Петровић, Растко - ПЕСМЕ
- увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу - а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења - то није растужености, ако баш и суза. Шта бих чинио да нема људи већ да сам сâм: као песник шта бих чинио?
заспим: труљење по телу разиђе, Последња снага на живот упне се да ме пробуди; И дуго чезнем да светлост у мене наиђе, Разједињења збрише кроз главу и кроз груди: Страшна главобоља и умор над отворен гроб ме занесу, И сенке збрканих ствари на руке
довољно ће спавање прегонити ме, у труљење, Када ниједним дизањем свести нећу се ишчупати том дну, Већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење: Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог спавања, Па ако примети плавило лица, сам ме