Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На прстима, сасвим тихо, прошли бисмо мимо дуге редове кревета. Колико људске туге на тим разоружаним лицима! Сретан сам што сам опет сам у соби. Јер уистину више не могу да гледам лица спавајућих.