Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О појте песму о тузи! Смртно је моје тело разорен, празан град. С развала прастарих кула, где нема живота више, А где је некада Север подигô тврди стан, Да с гордих бедема градских варварске
браминских двора, И целу његову душу обузе суморна сета Над спомеником мрачних, минулих и древних лета А сова с развала кличе и месец на небу сија, И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија. 1889.