Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Трже се Радош и стаде. Трже се и оно дете, па стаде жмиркати и гледати право у нега. Радоша подиђоше неки мравци, па у оној забуни викну: — Чији си ти, мали?
Ово само жмирка и миче губицом, па тек узе купити камењице и дрвца и бацати се на Радоша. Радоша подиђоше још крупнији мравци. »Није чист посао!« помисли у себи, па опет повика: — Чији си, бре, говори!
Ово само жмирка и миче губицом, па тек узе купити камењице и дрвца и бацати се на Радоша. Радоша подиђоше још крупнији мравци. »Није чист посао!« помисли у себи, па опет повика: — Чији си, бре, говори!
Сад ћу да пуцам! — и нави пушку на њ. Оно тек одломи од жбунића гранчицу па нанишани њом на Радоша. Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг. Оно све ближе к њему, па удри камењицама.
Једва се мало придиже, али се и после дуго лецао и најпосле умро. — Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Сутра и тако биће скупштина, Где ће се она помоћ решити Што Млечанима дати обећах — Том ћу приликом прогнат Радоша. — А Станишу!...
(Старац одлази.) ВУКСАН: Ја рекох, Ал’ ко с Латини ломи погачу Ил’ ће полудет ил’... ...буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.) РАДОШ: Е срам те било, седа старости!
ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!.... Хоћу л’ их пуштит... А дошли су и они да те лијепо моле, господару, за Радоша, да ни га поклониш, господару!... А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат?
ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо, За Радоша вас нашег молити. ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“ Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша?
ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“ Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша? ВУКСАН: Да вратиш, кнеже, ону твоју реч Којомно си га прогнао.
БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам.... БОГДАН: Орловића знаш ли? РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са невјерства прогонили... БОШКО: Прогнао га је невјерник!