Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви? — Да. — Онда да извучем кратак закључак. Кад је настало наше опште наступање, Дринци су
Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он. — А, дабоме — упаде капетан Радојчић. — Испред вертикалне пречаге кајмакчаланског масива налазе се Чегањске планине.
Али је нешто високо и напорно. — Хиљаду осам стотина метара — додаје капетан Радојчић. — За нас је било, чини ми се, Монт Еверест... Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу.
— А код артиљераца је баш обрнуто. Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се.
Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету. Нити је ко могао да им достави ракетле, нити би имали одакле да их пале.
У здравље! — и трчећим кораком оде. — Пријем и предаја дужности у рову! — смеје се капетан Радојчић. — А за време мира прописан је читав поступак како се смењују страже.
Освануо је шеснаести септембар. Његово излагање прекиде капетан Радојчић: — Сад стани. Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.“ Да чујемо сад Предрага.
— Према Кочобеју — додаје капетан Радојчић. — Јест. Лево од њих налазио се мој пук. Наших шест чета поседало је тачно средину оне ближе вертикалне пречаге
— „Комисија“ је примила ваша опажања к знању и управљању — вели шалећи се капетан Радојчић. — Да видимо сад даље. Такво је, дакле, стање било петнаестог и између петнаестог и шеснаестог. Аја.
Овај су батаљон задржали у резерви. Капетан Радојчић га прекиде. — Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали.
— Да чујемо сад шта је радио седми пук шеснаестога септембра? — обраћа се Радојчић Предрагу. — И ми смо тога дана остали у својим рововима — рече Предраг.
А почели су из равнице. Колико су морали врхова прећи да би се подвукли под сам врх Кајмакчалана. Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно. То нико не спори.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
добива (се) утисак да је словенски текст оригинал, а српски његов превод.” — Академик Никола Радојчић у расправи Захарије Орфелин као историчар, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, 1933, ВИ, 253—80, а в.
Што је занимљиво, преопрезни Радојчић не сматра доказаним, и наравно не без разлога, да је Плач дело Орфелиново; он пише: „Садржина ове песме не даје сасвим
Могла би бити и Орфелинова”, закључује он. Н. Радојчић је доцније написао још два мала а лепа рада у којима изучава могуће књижевне узоре н подстицаје — „корен”, како он
371, стр. 387—8. — Плач је несумњиво била популарна песма и радо се читала; узроке томе Радојчић је тачно формулисао овако: „Народу је било тешко. Тражио је кривца, и налазио га у свом поглавици.
љета сасвим престала.” (Петра Руњанина Историја села Кузмина. Увод написао и издао Никола Радојчић. Сремски Карловци 1936, 26—7.) Исти занимљиви писац у својој аутобиографији (Автобиографија Петра Руњанина, 1775—1839.
) Исти занимљиви писац у својој аутобиографији (Автобиографија Петра Руњанина, 1775—1839. Спремио за штампу др Никола Радојчић. Сремски Карловци 1914, 18—9) пише о иришкој куги и следеће: „...
Милан Токин, књижевник и библиотекар Филозофског факултета из Новог Сада; академик др Никола Радојчић из Београда; др Марко Малетин, пензионисани управник државне архиве у Новом Саду; др Владан Недић, доцент Универзитета
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— домишљао се Стева Радојчић. — Е па добро, ако се тамо где је тачка и запета укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— На Кожуху... — Е, тога положаја нема на мојој секцији. Сад не знам како да ти објасним. Капетан Радојчић слуша објашњење и поче да се смеје.
— Ево, имам карту — упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука. — Дај овамо — рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима. — Ево га! — рече Светислав и показа прстом на десни крај карте.
— Чекајте да вам ја објасним — говорио је капетан Радојчић, и он преклопи карту. — Откуда ви знате? — пита га потпоручник Светислав.
Карта је замрљана те не видим јасно. — Оваква је ствар — поче да објашњава капетан Радојчић. — Замислите крст којем је хоризонтална пречага дужа од вертикалне.
— Запамтио сам добро и, кад се вратим у земљу, тражићу лоз са тим бројем. Капетан Радојчић је посматрао карту, па ће рећи: — Јест, тако је!... Сад замислите ону вертикалну пречагу.
На целој планини само један изворчић, из којег тече млаз танак као игла. Замало да изгинемо око њега. Капетан Радојчић настави: — Иза те коте, а још даље навише, налази се положај Метери Степе.
— Заборавили сте да споменете и Кајмакчалански поток, око којег смо се крвили. Капетан Радојчић погледа у карту. — Да. Планински масив је у облику крста. Из доњег левог угла извире тај Кајмакчалански поток.
— А на ком делу крста тебе разапеше? — Чекајте, молим вас. Ти кажеш да си био у комитском одреду? — запита капетан Радојчић. — Био сам... — Откуда ви на Кајмакчалану?... У званичним извештајима ваш се одред нигде не помиње.
— О, јо, јо, јо! — викну капетан Радојчић дижући руке. — Па колико се све вас отима о ту славу да сте освојили Кајмакчалан?
докторске титуле ће добијати доказујући да су Кајмакчалан освојили Дринци, или четници, или седмаци — смеје се капетан Радојчић. — Ја тврдим! — поче жустро Светислав. — Море, батали, то је ван разговора! — одмахује руком Предраг.
— Море, батали, то је ван разговора! — одмахује руком Предраг. — Чекајте, браћо — рашири руке капетан Радојчић. — 3амислите да је нама Врховна команда ставила у задатак да утврдимо: ко је заузео Кајмакчалан...
А ви, Мишићу, и остали који слушате, чланови комисије... — Молим! — потврђује Светислав. Капетан Радојчић седе на суседни кревет, и обрати се Светиславу: — Да чујемо прво тебе!