањем на своје груди, као да му хоћаше рећи: „Та видиш ли да те моја јака жеља и привуче и проведе

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим...

— Само то? — излете Аћиму, па се још више збуни, и уплаши, и обрадова, и још више уплаши од радости. Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну. Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина.

Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина. Ђорђева уста се згрчише па затегоше у заједљив осмех, скрамица радости прекри заједљивост, али закратко: осмех шмугну у густиш браде и бркова. Да ли је само то? Строго се загледа у брата.

Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет брату донети више радости и среће?

Хоћу да убијем за тебе. Ја могу све! Ионако сам сувишак на земљи“, загушио се од радости и бацио руку на њено колено. „Ма какво убиство! Кога да убијеш?“ уплашено је одгурнула његову руку.

— Нож лако и дубоко засече кромпир. Зато јој не можемо... што је истина! Ђорђе јекну од радости. — Па што ми не кажеш! — устаде и наднесе се над њу. — Што ми одмах ниси рекла? Кажи ми још једаред. Кажи ми опет...

Зато је он цикнуо од радости кад је видео Симку с набреклим недрима и рекао себи „то је моја снаја!“ па одмах зажалио што себи није такву нашао и

Чује: по калдрми неко брзо хода. Аћим устрепта: Милунка утрчава у његову собу и виче: „Мушко! Унук!“ Од радости не може да устане. Унук... Мој унук, шапуће и плаче. Ђорђе, пали лампу, све лампе упали, нека ми светли кућа!

од вина, седи сам Ђорђе; ставио песнице на сто а чело на песнице, толико уморан да му ни сан не прилази, тужан од радости што се нешто ипак заувек свршило. Спотичући се о столице, довуче се Мијат. — Знао сам да си ту, газда мој!

Обећај ми... — плаче. — Даћу ти! Само ме пусти. Бежи! Мијат зајаука од радости. Ђорђе чује само тиху свирку, чини му се да је свирач на оџаку његове куће, а зна да то Тола сам у мраку свира. ...

“ — „Тако је“, потврђивао им је он, Аћим, у себи, пун језе и радости што и пандури мисле даје син исти као отац, иако он то није. Није, одувек је то знао.

Већ је сада момчина“, говорили су му сељаци кад би видели Адама, а он се поносио, био збуњен и стидео се од радости. Њима није могао да одбије зајам и не одложи исплату дуга.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Обе су исте боје и величине, али једна искри од радости, док друга плачно жмирка. Дечаци из Улице кестенова тада подижу поглед ка небу, узвикујући: — Гле Плачка и Смејачка!

— Ух, што је шарен свет! — отвори јаје очи и осмехну се блистајући од радости, док је ветар нежно дотицао његово чело, а птице у лету застајале да му се диве.

Чинило се да клизе у јаркој, плавој светлости. Дечак је певушио од радости, а дани пролазили. Ко зна колико је времена прошло док нису угледали острвце у руменој светлости пред вечерја и

Зато је тренутак кад се јаве — тренутак општег славља. С узвицима радости поздрављају рибари долазак лептира, деца пружају руке, а лептири лепршају као најблиставији луДи цветови долутали ко

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

са прозрачном тамом, српска је војска надирала одасвуд, са свих капија, а разгоревале су се тамне, још нестварне, радости, стрепње су се, у трену, претварале у пухор, Узун Мирко је свему ишао у сусрет, устаници су га грлили, већ се знало,

Сав окрупњао од снаге, Милош је изгледао Стојану као неко који ће умети да поведе нови устанак. Као да је траг радости, заборављене, ошинуо војводу. Можда је све ово било само искушавање?

“ Понегде, још је било крви у смрзнутом блату а небо, мокро и опоро, спуштало се над људске гласове прозукле од радости, умора или јада.

Нешто од тог праха обложило је и дечака: у таме у њему и ван њега наишле су искре, бића прозрачне радости, лебделе су и осветљавале.

прозирало од пролећних светлости, Вук је проверавао реч по реч: знао је да је добио чудо од песме, радовао се и, у тој радости, погледао гуслара.

Та је осветљеност можда долазила и од радости свемира а приказивала се само онима који су за собом већ оставили већа искушавања патњом.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе!

Полако крачу. И док магла тупа Растањује се, и док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, к'о кад

- „Куд ми вас неста, ви очи чарне? Ко ми вас оте, ви уста слатка? Где ми се сакри, љубави моја, Радости моја, тако кратка? Ох, куд се сакри, јер знам да није Ишчезла није душа твоја! „Је ли у ружи, те тако мирише?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

крила на коврима цвијетна прољећа - вид подобни бесмртног воинства представљаху опширни станови на пољима блажене радости. „Ево, - рече слаткогласни ангел - сад ће време бити од одиха, што ви код вас ноћу називате.

Попа, Васко - КОРА

не залази 16 Сијалицу добру палиш У тузи мојој смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу своме гасиш У грозду тамјанике На моје усне чекаш 17 У мору бих спавао У

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Они ће те упутити како да искапиш све сласти и радости живота. Но ако не желиш да живиш у мору уживања, а ти отиди у школу киничара, ученика Антистена.

Беше то призор који се не може заборавити. Светина је плакала од радости“. Герардо слушаше пажљиво шта му причах. „А мене“, наставих своју причу, „обузе осећај дивљења пред величанственом

“ „Па рецимо, место на боље, на веселије мисли. Оне би га пренеле из тмурне садашњице у лепши један свет. Без радости и разонођења нема, драги мој господине, правог живота, а од математичких образаца није се нико угојио.

“ Из тих и сличних туробних мисли прену се он кад се Хемфре опет појави у чекаоници. Хемфре је сав блистао од радости и задовољства.

“, викаху они у исти мах. „Сад имамо све што треба, пођимо онамо!“ Они цупкаху од радости и нестрпљења. „Али, децо!“, рече пренеражено стара мајка, „то неће ићи.

И онда: моје обећање деци обавезује ме да га испуним“. Олуја одобравања и оркан радости подиже се у народу малишана, стара мајка се насмеши; то беше, као што деца одмах опазише, пристанак и санкција њиховом

излазу, изванредно обасја Пик Тенерифе, док су њени доњи делови били обавијени вунастим облацима, хтедох да зацичим од радости“. Његове остареле очи засветлише са младалачким жаром.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог

Колико јуче сазнао сам о својој несрећи, која је скоро сасвим уништила разлог моје радости и наде за повратак у отаџбину.

Кроз раскошно зеленило грања и кроз фино свилено ткиво ваздуха што је усхићено трептао, пун свечане радости и мириса свежег лишћа и траве, ја сам, милован оним сасвим благим духом пролећњег ветра, гледао далеко у планине што

тако, у меланхоличној повучености, са очима обореним и стидљивим, са срцем слабим и плашљивим, без детињства, без радости, без смелости, неотпорни, уплашени, слаби, исмевани, ми нисмо знали противречити, ми нисмо знали нападати (увек смо

ње. Хтели су светлости и топлоте, осмејка и радости, хтели су сунца. И оно се јавило. Ветрић једва чујном гамом пронео се кроз траве, преко љиљана, по леденим пољима, по

А он узрујан, сав узнемирен оним безумним изливом радости, гледао је и сам, нем, запрепашћен, у смртној муци да брзо пронађе, да каже нешто јако, узбуђено, снажно, што би је

— Радости моја, ја само тебе волим, само тебе! Па удеси онај израз жене што се налази поред мужа, а на себи осећа туђ поглед муш

толико и тако наивно сањали доле у мукама, а о чијим гадостима сазнадосмо тек пошто прођоше они први дани бесмислене радости и кад је све било доцкан да се предузме и освети.

У тренутку ја заборавих све, сав бол, и мишљах полудећу од радости. „Дакле раскид, раскид, хвала, како сам срећан, како сам срећан“, шапутао сам кроз плач и свом снагом мучио жену која

местима где су људи чистији, Богу оданији и бољи, више људи неголи овде, и где нема неког, ма каквог живота и радости од њега.

Ја сам је изабрао за свога сина, здравог, кршног Рустема. Ретко је кад било таког весеља и радости у Албанији као у богатом дому мога пријатеља, одакле смо се, после венчања, кренули нашој кући у Кашаре.

Онога дана кад буде рочиште ја ћу га ослободити, а што се тиче награде погодите се. Мене подиђоше жмарци од радости кад чух шта му мој адвокат препоручи. Али се одмах сетих да је врло потребно одржати се на висини свога позива.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех на слијепчеву лицу.

Један искочио котачић или пребијена опружица тамо гдје је дијете мислило наћи душу! Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша.

и с читавом земаљском куглом, и читав људски род, с огњицама својих жудња, с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког

сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” — и опет није него атом нокта неког бића још вишег реда; а ово, са

унутрашње гласове, у одјеке наших тамних унутрашњих спиља и пећина, у наше страхове и наша надања, у наше боли и наше радости!

се нова рођења и испраћају покојници до гробова; у њено име одлази се у смрт с бојним покличима и умире с криком радости на уснама.

Мама-Јумбу која не постоји, нагомила сва сила патње и страховања, заноса и падова, чувствовања и стравствовања, људске радости и бола. Па и крутих, чисто „физичких факата”, заједно с њиховим далекосежним посљедицама.

У први мах претрнуо сам од радости: помислио сам да сам сасвим близу рјешењу мог горућег питања. Ту сам истину протегнуо на читаво подручје мисли и на

часови такве необично јаке наелектрисаности кад треба чврсто држати међу прстима узицу балона: то су часови велике радости. Но и ти веома ријетко и изузетно наилазе.

У каквом малом болном људском моменту, у исмијаном сиротанском ганућу, у именданској јефтиној радости под објективом туђег хладног погледа, доживио бих опћу људску биједу, своју и свачију.

Облигатна горка жлица морализма за сваким гутљајем дјетиње радости. Било је нечег пепелног, огавно протуреформаторског у тој сталној опомени.

Већином су били доста добро ушчувани; нису ми изгледали стари: изгледали су ми мртваци. А све њихове радости, све повољне вијести и сретни исходи које су ми причали, сводили су се на то (и тиме као да су се чисто хвалили), што

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. — Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку.

А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо... А гле сад...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Дошао до кревета, спази дјевојку гдје спава у њем, а сва се сја од сувога злата. У њему задрхта срце од радости и већ се наже да ју пољуби, али се сјети тетинијех ријечи.

Кад је царев син угледа, он се готово обезнани од радости, па јој брже-боље папучу назује на десну ногу, и видећи да јој је не само таман на ногу него да је управо онака као и

Чим они видјеше Марка, почеше од радости пијукати, јер су знали да их је он избавио од змије шестокрилке, па му рекоше да се сакрије између њих, јер ако га

— Па гдје је, гдје је тај? — запита орлетица. Ма гдје ми је, кажите ми? Ја бих га, да ми је ту, од радости и милоште, овај час појела! Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.

брату Имао сам и ја веселих часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и радости, мада То је давно било... На груди сам руке Прекрстио своје.

На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном што се не мења: Мртва снага велике младости Сад ми прича о духу камења. О животу из седих

Грозна сумњо, окове полета, Као ватра горела си снове, Сваку жељу што душу оплета, Сваки осмех и радости нове. Увијена у огртач знања Бедна, ружна и отровна ти си: Жедна, гладна и жељна сазнања, Увек стара, никад ведра

А бол шири крила... Ти си дивна била. ТИШИНЕ ОРГИЈЕ Пијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега, и без радости; мада нам груди Чезну за цвет.

ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?

Сад немам више очију за дýге. Сад немам више високих обмана, Невиних мисли и кринова бели'; Радости рада, ни великих дана, Као ни вере што утеху дели. Сад немам више високих обмана.

НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ ПРВА ПЕСМА У овоме свету, испод неба овог, Ја сам тебе срео једног топлог дана, Са тамном радости због познанства новог.

Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век. Још остала жеља ми што са мном путује, Лепа као анђео, к'о последњи лек.

1907. НОЋ ЉУБАВИ Једне вечери, као после града, Мирисала је кожа тело моје: Миран, без среће и радости које Бијах као ван тамнице јада Видео нисам сунце како пада, Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада

у срцу измирење и доброта, И још мало задовољство, што су нови Моји дани кратки, кратки без живота, Што престају и радости и окови. Све се досад преживело. Нема више Ни времена ни потребе да се страда.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Говорио сам оцу: ”Ја могу да прекинем кад год хоћу али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за све рајске радости.“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру.

извукао ваздух из једног његовог дела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости.

Било је то посебно задовољство али није могло да се пореди са делиријумом радости које је дошло после првог открића. Међу мојим новим пријатељима био је бивши градоначелник, господин Бозен (Баузин)

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

После тога, људи су говорили да ни стари Баба Патикин не би умео то боље срочити и изговорити. А мајка плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за

он ме упита за име мог оца, а кад му рекох да се звао Коста и да је живео у Идвору, у Банату, његове очи засјаше од радости. Пригрли ме и једна велика суза клизну низ његов образ. “Ко ће као бог!“ - рече радосно.

Луканић такође су били ту Стара госпођа ме је пољубила и кроз сузе приметила да би и моја мајка исто тако плакала од радости да је овде и да ме види како ми лепо пристаје академска тога.

Када су нам се указали обриси стеновите обале Шкотске, схватили смо да је путу скоро крф, али није било оне радости каква је била на исељеничком броду који ме је први пут довео у Њујоршку луку и када смо се приближавали обали Лонг

У исто време ноге су им лекле горе-доле као да хоће да из земље испумпају све земаљске радости које се ту налазе за смртног човека.

Одговор на ово питање рађао се целог живота и његово поступно разјашњавање пружило ми је много радости у животу. Фарадеј и Максвел су ми рекли да је светлост манифестација електричних сила.

О радости и лепоти наших годишњих доба рећи ће вам прича ових изванредних трансформација првобитне енергије из хаоса младих звезд

рећи ће вам прича ових изванредних трансформација првобитне енергије из хаоса младих звезда, бело усијаних од животне радости, до старог хладног космоса и умируће Земље.

Ћипико, Иво - Приповетке

Силни излијев радости махом баци у заборав сву муку и невољу. —Фала, брате! — пуном душом говоре младоме суцу, а њега та ријеч потресе до у

Где је она сада? У једноме таквоме староме каштелу, на жалу он се родио. И током целога живота тај каштел у радости и невољама долазио му је пред очи.

Иза дуге вожње показа се море у сјају летњега сунца. Уздрхта од радости и узбуђења и поздрави га као стара друга. И онога часа из његове детиње душе избише утајени осећаји јасно и свеже као

Али, сетивши се Пречисте девице, престраши се од толике закликтале радости живота и силом сврну своје мисли на њу. Пришао је својој мајци чист и ведар.

Мирни јесењи дани пролажаху у складу са његовим богољупством, које се бејаше удвостручило. Проти наслућене сласти и радости живота, молећи се пред олтаром Мајке божије, бораше се свом снагом. Али он је био обдарен даром запажања.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

на једном од места где се виде сами темељи његове поетике, Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Васи.) Иди, иди, оптрчи фамилију и објави да нисам више министарка; нека Савка, Даца и Соја кликну од радости и нека кажу: „Е, вала, доста је Живкиног и било!” Тако ће да лану; знам ја њих, а знам и тебе. Иди, иди па објави.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

ИВ Ретко је ко међу критичарима са толико нескривене радости писао о Нечистој крви као Бранко Лазаревић. Његова се критика памтила, и он се по њој памтио.

забране скинуте: „И када пође, осети мрак, осети се како први пут у животу иде сама, без слуге, без фењера, од среће и радости сва се исправи, ноздрве јој се раширише.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића је мало. Одрежимо грану зимзелене

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ја сам вам само тела показати како ноблеси раде, но ја оћу... Ах, ја од радости опет падам у несвест, кад помислим како ће око мене моје комшинице пузити, како ће ме називати милостивом госпојом

Ја сам срећан, ти си моја, гледај ме, ја играм од радости, ти си моја, оди да те пољубим. Ја сам твој. ЕВИЦА: Шта је теби, Васо, ти канда ниси при себи?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ватра је црна) Глад вари мрак Природа авај још није створена Песмо мани се маргина Пева се одозго надоле (О радости брзог перја) Нежност је животињска лењост прождирања За време љубави један лудак ждере дугу И пева, млади чувар зоре,

Краков, Станислав - КРИЛА

То им је било највеће дело њино... и својег огромног пијанства када је био на јуришу... и туђих радости, и кркљања овога Руса... и није разумео ништа.

Његов штап је звонио по неравним каменим плочама. Очи Ивонине биле су пуне радости и због ниских камених зидова, и прљавих фењера, на дрвеним дирецима и због нагнутих доксата. Све је певало по улицама.

Жена је лежала на осушеној трави радосна, и груди надражених мирисом смреке, врискала је као срна у радости, и уједала помамљено. После је била мирна и срећна као пчела која се напунила цветног праха.

Петровић, Растко - АФРИКА

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се

Домаћин, полурасплакан од радости што у овој пустињи после ко зна колико времена добија госте, боемски је и пустињски срдачан.

О лепота и пијанство трпљења и васкрснућа! Оне скачу са рамена младића и играју своју игру младости, радости витких детињских удова, лепоте те ране женствености.

И колико распусне, прашумски запањено и фатумски распусне, у својим покретима. Оне насрћу пијане од ужаса и радости, на наге урођенике који су у кругу око њих, на моје слуге, и са презањем додирују се само мојих давно изгужваних и

Затим човек под маском чини покрет да би да их поједе и сви околни, у ужасу и радости, деру се: — О, о! Младићи одлазе трчећи, над њиним плећима сијају жарко на сунцу гривне и круне свештеница.

дани који су ме усрећавали, већ, као и одувек, вера у бескрајну лепоту онога што тек има да дође: да дође са много радости и са много трпљења.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Или те стара памет издаде, Те се не сећаш своје удаје, Своје младости, своје радости — Та гозбе славне, сватова дивних?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ја ућутим, кад је »пунктум,« нек је пунктум, а у себи сам мислио: »Лако је туђим малом чинити другоме радости и поклоне.« После овога подвига Комаров се врати месту где је ђенерал »отпочивао.

Черњајев кад га угледа само разрогачи очи и умало не подскочи од радости. Осврте се — нигде ни једног ордонанса. — Г. Т........., — трчите опет ви.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути.

Одлетело небу, рају, Богу, светлости, Вечној зори, вечном мају, Вечној радости. Да избере двома нама Кутак убави, Мирно место међ звездама Нашој љубави.

Да нас вид’те, каконо се Српски радујемо, Од радости ни ја, ни он Зборит’ не умемо. Да га вид’те како с’ љуби С новим светом белим; Да видите моју радост, Да је с

А ја што им рећи хтедох, То славујак певну прије: Од радости ништа слађе; Од жалости ништ’ светије. XXXВИИИ Од детињства, од једва-сећања, У времену невина голубља, Имао

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби.

Војници су је дизали. Рука ме је све више болела. Од радости и болова сузе су ми текле. Око моје мишице нарастали су завоји. Огрнули су ме најзад шињелом.

А ипак, нека тешка слутња притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. Наместо радости прожима нас нешто мучно. Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре.

— Знам... видим. Ружна сам и одвратна самој себи. Сви ме избегавају, клоне се... Ја не знам за радости — и она покри лице рукама. Било је бесмислено тешити је. Али сам је жалио. — Зашто мислите тако?...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

86 ПЈЕСНА НА ИНСУРЕКЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ 87 ГЛИГОРИЈЕ ТРЛАЈИЋ 91 РУСКА ЗИМА 92 ПАВЛЕ СОЛАРИЋ 100 ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ 101 ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ...

О златоје полеће! Риболовци ран' устају не боје се хладности, мреже своје сакупљају, полни јесу радости; на корабљах они плове, по бистрини рибу лове. О златоје пролеће!

1799. Глигорије Трлајић ПАВЛЕ СОЛАРИЋ ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ Ви велите да је умро Пеца, славни свирац? „И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!

МУЗИКИ Благи, слатки и пречисти, Свјати неба разговор Ти си, дивни рај к’о исти, Смеран твој сам пјеснотвор; У радости красном цвету Раскоши ја пијем сласт. Музико! Теб’, увек свету, Хвалит, славит узох власт.

Јован Пачић ИСПОВЕД Да сам убог и сирома’ Био већ од младости, Скорб за тужну да сам о’ма’ Ретке мењ’о радости, — То сам пред’о све забвен’ју.

Летим у сну, играм по воздуху, Свирам, певам, кликћем од весеља, Чујем Љубе пјесне миле слуху: Немам, пловјашч, у радости жеља. Сни! Од свега тога — шта имате?

Откад с тобом се опростих, Одрекох се све радости, Празан ми је цео свет, Јер без тебе нема мене, Ка’но што без росе вене У ливади млади цвет.

Злато и свила покрива прси печалне и болне, Испод осмеја скорб брижљиво дави срце; Радости ретке капље у горчини чезну обилној, Кратке весеља часе стогуба напаст прати.

Причаће ми тугу у путника тог Што му душу тишта са удеса злог. Причаће ми млоге радости и јаде. Саломљену веру, покошене наде. Тешко ће ми бити слушат причу ту, у тренућу једном сносећ судбу сву.

Сјајна мета на истоку У земљама бољег света Радивоја тавном оку Већ једанпут већ затрепта, — Он радости сузе проли. Ал’ још само брдо једно Мора прећи момче бедно! Надвладаше њега боли, Ах, па прећи не би вредно!...

ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ (стр. 87). Песма је први пут објављена у Летопису МС за 1834, ч. 36, стр. 47—50, са следећим, очевидно не Трлајићевим

новембра 1816. из Беча овако захваљивао Мушицком: „Пребогато писмо ваше од 3/15. новембра примио сам с онаковом радости с каком сте га ми ви послали. Копитар ми га је из града донио и цело смо вече оде читали.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Детињства твога сјајне прошлости — Са покорношћу вашег покора, Љубећи жени меку ручицу — Преминуле те сећô радости; Ал’ ’вако — прости!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Станиша! СТАНИША: Брате! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад...

СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа! ВЛ. ВАВИЛА: Остарео сам, И гледао сам многе радости, Али ниједну што би личила На ову сада те нам доведе Господско чедо у двор господски.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости. Од драгости стаде љубити и грлити бака. — Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски!

Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја! О, свети мој оче! — јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде, и једва се диже, па се изгуби у мраку. Мићан прегледа још једанпут котао.

То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини.

“ — занесô се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. „Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!

Ш.), на двадесет година тешке тамнице у Зеници... Давид (скаче од радости и удара јазавца по њушци): О-о, јазо! Чуј-де, јазо! 'Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш?!

Је ли ово твој шкрљак? Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би' од радости заплакô. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукнô да ми, Србови, имамо једног краља и једног књаза.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

је да исказује осећања путем спољних збивања, махом посредно, у најстаријим временима, изражавајући жеље, молбе, радости и туге колектива, касније и индивидуалне емоције.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући, смејући се Пакостима безбожника; Хладна, нема — За радости и за злости Непомична, неосетна, У којојзи отров-срце, Уморена љута змија, На узглавку — вечном мраку, На камену

Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . .

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

То је за Младена било много. То негледање у њега као детета, већ као одраслог, представника радње, равне његовој. Од радости, стида, једва би промуцао: — Па... дедо... чини ми се, имаћемо. — Е, пошљи ми по момку. Младен, сав срећан, слао би.

— У недељу пијење — одговара јој, а ова не може да се уздржи од бола, радости, излете из собе. Зове бабу. Баба, као увек, мирна, строга, улази. — Е срећно, пријо!... — вели јој и љубе се.

Све је то приписивала и смејала се њиховим лудостима. Колико пута снаха јој, мати, будућа свекрва, од радости заборави се толико да тамо код њих, код снахе, готово цео дан остане.

Она, срећна што је свекрва не грди, не псује, чак ето и мази је, све грца, плаче од среће, радости. Затим диже се и, као луда, да надокнади све што је до тада изгубила, ради, распрема, не да баби ништа да подигне,

Пили су и просили њену заову за његовог брата. Њен свекар, изван себе од радости што му кћи у такву кућу одлази, што му као он и она три трговца дошли, учинили част, да њега, Младена, није било онако

Село је близу. Одмах иза долине. Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже. Посла свога брата из оближње авлије, с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

да претражи околину, а ја помислих како би било најпаметније да мало придремам док се младеж прибере од омамљености и радости што смо пронашли овај чудесни кутак.

Срце ми је у грлу, од страха ли, од поноса ли, од радости ли. Откако знам за себе плашили су ме саборишким чудовиштима.

Пробао сам ја, пробао је Доротеј. После смо ђискали око благословене справе, нешто због радости што смо успели а нешто због жежене ватре првенца који смо помало неопрезно у одвећ великим гутљајима кушали.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо.

Но Рахман не беше срећан. Делећи радости свима Он није могао често да радост подели с њима; Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често, И он је тражио

1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе.

нека, И у њој суморно звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река, А с њоме радости моје кô рајски један час, Кô звук, изгубљен давно.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Путујући и посматрајући, нећемо изгубити сами себе у бесконачности, ни наше личне жеље, радости и туге пренебрегнути. Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски.

Пламен их брзо захвати, густ дим се усковитла до облака, фукара поче да вришти од радости. Трубе од папироса гораху као сува слама, али се листови од пергамента показаше отпорнијим.

Можете мислити са коликом сам радости прочитао вест да је Американцима пошло за руком да, после десетогодишњег рада, измере тачно и поуздано снагу Сунчевих

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

/…“) и наглашавање радости и весеља које свако показује на свој начин („зец у гори поиграва/ славуј дично поцркава…“), са рефренским ускликом „О

О златоје пролеће! Риболовци ран' устају не боје се хладности, мреже своје сакупљају, полни јесу радости; на кораљах они плове, по бистрини рибу лове. О златоје пролеће!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

»Ево, хајде с нама, ако хоћеш«, понудих га. А он се чисто препаде. И од радости сасвим се заборави, јер, и ако Турчин, поче да се сагиње и мало што ме не пољуби у руку.

СВИ (одобровољени Мироновом разнеженошћу): Хоћемо, дедо, хоћемо. Како да нећемо да живимо? ХАЏИ РИСТА (од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка. „Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор. — „Ако и то не поједу доктори.

слутња, или бар питање, да ли ће Јулица, тако друкчија него и отац и сестра и поочим, да ли ће моћи бити прави извор радости у кући.

је волела као маторца, нешто крто и поносито, нешто српско, што ће много труда и муке да стане, али ће бити од њега радости не само њеном срцу помајке, него и чудним њеним немирним носталгијама, које је сад мање сад више јасно, али непрестано

Ћефлеисан, ваљда први пут у животу. Госпа Нола се зграну, умало не викну, не зна ни сама да ли од зачуђености или од радости. Разговетно дођоше до ње песме и речи.

А затим су се низале године које госпа Ноли нису више доносиле радости. Зет њен прогласи се атеистом. Једва је скромнији део паланке научио реч, а кад је разумео о чему се ради, безмало да

Није добро ишао. Фрау Роза с трбухом до зуба, објавила је једног дана муштеријама да се дућан затвара због породичне радости. А увече је пред својим Јовом, на слабом српском језику, извела биланс. — И по други пут ће Роза платити диференцију.

У души те жене живело је оно што често живи у душама ружних жена којима се ускраћује све сем радости од рада: туга, срџба, страх, жеђ зарађивања.

Истовремено се и у наставничкој канцеларији гимназије одигравали тренутци опште радости, и тренутци професорских амбициозних обрачунчића.

Уштедим пет форинти, и пошаљем их оцу, с много радости. Мој отац уштеди истих тих пет форинти, пошље их мени од срца, додуше и некако „научно”: с напоменама и примедбама.

Знате ли да сам засузио за њом, ја, матори циник, који се не узрујава лако... Господин Томи су потребне радости и гледајте да му приређујете радости. — Бранко се насмеја горко. — Кад би мој отац умео да се радује.

Господин Томи су потребне радости и гледајте да му приређујете радости. — Бранко се насмеја горко. — Кад би мој отац умео да се радује.

Давао је Бранко приватне часове из грчког језика, и зарађивао нешто преко плате. И то је доносило радости. Паланка је високо ценила младог суграђанина, па је и то доносило неке радости.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Затим отиде у собу и од радости заборави да поочиму на његовом благодејанију благодари. Дакле, неблагодарност само се зато на свету рађа што је човек

Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе. Говори се да човек од суза нема ништа благороднијег; но и то је познато да се ничим толико не

— Сад, љубезни моји читатељи, пошто смо добру агину кћер усрећену видили, мислим да је време оставити је њеној радости, која сведоџбе не тражи, и к нашем скоро заборављеном Роману вратити се.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад.

Мојој радости, разуме се, није било краја. Одјурио сам кући, те загрлио и пољубио мајку, сестру, а млађем брату од узбуђења опалио

То сам исто после доказивао и нашој куварици. А загрлио сам н пољубио и берберина. Јер, после првих манифестација радости и узбуђења, сетио сам се и прве матурантске дужности — бријања.

платна; круне од хартије, одело од лажнога злата, мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика, она вечита реч.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

неће више лећи трбуси и сни, И којим као да владају неки други закони Који већ и нису закони Но изненадне неке радости и неподношљиви болови): Кад је за тебе и то настањено фантомама, Које не уливају наде већ обесхрабрења; Да л' с тобом,

Али са толико појачанијим осећањем живота, трајања, места, бацам се у појаве које ми носе велике радости. Трбух се без престанка напиње, дисање кратко, ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и

Ти вољна патња дана си ми свег, Ти даљне радости болне, ти стег; Ти брижне љутње, ти љубави си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти болна жудња колко ме кошташе

на све старе сусрете, На заносе који ме надвладаше; Ако љубљах, ако мржах, нигде ни једне освете, Час из радости, час из понора руке ми испливати знаше, Али све то дакле тад још избрисах из себе узалудно: Ово разрањављено биће, у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Као кап росе блистао је и смешио се. Жена подскочи од радости, али се одмах затим забрину: шта једу таква малена, светла бића? Како се бране од хладноће?

Нежна и тиха постале река, примири се и ућута Белутак. »Победила сам!« помисли река. »Победила!« - од радости у себи скочи, у истом се часу пробуди Белутак па рече: — Ниси! И нећеш! — Ах, кад те треснем!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Улази Стојан. СТОЈАН (иза себе Марку, дајући му дизгине и пушку): Држи коње и чекај! (Прилази Коштани. Посрће од радости.) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо!

ПОЛИЦАЈА (једном пандуру): Трчи и зови председника! ПАНДУР (одлази). КОШТАНА (истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, прилази Митки): Ти? Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

засједи цуре чекале су момке: Нанула се клепет чуо по сокаку, Падале су груде по сваком јунаку, Уз дрхтави смијех и радости громке. И ти некуд прође, у махалу, сама; Покрила те зима чистим пахуљама, Па по теби трепте кô сјајни лептири...

1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће.

И тамо у врту радости и поја, Где су сунцу врела, Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја, Питати за дела. А ја, слушајући зорине

Прси ми давно бол студени реже... Одбјегла тицо мојих златних дана — Радости, дођи!... Од зорине мреже Сави гнијездо у јесени грана Озебле душе и запјевај пјесме Младости пуне плавих

Полако крачу. И Док магла тупа Растањује се, и Док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', — И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме кô кад

Мој поглед лутао је По мору свилена класја, Кад твоја мила ми слика У пуној радости засја. У твоје расуте косе, уз један мирисни дах, Вечерњи пурпур је падô Ко црвен и сјајан прах.

Малена. Но мени велика је башта, Гдје над потоцима тихим трепте јоште Лептирице сјајне мојих снова, машта, Радости и среће, мира и милоште.

Клицали смо скупа, шалили се красно, И љубили нежно и грлили страсно. На концу у дечјој радости и сјају Ми се ''сакриваче'' играсмо по гају; И скривања наша тако вешта бише Да се нигда, драга, не нађемо више.

О, да ја доћ могу тамо Па с врела радости пит, И лишен свих патњâ само Слободан, блажен бит. Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут

''Зар, Хајнриче, устат нећеш? Вечног дана светлост греје; Сви су мртви ускрснули, Час радости вечне бије.'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од плача се угасише Посве моја ока оба.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште?

Ако будеш убијен, задобићеш рај; ако победиш, уживаћеш земаљске радости; стога устани, о Кунтин сине, и одлучи се за борбу“.

са непријатељем, путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре у рај, ако остане жив у земаљске радости.

Кад то зачу Мина од Костура, од радости на ноге скочио, па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере! Ево има девет годин' дана како чекам ја такове

прегледа док је брацу лице угледала; а кад брацу лице угледала, руке шире, у лица се љубе, једно друго сузама умива од радости и од жеље живе. Ал’ говоре кићени сватови: „Господару, Јанковић-Стојане, а што ћемо ми за наше благо?

Онда цар оде у тамницу и, нашавши Акира жива, пун радости пита га би ли он могао својом мудрости одољети душманима. Акир вели да би, али се прије мора опоравити од невоље

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— дрекну Мачак исакачући иза букве. И опет престрашен и изненађен, Стриц му скочи у сусрет, зграбише се од радости у плећи, похрваше и погураше, док се не спотакоше о Сивца и оба падоше на земљу.

Запази то и Стриц, али се ипак правио да ништа не види, иако му је срце тако играло да од радости умало није сунуо уз букву и горе на врху раширио крила и полетио чак до Америке. Тако се њему бар чинило.

— препаде се Мачак. — Шта је ово јутрос, људи моји?! — Оно је Стричев глас! — тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц! — окоси се Мачак. — Откуд Стриц горе на небесима?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Такву похвалу нашој ходатајици вечне нам радости слатку песму изговарамо доносећи к њојзи ово ангелско поздрављивање.. Хор Радуј се врло кћерко цара Давида и мајко

Врло ће твоја молитва прихватана пред Богом за људе бити, небесне радости ходатајице. Беседник Мучно већ би Богородици што ангел не одступа од ње но много је с беседом задржава од посла ипак

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

„Мало ли је зар муке и бруке његове, та саг да му врзујете та п тенџеру јоште да понесе?!...“ А Манулаћ све скаче од радости и смеха држећи тенџеру коју му је донела и предала Васка...

И досад од дерта није спавала, а данас задуго није склопила ока од силне радости и задовољства. А Мане седи са кардашима и весели се.