Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже.
Кмет Пурко, чича Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча.
Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. 3арожани баш ни у уво! Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање. И опет је весеље код куће Пуркове. Слегло се све Зарожје на свадбу.
Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд — него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима... Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.