Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Сиромах Пупавац чисто се разгали мало од оне бриге своје, па слуша путника с највећом скромношћу. Утом се постави и ручак.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А ја ти велим: не брини ти моју бригу!... Хајдмо из овијех стопа Ивану. Ти знаш да он мене слуша. Лазару се разгали лице. Он се није толико плашио непристанка Јеличина колико срдње и поноса очевог.
Онда ћу гледати да им натурим Ивана. А Иван је мој!... Како му ја рекнем онако ће кметовати!... Лице му се разгали... Нешто мило и топло разли му се по грудима, срце му залупа брже... — Баш сам побудалио! — мислио је.
Он узе тикву, просу воду из ње па се диже извору да се умије и напије... И, дошав на извор, уми се и напи, па га разгали она хладна вода... Седе на ову зелену издан на обали, па се занесе...
Свима се допаде та мисао. Чупић се мало разгали. — Прокопаћу сву узину од Саве до Засавице, и то ће бити шарампов. Ја сам јавио Ђорђу, и он је наредио да нам дођу у
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Сачувај, боже, такву какву каквом мужу који се бави науком, па му треба да се разговори и разгали мало... — О, пардон — прекиде Пера и скочи са столице. — Та ово се већ сви разишли!
Једнако је или ишла к њој или је дозивала к себи, тек да јој је увек на очима, и да је разговара и разгали. Али је то слабо помогло; Јула је туговала, не смем рећи венула, јер, као за пакост, мада је била заљубљена, остала је
А... је л’ те, дуго вам време кад ћутимо? — А дабоме. Зато ’ајд’ певај... разгали ме; нешто сам ти суморан и дêран! А ја те нисам ни запит’о певаш ли ти. — Ко? Је л’ ја?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
У оној тесној, неизветреној соби он се осећао мучно, али чим помисли да сад иде у широк, чист простор разгали се наједном. Брзо је облачио униформу.
Милићевић, Вук - Беспуће
Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну, ледену, мртвачку кућу. И навикао се касније, као што се човјек на све навикава.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде, Гром умукне, небо се разгали, Па се уци пређашњојзи смеје, Сунце гране, па грејат навали, Те још лепше него пређе греје.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
С њом често беше дечко један мали С крупним очима, питомим погледом — Чим они дођу, друштво се разгали, Све живне благом веселошћу редом: „Мирјам, како си лепа!... Дечко мио Како је питом!... Тако лепо гледа...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ти си ми верно и достојно служио“. И то му разгали душу. Сада, пошто сам се упознао са три најславнија грчка филозофа, намеће ми се, сама од себе, потреба да се
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Њени зраци падају на наша погрбљена плећа као танко зимско сунце које обасјава али не грије, и она не успијева да разгали пејзаж руина у нашој груди.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце... И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!..
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Био је то Атлантик који се, како би се рекло, трудио да нас задовољи и разгали. И као да се неко трудио да нас специјално задовољи, на овом путу смо доживели многа пријатна изненађења.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Тако често срећа узмућује човеку живот, Удари тешки судбе трескају бурно њега; Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо, Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. — Шта с’ оно изгребено види на обали десно?
Ћипико, Иво - Пауци
Гдје ће је утрошити? Жели свим срцем да се разгали. Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита и жели срећу и благослов кући, благу, пољу
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Таман ми само и то треба! Једва сам дочекао нешто као овај рат, да се човек мало разгали и разоноди. Било би збиља смешно да ме оставе по страни да чучим на овом глупом каменом брду као кокошка на јајима и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
То му тонуће њега снизи, не високо умити му у себи. И друштво му разгали не мрзити на њега, ни му што завидети. БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ И тада викнуше бесови из људи говорећи: »Што је нама и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Претурају се једна преко друге, а глава да прсне. Ни тумарање по улицама, ни покушај да се разгали у веселом друштву и да заборави немио вечерашњи догађај, да свирком и игром заглуши буру која му је беснела у грудима,