Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати. — Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви...
— Нећемо тако! — умијеша се Бујас — него ћемо да будемо прави другови. Шта је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било спочетка.
То му је било загонетно и то га јеђаше, те ће једном Тетки: — Кога ђавла има посла иће са стопама, не разумим! Јето разумим да кад је штумак пун да је онда тежи и да је ослабилим ногама тежа цила тежина тила!
То му је било загонетно и то га јеђаше, те ће једном Тетки: — Кога ђавла има посла иће са стопама, не разумим! Јето разумим да кад је штумак пун да је онда тежи и да је ослабилим ногама тежа цила тежина тила!
— Ја то не разумим, нити се спомињем да је то река који свети отац — рече Тетка забринут. — Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу.
— рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?... — Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!... Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого...
А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати? — Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата...
— Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи! Нисам ја таки човик! — Ја оћу да и’ разумим! — понови упорни Бакоња. — Па добро, јево да ти и’ приведем — поче Тетка пењући се.
Дакле, можеш мислити је ли велика приша, кад сам ја к теби садак дошâ... — Ма то баш не разумим. Шта то може бити? — Није ништа, и јест велика ствар, како узмеш — рече Тетка смијући се.
Зато сам, брате и дошâ! Ти знаш да би се рекло: јето човик посега два дана ода... — Та већ разумим! — прекиде га Брне узнемирен. — А осим тога и јест чудно да је тако сања... ако није шенуја.
“ — Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим. Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати.