Петровић, Растко - ПЕСМЕ
освете, Час из радости, час из понора руке ми испливати знаше, Али све то дакле тад још избрисах из себе узалудно: Ово разрањављено биће, у смрти својој будно, Искривљено у осмех бола, гледаше одвојено од свију, Жудно Ничега Празног, ко негда што је