Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Она јој се смјерно поклањаше, ал’ од коња неће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, изнијеле злаћено прстење: „Одјаш’ коња, мила снахо наша! На част тебе злаћено прстење, те ти носи докле си нам млада“.