Матавуљ, Симо - УСКОК
„Кад, вели, није прилика да се Милица уда за Радојева сина, за кога бјеше вјерена, а она нека пође за мога Станоја, који је момак као вила!
Кад Мираш сврши, владика поћута мало и рече: — Ја налазим да је вјера везивала Милицу кнежеву за Радојева сина, а сад, када ти, као рођени стриц вјереников и старјешина вашега дома, пристајеш да се развјере, онда и ја, у име
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Пеју мило би спријатељити се с такијем човјеком, па вјери Стану за сина Радојева“. „Па је ли жив син Радојев?“ запита медик. „Јест ја. Зову га Кићун!“ „Па шта би даље?“ рече медик.
Ја јој се измакох. Она избуљи очи, па додаде: ти мниш е ћу ти стару пјесму. Није. Друга је! Мираш не иште Стану за Радојева сина, но за свога!“ „Ја се, Пејо, прекрстих два пута, кад чух што Стамена рече!
ја не вељу ништа... Но како ти речеш, онако ће бити!“ „Е, добро!“ рече Владика, „ја кажем да те вјера везивала за Радојева сина, а овако ја те раздријешујем. Ти си слободан да удаш ђевојку, за кога теби драго... Је ли овако право, Црногорци?