Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера: — Чујеш ти, море, Радојка! — Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну.
Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима? — Та... оно... има... — замуца Радојка. — Има, јакако! Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!... Ако ли га домчам — одраћу га!
Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!... Ако ли га домчам — одраћу га! Радојка само обори очи, па задрхта као прут. — Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен.
У кући се диже читава врева. Живан праска и виче, рекао би, све поби. Двоје деце побеже напоље плачући. Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај. Била је то скромна и мирна девојка, као јагње.
Често хоће и да се побије. Откако су га окметили — лепо човек побесне!... Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.
Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. — Ух, Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво. — А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи се.
— Богами, одиста. — Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. — А што? — упита Радојка као зачуђено. — Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли.
— А што? — упита Радојка као зачуђено. — Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли. Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: — А, ту ли си, лоло!... — Беж', Страхиња!
— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну. — Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани
Оде у нечију њиву да осеца потру. Тешко сад потричарима!... Радојка је већ давно стигла с овцама кући. Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.
Пошла на воду. Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. — Ене, ти си, Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. — А куд си ти тако поранио?
— рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. — А куд си ти тако поранио? — упита Радојка полако и снуждено. — Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. — Остаде ли, болан, жив ономадне?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Жена му је давно у збегу умрла. Од старијег брата остала му је снаха која с њиме сада дели старешинство — Радојка јој име.
Осим њих трога нико се ни за шта у кући не пита, него све лепо слуша и покорава се. Ако је Матија однео порез, Радојка отишла цркви, а Благоје да полаже стоци у кући је као у школи одакле је изишао учитељ.
— Немој ти, молим те, помињати што за оно! — Бог с тобом! Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли. Најпослије мрдну обрвама: — Знаш, снахо, све је тако!
Поче напослетку тражити да се друкчије и боље одева. Арсен, сиромах, каже јој: да ђеда и Радојка купују сву робу и да он не сме ни поменути ђеди да њојзи само купи нов срмали-јелек; али она одговори да за ђеду није
— И Велинци да је родила копиле! И тешко би се жене и опет одважиле да кажу, да Радојка све то већ изодавно и не слуша и не гледа, и да није сам Арсен сутрадан, кад је она свој нов новцат јелек исекла на
— Бог, па ти! — Е, ама ја ево не знам како. Да је била Радојка, она би опазила како се око набраних ђединих очију показа некака детињско-лукава самопоузданост. — Како те бог учи!
Лице му се избечи, а усне му почеше дрктати. Он поче страшно и промукло викати: — Свима вама, — слушај и ти, Радојка, и ти, Благоје, и сви остали!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
радосно и срећно, па су стога деци надевали следећа имена: Веселин, Весељко, Радован, Радоје, Радоста, Радислав, Радојка, Сретен, Срећко, Срета итд. Имена-благослови су и: Благоје и Благован.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
По средини пресече он Рајка, Остаде му саморана мајка, Још раздвоји на коњу Радојка, Чило момче, лепо кâ девојка, И брата му млађа Радојицу, Уцвели им на дому сестрицу: Залуду се браћи својој нада,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ја извукох флашу вина и неко месо. Алекса протрља весело руке и викну посилног да зовне и потпоручника Радојка. — Бре, ала ћемо да се почастимо — вели задовољан. — Дојади ми овај војнички гриз и пиринач.
Сутрадан је командант батаљона тражио изјашњење од командира чете, а овај опет од Радојка због ове ноћашње узбуне. — Ето, видиш — прича нам љутито Радојко — када они из позадине нареде „да се непријатељ
Приђосмо им ћутећи. Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка. Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби...
Ту је прекинуо. Сипила је јесења киша, када војници пронеше кроз блатњаве ровове опуштено тело потпоручника Радојка. Носили су да га баце у рупу неку, а са његовим телом закопаће за вечита времена и сећање на Радојка Савића,
Носили су да га баце у рупу неку, а са његовим телом закопаће за вечита времена и сећање на Радојка Савића, најхрабријег официра у пуку.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
може узети као коренита, јер се заједно с поезијом у преименовању променио и сам песнички субјект: из хипостазе Радојка Јовановића, који је 1920. и 1921. био објавио две збирке песама, прешао је у хипостазу Рада Драинца, који 1922.
Ето зато нам, на пример, следећи катрен Радојка Јовановића не говори ништа, осим што нас доста вешто враћа у Дучићев песнички свет: А ноћ тугом тоне... тоне...
душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада Драинца, за разлику од Радојка Јовановића, почиње тек од тренутка кад је одустао не само од дучићевског александринца него уопште од традиционалности