Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је то неки Сава Ракич. Помену и кућу богатог воскара Деспотовича. Павле се трже кад то име чу. Упаде, после, у реч младом фенрику – који је
Чувена је и нема јој равне. Зар не? Ракич на то развеза да се чуди Исаковичу, и не зна о којој то кући Деспотович капетан прича.
Лежи, по цео дан, као неко крме, на јастуку. Исакович је онда занемео. Фенрик. Ракич, међутим, настави, весело, како људи иду у ту кућу, као на ћабу, али не због Евдокије, него ћерке њене ради.
То је, што но кажу, прави, амур! Треба да је добије лајтнант Калинович, богаташ из Темишвара. Ма колико да је то Ракич причао, кроз смех, просто, шаљиво – пред Исаковича изиде, у мислима, на основу тог брбљања, Текла, као неко витко,
Обрве јој се беху укосиле, тако да су јој очи, у беоњачи, биле тамне, а округле, као што их младе срне имају. Ракич је причао, како се, за том његовом рођаком, кад дође у цркву, чак и старци окрећу, и како ни једног удварача не
“ То има да буду сватови, какви се не памте у Темишвару! Деспотович се моли Богу, само то да доживи. Док је Ракич, затим, причао о Калиновичу, Павлу се причини да чује смех тог младог створења, које је био упознао на путу, а кад
није био у веселијој кући, него тој, а никад није видео ни веселију супругу, него што је госпожа Фемка Трандафил. Ракич га је посматрао, тако зачуђено, да су то сви приметили. Фараон је био прекинут. Сви су били подигли, са карата, главу.
Госпожа Фемка има дивну дечицу. Он их је све видео, у њиховој кући у Будиму, кад је у Кијев долазио. Ракич, који је био добре нарави, а много млађи, поче онда да се рогуши, и извињава, али упорно.
потегла до Кијева – чега се сад прибојавао, не би била дочекана, онако, како би се могло помислити, после оног што је Ракич о њој испричао. Да је угојена као топ. Да личи на буре.
више од неколико дана, а Павле доби посету оног фенрика, Ракича, кога је био, недавно, упознао у кући Витковича. Ракич му је рекао да је дошао, да му каже да је добио писма, у штапсквартери, од своје рођаке, госпоже Евдокије и њеног оца.
Исакович је био почео по штапсквартери да то виче, да се чује. Узалуд су му, Ракич, и други Вишњевскови официри, дошаптавали да предстоји посета царице Елисавете, па ће и у Кијеву давати аудијенције.
Они хоће капетана, да се преко њега код царице чују! Павле је био збуњен и невесео, али је све обећао. Ракич му онда дотрча, уочи првог дана, у новембру – Светих Врачева – па му донесе вест да царица, сутра, ноћи, у Кијеву.