Матавуљ, Симо - УСКОК
А бог зна разумијеш ли све што зборим? — Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије
Кад и владика потврди тај глас, узмутише се наши и Приморци, те их преко половина отиде кућама! — Не разумијем! — рече Јанко. — Је ли владика то наредио? — Нити је наредио, нити их је задржавао, нити су га питали!
Била су моја браћа! И прије сто година ми смо били, и послије сто година ми ћемо бити! — Тако је, разумијем! — поправи Јанко. — Дакле, ти велиш, то су ситнице? Кад вас је два мртва и седам рањених!? — Па ситнице, но што?
— Њемачки већ знам да говорите савршено, а умијете ли и талијански? — Разумијем помало, али знам француски прилично. — То је добро. То ће добро доћи владици!...
Па док сте овдје, слободно се служите и књигама! Других немам осим српских, јер другога језика осим српскога не знам, разумијем помало и руски и талијански, али то је као ништа!
— запита га најпослије Петровић. Јанко се трже као да се пробуди иза сна: — Опростите, господине, ја... ја... — Разумијем ја то добро. Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома? — Срећан сам, господине!
— А што мени снаха ријечи о томе не проговори, него ено баш навалила да дам Милицу у Приморје!? — То и ја не разумијем! — А што мислиш, сумња ли се што Крстиња о томе? — То не, занаго, не! Драго поново умукну.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. А нашто онда тражити несрећу?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— чуди се Марко. — Ја сам ти, брате, Шеста личка, отуд од Велебит-горе, па се слабо разумијем у ваше босанске еглене. —Па оно тамо. Видиш, тамо — неодређено показује нена некуд у правцу Саве. — Ааа, у обручу!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
За ђаконом хитно силажаху са доксета игуман и архимандрит. „Знам, Стево, знам; разумијем лијепо!“ рече му ђакон суминувши га. Нечесов носоња, здепан, црвене браде до паса, бјеше тај архимандрит Вучетић.
да се не прекида, што је божијим вијетом свезано, хоће Стану у свој дом. А и одјељен је од синовца...“ „Сад ја разумијем боље здравицу вечерашњу!“ примјети сердар. „А сутрашњу ћеш још боље!“ „Нека жене!“ викну сердар, расрђен.
Разумијеш ли ме, синоћ ми је јадно било помишљајући на растанак; а данас напротив.“ „Како ћеш да то разумијем?“ запита онај у чуду. „Да, то стоји до тебе, до једне твоје ријечи, хоћу ли благосиљати овај твој долазак...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Иза овог те сам исказао, ја допирем до границе мраках, мраках мећем колико свјетлости; ја овако простор разумијем.“ „Архангеле ума високога, ка дух један довољно се дижеш и чест твоме чиниш створитељу, - могући му творац
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Не разумијем зашто су у епици људи остали још тако везани за њу. Не занимају ме књиге о једностаничним бићима и њиховим сукобима па
Нешто средње. Неки међустепен између праве реалности и проба. Понављам, ја добро разумијем, представа није сушта реалност.
— Разумијем, моја је благоваоница превише загушљива за угодне пријатељске разговоре. — Глупост! „Моја” благоваоница! Свака благова
Да ме непрестано повријеђујеш!... Учинило ми се да му у гласу трепте сузе. — Али чиме, забога?!... Напросто те не разумијем!... Ето разговарамо, измјењујемо мисли, ћаскамо. Више-мање само зато да утучемо вријеме, и ништа друго!
— Хајде, болан, не прави се наивнији него што си! — На часну ријеч, не разумијем! — Сасвим јасно: хтио је рећи да му завидиш на његову добру. — Је ли могуће? — Јест, могуће, сасвим могуће.
И на махове као да назирем трачак одгонетке. О, чини ми се да те тако разумијем, изгубљени човјече! Покушат ћy да реконструирам догађај: Као што гласе сложне изјаве укућана, човјек је изишао око
Ми се тако слабо разумијемо, Ерна!... А што је најглавније, све је ово на твоју очиту штету. Ето видиш и сама!... Не разумијем што те држи везану уза ме!... — Некад си разумијевао.
Ето, само то. Али он ме сигурно не би разумио. Свеједно! Главно је да ја њега разумијем. За однос између два човјека може да буде сасвим довољно да само један од њих оног другог разумије. Млад је.
Ћипико, Иво - Приповетке
Једнога дана, за одмора, ломећи крух, рече Илија Лазу: —Онај дебели заступник није наше вјере... —Откуд? —Ја не разумијем кад ми што говори, једнако нешто ђамори... —Шваба је! . —Па, бога ти, што му дадоше да ради нашу цркву?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Судац: Ја овог човјека не разумијем. Писарчић: Ја би река', господин судац, да је он бена. Давид (гледа га презриво): А ја би јопе' река' да он није
Судац: Како, како? Давид: Све полако... Судац: Човјече, не разумијем те! Давид: Мука је мене и разумјети, јер сам врло ћошкаст чојек.
Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети! Судац: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин. Причекај Ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази).
Ћипико, Иво - Пауци
коса се диже... а ви као да их извињавате? —Ја? — чуди се доктор. — Опростите, ја их само разумијем — и, накренувши главу и преклијештивши језик између зуба, насмија се на друштво, погледавши кришом на газда—Јову.
—Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре! —Ха, разумијем, зато малоприје удари у питоме бесједе... 'Вала ти, брате! Треба ти пара, а? Хоћеш ли? — и диже се иза стола.
— Ово је ваша земља. Ми смо тежаци... На „злу је пету”. Можете узети ваша два дила... — Не разумијем се ја у то... Дошао сам онако, да се прођем...
Па и брзо надам се и деветоме, — говори и ужива, и једнако се потсмјехује. — Пусти! — љути се доктор. — Не разумијем вас, увијек о томе говорите, к'о да на свијету нема ништа паметнијега. — За нас и нема, — одговори судбени пристав.
— одговори Иво с очитом одвратношћу. — Ти се шалиш!А мене овакоге ствара силно узбуђују ... — Ја те разумијем. Питаш што је урадио за опће добро?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ја с Турцима могу проговорит, могу турски, и могу мановски, и арапски језик разумијем, и накрпат ситно арнаутски. Проводићу ђецу кроз Косово, сву ћу војску турску уводити, док ја нађем душманина мога, а
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— А ко је то упао доље код тебе? Умјесто било каква одговора Жуја раздрагано закевта. — Шта кажеш? Не разумијем те! — повика Стриц. Опет весело кевтање као да се куја налази у потјери за зецом. Стриц надиже обрве. — Та шта кажеш?
— Па донио он! — викао је Стриц. — Који он? Што галамиш. — Па зна се који. Он, брате. — Ништа ја тебе не разумијем. Шта је донио? — Па зна се шта је. — Е баш си луд. Зна се ко је, зна се шта је! — Говори јасније.