Јакшић, Ђура - ПРОЗА
му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је
То беху последњи пољупци. Он беше рањен... Крв му је лопила из уста и из рана. То беху крвави пољупци... Ја сам сва претрнула. „Крв!“ Вриснух. „Алекса! Та зар не видиш да си сав крвав?...
“ Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима
А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо... Али све беше бадава! „Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице... Ја одох; ено где
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Нит јесен лечи, нит рана сраста, сви су ме редом клали и јели, врана на сувом костуру храста добиће мозак мој у шлему, као у здели. з.
Пртеном врећом огрнут Неготин, Београд са шлемом на рањеној глави, Ужице с рана разгонећи вране, Обреновац на носилима.
Милун под Нишом од аероплана, Стеван у војној болници од рана. Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти.
Док се затварају све капије, сви капци, пред смрадом наших грехова и рана, Тројеручице, нек нам се отвори црква на Твојој трећој руци сазидана!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Станко! Па, велиш, рад си да будеш хајдук? — То ми је жеља! — рече Станко. — А знаш ли шта је хајдук? — Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају — одговори Станко слободно и одрешито. — Јесте, певају...
— А што се увио? — упита Јова Јуришић. — Свега га изрешетали турски куршуми!... Тринаест рана на њему! — Тринаест?! — Јест, тринаест, али ништа то! Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида!
— Тако!... Сад је добро!... Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји. Она ти око рана уме као нико!... Шта је пута мене излечила! — рече Заврзан Сурепу. — Знам, али мени се чини да је и кост размрскана!
Две му капи кануше из очију и прошапута: — Опростите!... Сад ми није до мојих рана!... Горе је ово!... А кад забеле зора, он викну: — Сурепе! — Шта је? — На посао! — Шта ћеш?
Све беше зинуло слушајући Девину причу. Рањеницима севаху очи од задовољства. Више нису осећали рана, као да их и не беше на телу њиховом... Баба Стоја рече: — Станко, рано, лези ти. — Немој, бајо, молим те!
И Станко се реши да иде кући. Било му је толико добро да је устајао и излазио. Рана је замлађивала под мелемима, он се осећао врло добро, јео је и спавао слатко, од грознице ни трага.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом! И колика рана отвори се тајна, Кад и за толиком нашом сузом многом, Опет падне једна суза опроштајна. Напред!
ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.
И једна мисао, као рана, опомињала га је на његову сунчану јонску обалу, тамне вртове и бледе статуе. И заједно с таласима и ветровима, он је
Свака беше за Те рана која тишта, А свака реч ехо Твога страшног слова: И сада Ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од
Јер је клетва ова божанског порекла, Против нас је пао свирепи мач с неба; Од Божје је руке рана што је пекла, Од Божјег је теста мрва црног хлеба.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Истина, његов друг Јоле каже: лако је рањен, сасвим лако; али опет, знате, рана је, а ја бих њега на кола! Ех, кака је била у мог мајстора кобила!... Еј ти, слепи мишу! донеси још ракије...
„рапир”, оштра само до половине, и они се секу само врхом, и то само по лицу — да види свет њихово јунаштво. Рана коју та сабљица задаје потпуно је безопасна, јер не може погодити ниједан део тела који би био опасан за цео организам.
манов — махнит човек Марѕеіллаіѕе — Марсељеза, француска народна химна масарош — коцкар, хазардер мензура — плитка рана од сабље мосур — натега, врг, хајдук (служи за вађење пића из бурета) мото — девиза, гесло; мисао (обично цитат)
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И добро је, и не ваља! Запамтио сам добро, кад год је тако родна година била и јефтина била ’рана, увек је било рата. Сад како је, то ја не знам! Ваљда и ти цареви побесне к’о и паори.
«... Ал’ говори Маџарева Јула: »Мене ј’ нáна увек заклињала Да не љубим ког ми срце неће! Волем бити тиској риби ’рана Нег’ љубити три млада дротара!
— вели гђа Сида. — Хе, то сам ти, Сидо, и сам више пута помислио, хе... ал’ шта ћеш!!... Да и’ држим, — скупа је рана; па п’онда... они оданде, они преко, — они нам још и понајвише сметају!
жељеном часу освете, а осећала се у праву, да је сада била као громом поражена кад је чула како се ствар искренула; а рана коју је понела на души зјапила је једнако отворена и незалечена.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде. Камо среће да сам пре два месеца жита накуповао, могао сам досад најмање две хиљаде хаснити.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И кад рана стане да зарашћује он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена
А онај његов познаник улази журно, смешка се и снажно му дрма руку. — Браво, Бога ми, Браво! Срећна ти јуначка рана!
најславније, по боловима, генерације које нестаје и чија је свирепа судбина: да на крвавим својим грудима, пуним рана за принцип отаџбине, пригрли, хтела не хтела, онај племенити принцип космополитизма. Јадница.
Зуби? Где су моји зуби? Коса?... Ево овде из свих мојих рана лопти крв. Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа. Ено онде, баш онде промакну сенка: то је бела смрт.
Африка
овако у ноћи још можда изгледам млад; у ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.
Н. тврди да у колонијама није познато да се белац може заразити губом од црнца; требало би да је рана отворена, да буде инфекција крви додиром или храном. Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Вели, он никада не заборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана. Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади и дуж бедема, профоз отишао да доведе, прво, четири Исаковича,
Био је то човек глават, космат, запуштен, помало и одрпан. Гарсули је знао да Трифун има неколико рана, али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је то изазвало жељу да га мучи. Зар такав несрећник, па да се буни?
Кожа би им, с времена на време, задрхтала и муве би се дигле и разлетеле са ситних рана. Испред павиљона, са раскреченим ножурдама, у ставу мирно, стајало је три стотине и седамдесет и осам људи, у црвеним
Сад знамо што идосмо на Турчина, Францеза и Прајса! Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда. Него ариште и два хусара!
Трифун је седео, очекујући жену, нестрпљиво, тог јутра, са главом у диму, који се ковитла и колута. Рана, коју је био добио на паради, болела га је још, као што ударац, пљоштимице, боли, тупо.
Није он, Трифун, никад срамотио име Исаковича, па неће ни сад, после толико рана и несрећа. Не треба слушати шта свет брбља.
Будућност нижих официра није зависила, ни у рату, од јунаштва и рана, него, много више, од неког познанства, са неким грофом – од неке госпоже, очаране, у постељи.
и у ратовима, са два пиштоља и јатаганом у појасу, памтила се само по стаситости и голим грудима, зараслим у траг рана и читавих жбунова маља.
се официрима, кијевскаго, гренадирског, пука, Костјурин им довикну да добро погледају овог официра, који има неколико рана, који има шесторо деце, и љубљену жену, а све је то напустио, само да би дошао у Росију, па је, још на путу у Росију,
Теодосије - ЖИТИЈА
„Јер Вишњега си“, рече, „положио као своје уточиште, неће прићи зло к теби, и неће рана приступити к телу твојему.“ Зато и ви у свему будите смерни и благодарите свесилнога Бога с Давидом, говорећи: „Јер
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Лаћман се ожени; опет Јуци задата нова рана. Шамика је теши, доноси јој букете, књиге, посла стиде, све што му на ум падне и што она зажели.
Црњански, Милош - Сеобе 1
на служби код принца Александра Виртембершког, у Београду, био је навикао да га спасава дугова, затвора, после туча, и рана и болести, после ратова.
зар та деца, болесна и уплакана, и та жена, увече помало и напита, треба да буде оно на чему завиди, као и на ожиљцима рана, на ордењу, слави?
Наслутивши да више неће бити онако лепа и да ће јој, усред тела, остати та ужасна, отворена рана. Не без много плача, искамчила је од кир Аранђела обећање, да ће отићи до патријарха Шакабенте и да ће измолити,
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Док младићи вичу „рана“, девојке певају: „Ој, цвеће раниче, јеси л’ скоро брано“. У Црној реци девојке су на Младенце ишле на ранило пре
(Вук, 1019) — Ђе нема маленог нема ни големог (детета). (Вук, бр. 1212) — За рана се познаје у којој води може сир бити. (Вук, бр. 1389) — Из јутра се види какав ће дан бити. (Вук, бр.
(Вук, бр. 6249) — Добро се прољеће из рана познаје. (Вук, бр. 976) — Види се у младости какав ће ко бити у старости. (ЛМС, 1861, књ. 103, бр.
(ЛМС, 1861, књ. 103, бр. 41) — У јунцу се во познаје. (Љубушак, НБ, 1888, бр. 46) — За рана се види што ће коприва бити. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 28) — Има људи што се свег века детињства не одричу.
За овај посао она добијају од мајке као награду „нешто у новцу или стварима: марамицу, папуче и фес“. Друга веома рана обавеза деце од петшест година јесте чување живине и ситне стоке.
За развој детета пресудно је најраније детињство („Док је шиба танка, треба је исправљати“; „Добро се пролеће из рана познаје“) када се формирају темељи личности, док се одрастао човек више не може битно мењати („Матора дрва не даду се
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
О МЕРОПАХУ Меропах да ради у недељи два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље
потонула детињства барка однекуд испред њих исплови пуна туга и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних рана и насмеши се из даљина ноћ кад су добили првенца сина.
За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да докаже да је у рату задобио седам рана без пребола, да има на прсима ожиљака више него у грудобрана, да му још телом метак кола.
ИДУ ЦАРСКИМ ДРУМОМ Иду царским друмом људи као из пакла утекли, непца им љута рана пали. Ко су они, ко су они? То су грешници што су хришћане у другу веру продали.
од жара, осим свих људи, моћи извадити из кључале воде и однети до часних двери, а да му руке остану без рана и на лицу се ниједна црта не помери. О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ту простријеше Јанку, опраше му рану и запојише га, те након мало времена дође к себи и запита за Крцуна. Рана је била у лијевом стегну, испод препоне, готово на истом мјесту, само на другој нози, као и стари ожиљак.
Нашав медика пред кућом, на клупи, пошто се здравише, запита га: — Је ли рана од пријебола? — Није никаква рана, заправо! — поврну медик. — Зрно је прошло кроз месо и није ни дохватило кост!
Нашав медика пред кућом, на клупи, пошто се здравише, запита га: — Је ли рана од пријебола? — Није никаква рана, заправо! — поврну медик. — Зрно је прошло кроз месо и није ни дохватило кост!
— поврну медик. — Зрно је прошло кроз месо и није ни дохватило кост! Нâко је исто лила крв и рана се мало запалила! Двије, највише три недјеље, па ће и устати.
Сад сам већ начисто! Баш му хвала! Сад знам што ћу!... Десетога дана медик отиде; Није више требао. Рана је срастала, Јанко је слатко јео, спавао и придизао се, а испирање научио бјеше Грубан Стијепов.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Видићете само док му у кућу уђете: свашта доста, виногради, воденице, пет стотина јутара, то јест, ораће земље, толика рана, ти Боже, знаш. Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ЊЕГОВЕ КЊИГЕ. — Као готово сви српски песници његова времена, Радичевић је почео певати још као ђак у гимназији. Рана књижевна зрелост његова објашњава се не само његовим личним талентом но књижевном наследношћу од очеве стране и
Милићевић, Вук - Беспуће
Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да крвави, страшније него њему. — Убио! — тупо и из дубине, с невјероватном тешкоћом у изговарању, каза она.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Е, може и то да буде — вели Јова. — Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!
“ Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: „Вина амо, крчмарице драга!“ Па замало од рана ни трага.
оно одбранисмо, Али Цвету, али злато твоје, Уграби нам пусти Радивоје, Проклет да је, догод света траје, Ова љута рана од њега је.“ То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти.
стоји лака мисô; Тебика стиже ока врли пламен, А прекована мисô је о камен, О камен сињи тужна, бедна, гладна, А рана јој је земљичица ладна, О, земља ладна нема никва сока Да мисли да живота ведра смока.
туда, Те пушке чуше, тамо потекоше, Те скоро мртва њега подигоше; А лекар вешти навали мелема, И скоро срасте рана му голема Он виде како Стојан о тле паде, Коњица нагна, и њему допаде, И глену њему у то бледо лице, Што смрт
И у свет се јада(н) вину, Оде, ето, у туђину. Проби брда, проби доле, Али ране не преболе! Све га рана (боли) жешће, Све удари крвца чешће.
таму милостиво Зави мртво кâ и живо; Зави рпу несретника, Што некада свету дика, Негда људи божа чуда, А сад само рана уда Гладном вуку, гладном керу Приправљена за вечеру.
Но сад ето све већ преби, Па уздану, дође к себи: „Нека буде ма и тако, Јер за мене свакојако, Моје тело дивна рана За орлића и гаврана, Ма та душа ојађела, Куд ће она без свог тела? Куд ће, да ће, свеједно је.
Бака ова беше бајалица, Бајалица, вешта лекарица, И за две-три недељице дана Поможе ми од претешких рана. И сви људи вењаху ондака, Е то чудо учинила бака; Но ја мишља да од свега лека Више мени помогла је сека.
Ја помисли на убаву Цвету, Те прежали целу срећу клету; Оста дома шест недеља дана И оздрави са свиме од рана. Али дотле, Србину на јаде, И Крајине с Турчином нестаде; Па се онда своје Цвете сети И премисли у својој памети,
Спопаде ме та гњевна помама, Па окрену коња низ рудину, Не обраћа главе на дружину; Нити тражи путање ни пута, Та рана ме освојила љута, Лати с' горе, па држ' кроз грмење, Те прескака кладе и камење; Јоште наго преко јарка нека — Ту
Али шта је то таком јунаку, Он докопа сабљу у леваку: „Грдна рана нека ти је проста, Ал' ми није, каурине, доста!“ Цикну Лима, већма се наљути, Па се Бајку још једном упути.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Није ту лако лијека наћи — вајка се брадоња. — Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?!
— Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог
— Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог Илије.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако? Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети?
Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже!
толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо, али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака. Па поред тога мора и око мене да је.
А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму. Навише, изнад угнутих, старих кровова и башта, диже се велико, жуто здање, окружно начелство, у чијем
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А кад те угледа усред раја оно старо дрво, свију јабука прамајка, прва светитељка, грешница прва, отвори јој се рана под оном једином откинутом петељком и затресе се.
да ли се сећаш још и тих дана, те црне траге срамотних рана срезаним крилом стидљиво скриваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш?
У томе жару види се жена, по голом телу рана је силна, на ране капље с палила кивна ватра жежена. У томе жару ала је лепа!
Ја подиђох том удару, ал' од жешћег од удара, од очију, од недара, оста рана без видара! — ох ал' ево што је вида, што је скида!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
— Највећа пак важност умне и душевне ране у том се састоји, што је (рана) у неиз.мериме дубине крај свој спустила — Разум човечески борећи се с великим тегобама у прибављању умне и душевне
МАНОЈЛО: Ја не знам како се могу речи извртати. ДОКТОР: Јербо је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила. МАНОЈЛО: Уху! ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко?
МАНОЈЛО: Уху! ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко? ДОКТОР: Душевна рана. МАНОЈЛО: А каква је то душевна рана? Оно што обично једемо, не пушта тако јако корен.
ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко? ДОКТОР: Душевна рана. МАНОЈЛО: А каква је то душевна рана? Оно што обично једемо, не пушта тако јако корен.
МАНОЈЛО: Али каква је та душевна рана; је ли обична: пасуљ, купус, месо, лебац? ДОКТОР: Душевна је рана наука. МАНОЈЛО: Аа! Зато међер треба науку јести.
МАНОЈЛО: Али каква је та душевна рана; је ли обична: пасуљ, купус, месо, лебац? ДОКТОР: Душевна је рана наука. МАНОЈЛО: Аа! Зато међер треба науку јести. Само да је слатка. ДОКТОР: У првом почетку је наука горка.
Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам. ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила. МАНОЈЛО: И то знам, само не знам зашто се тако крије.
МАНОЈЛО: Тек сам данас ступио у службу, но опет знам да је човек човеком само через разумну душу, да је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила, и философија је тражи. ШАЉИВАЦ: Па мислите ли је наћи?
МАНОЈЛО: Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила. ДОКТОР: Ајде, не будали! МАНОЈЛО: Ви сте ме тако учили.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим У омаглици дана. Пред невидљивим храмом отвара се и бриди Незацељена рана.
и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
“ У сваком џану дах је грешног петка. ИВ По пуклом слуху још ми цвиле чавли. шупљином зјапи рана ми под ребром.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Тамо ни живот не буде кратак, увек је дужи — за петлов батак. МЛИН ЈЕ СТАО Од рана јутра до мркла мрака долином реке путује хука, дане и ноћи између врба дединог млина чује се бука.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
испоснике савећасмо на промаји провевши сате крај сребрног рама репови у припрати се мрзну тамо се пуши косовска рана и ту смо зачели ново племе које рече ономе одозго доста тих идеала који ван овога света воде дај нам земаљске
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Поднаредниче, од јахања сам добио ране... — Рана на рану, и ето ти лек... док се размрдаш, све ће проћи. У фронт! Вршио је смотру прво наредник.
У почетку је и сећање на жене и породицу било као нека болна рана, а потом као чежњива и слатка мисао. Само, још једино Петар нишанџија није могао да преболи.
— Немој се, бре, напрежеш, може ти шкоди — дирају га. — Ама требасмо да му завијемо главу. — Море на псу рана, на псу и зарасла..
Коморџије се распршташе. Један коњ са товаром паде. Око нас гамижу рањеници, грубо привезани, па им из свежих рана шикља крв.
Звона су по цео дан звонила и кретали се погреби умрлих од рана или пегавог тифуса. Ручали смо баш, и моји су причали како је то било страшно када су непријатељски аероплани бацали
Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише. Видим воштано лице... његово чело... усахле очи... изнад десног ока рана. Уста полуотворена... Руке опружене... Џепови изврнути. Тада ми се нешто усковитла пред очима... Више се не сећам...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50. За ран’, Павле, за ран’, мили брале! За рана ми снау прстенујете. Када будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не
За ран’, куме, за ран’, стари свате; Моли вам се женикова мајка, За рана јој снау доведите, Да донесе сунца у недрима, У рукав’ма сјајне месечине. 58. Кум дојезди, двори зазвонише.
Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана! Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука! Колико је у рукаву жица, Толико га уд’рило стр’јелица.
Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака! Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана! Колико је на јаглуку веза, Он’лико ми допаднуо свеза!
“ А када јој одрешише руке, Она скочи у то море сиње: “Волим бити морским рибам’ рана Него љуба мог брата крвнику!“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола Банаћана.
Девојци која се није плашила и није се гадила рана, него је загрлила брата. Ову чашу женама које нису презирале гнојне каранфиле на уснама Банаћана, занемелим од стида и
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
анђели све дечица сама, На њима крила и сјај око глава — Лете и машу на њих ручицама: Ком око врата трачица крвава Ком рана мала ко румена ружа На белим грудма.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. ИИИ. Види пример: ,На јунаку рана седамнаест'). Према овоме налазимо да реч ,дозволити' није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О, да л̓ осећаш да се у њој крије Несносни задах устојалих рана? О, да л̓ разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе, Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и
била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи.
ЖЕЉА Ја бих у ноћима страшног искушења Кад дамари бију ко чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми време дâ све моје дане, Што би редом дошли с далеких крајева, Да их све одједном, као
Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене.
мрачног неба Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана; Мучила нас судба дуго, ко што треба, Задала нам често непреболних рана.
И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга жена, Ниједна рана што крвави, — А помрчина мирно пада На развејана пепелишта. Лежим у тами као клада, Не видим ништа, не знам ништа...
Но ако и прошлост изневери мене, Буде ли и она варка пуна рана, — Заклопићу очи своје намучене С ужасом што икад видех светлост дана...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
а ко је знао да хоће то да учини! — ту се он освестио, и, када се видео сам, силом покидао појасеве око себе, те се рана отворила и крв бљунула, и он издахнуо.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Једина радост тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку бледом.
СМРТИ Ти си лепа сестра милостива, Клеветана, ружена, сликана Као ужас за створења жива, Као узрок свију наших рана; А вечна си сестра милостива.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој.
Међу мноштвом рањенијех заробљеника, Њемци поведоше и Јана. Рана му не бјеше тешка, но за дуго лежао па му се крв источила.
„Шта мислиш?“ упита сердар видара кад остадоше сами. „Богами, доста рђаво. Рана се почела затварати а изнемогао је јако... Нека још мало почине па ћемо...
У свим тијем крајевима, кроз ето стотине година, они бјеху једини видари. Највјештији су око рана од оружја, јер то је најпотребитије било да видају, па се у томе, у дугом времену, извјежбаше.
О свакоме напосе зачеше причати потанко, каква коме рана бјеше и како се видао; па преметни разговор на бојеве у којима се то делило; па бојеве описуј подробно и живо.
„Некате! заглушисмо га!“ рече сердар, узврћући му једнако косу. Медик му сад раздрљи груди, скиде мелеме са рана, па их стаде показивати људима и објашњивати им. Сви се нагоше да га виде.
И људи, као и сви остали Божи створови, снажаху се у њој. Колико ли рана тјелеснијех и душевнијех прољеће не извида! Јанко се бјеше већ појмио. Већ пред Спасовдан почео се бјеше придизати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
у пословицама налазе и данас своје потврде у разним сличним пригодама стварног живота као емпиричко умовање (Туђа рана не боли; Дубља рана од братовље руке; Где се биволи купају, ту жабе цркавају итд.
и данас своје потврде у разним сличним пригодама стварног живота као емпиричко умовање (Туђа рана не боли; Дубља рана од братовље руке; Где се биволи купају, ту жабе цркавају итд.
(значи: нејуначки, од женске руке, од коња или вола, или од грома). Проклет био и ко те родио! Рана те допала гдје ти мелем не требовао! Рђа те претуцала, као чавао на путу! Сачувао те бог као јаје с тавана!
— Лонац ћеш познати звонећи, а човјека говорећи. — Лијепа ријеч гвоздена врата отвара. — Гора је рана од језика, нег’ ли од мача. — Ко хити врат ломи. — Хитња је вражије плетиво. — Брза кучка слепе кучиће рађа.
— У невољи нема погодбе. — Свак’ је тузи и невољи дужан. — Гдје невоља руча, ту и туга вечера. — Туђа рана не боли. — Пало дрво, готова клада. — Ком кућа гори, тај буну прави. — Грм у нужди бедем.
6) РАЗНО Ак’ у гору: изједоше вуци, Ак’ у поље: ухватише Турци. Волим бити морској риби ’рана, Нег’ љубити немила драгана. Волим брати по горици цвеће, Нег’ љубити што ми срце неће.
се један крај веже псу за огрљак а други за колац (да не би пас прегризао узицу) жерави — ждралови живина — жива рана која кад на једном месту зарасте — на другом се отвара заврћколо — „кец“, крајњи играч у колу заклад — в.
вола плавкасте длаке поганац — врло опака болест; црни пришт, злић подљут(и) — када се ко удари или убоде, па му се рана „подљути“ поздер — место пред сеоском кућом, где се набија кудеља и лан поклапан — похлепан пометно гумно — гумно
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
друге и треће поуке непоправљив буде, такав да се изагна из манастира као каква фелагедена, која је погибељна жива рана, коју треба далеко од вас одгурнути, да и другима од вас не би предао ране своје.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Мислиш да људи пате онако, без разлога? Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге људе, осветљава му кућу, астал, жену,
ТАНАСКО: Можеш ти на себе да натовариш и иљаду, и триста иљада рана, ал која ти вајда кад те ни једна не боли? ПРОСЈАК (спусти се на земљу): Моја жртва испала залудна, моја доброта
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ово је што ја овде хвалим и прослављам. Чистосердечије, доброта и божествена, чиста љубов, ово је [х]рана срца и напитак душе, које се никад заборавити не могу, нити у глад и жеђ преобратити.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо! Поздрави све и ајде за рана! — Не могу, дите, ја сам уморан. Овди ћу коначити. Уставија ме ковач на вечеру. Госпе ми, поштенији је ковач од...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле. УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ Уместо да у свилу лаку Облачим твога тела пламен Ја заодевам хладну раку У
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Хоће ли нешто остати од овога?... ...Симку од његове свирке још јаче рана заболе, јаукну: — Затвори прозор! — Не бих могла да живим са сељацима — рече бабица Роза.
Нарицање је исцеђена сува комина. Ни капи жалости нема у њему. У мраку, кроз грање, жути се распрсла рана лампе. Тамо дале, у селу, нема ни паса ни петлова. Не може напред, стоји. Меко крцкају колена.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Затискујући уши, летео је на леђима ветра, а ипак је чуо молећиви глас: — Зажели да се ослободим рана, помози! — Зажелео бих да те никада нисам срео!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
У тај га је час заболела рана у куку, она рана коју је задобио у години великог пораза, 1813, и коју је, изгледа узалудно, лечио у Бечу.
У тај га је час заболела рана у куку, она рана коју је задобио у години великог пораза, 1813, и коју је, изгледа узалудно, лечио у Бечу.
Мирко их, онда, није био чуо, али је, према Стамбол-капији, корачао све теже; све га је јаче болела рана у куку, а небо је, изгледа, било све нејасније. То му је било треће пролажење.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ој, не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!
дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. XЛ ИИ ПОНОЋ Поноћ је, У црном плашту нема богиња.
----- Ал' ја видим једног старца, У дубини даљних дана, Седа коса, борно чело, Прошлост му је пуна рана. На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми!
И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи нам је прошло пола дана; У помирењу мучном пола ноћи.
бих у ноћима страшног искушења, Кад дамари бију к'о чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми Време дâ све моје дане Што би редом дошли с далеких крајева, Да их све од једном, као
Неко их стеже, а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене!
И једна мисао, као рана, опомињала га је вечито на његову сунчану обалу, тамне вртове, и мирне статуе. И заједно с таласима и ветровима, он је
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кад им исприча да је при једној хајци био рањен и да је угинуо од задобијених рана, њен најмалађи синчић удари у плач.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
у дворишту до нас, кобно и промукло урла, те се његови дивљи И злослути тонови топе у самим мојим грудима, и пуним рана и пијаним од неизрециве сласти освете.
А тамо ми се она рана све више ширила, па ми и празници код деде преседоше, јер сам у души стално осећао неку горчину и понижење због оне
Није баш права правцата рана, пре му дође као нека контузија, али свеједно, честитај ми контузију, и ’оди да се јуначки пољубимо.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На сјеновитој страни, кугле су биле угашене. Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац.
Влакна вегетативног прорасту ткиво свијесног живота као голем тумор, и рана се на површини свијеснога сабласно шири, наочиглед расте и расте језиво нечујно, као рупа на дудовом листу под устима
Лутао је блатним улицама предграђа, међу гомилама наслагане цигле, уз нахерене тарабе, гацајући преко локвица. У рана јутра сусретао је домаћице које се враћају с тржнице с торбама препуним зелени, крвава меса, бритког порилука, а оне
И опет се почне одвијати врпца дјетињих сјећања. Рана јесен пред бербу, изузетно кишљива. „Црвена кућа” на осами, у виноградима преко бријега што се диже над нашим мјестом.
И често сам се питао у чуду: одакле на једном Ја тако малих, тако незнатних димензија тако предубока рана повријеђености? Несравњиво већа рана него само тијело на коме се она налази!
Несравњиво већа рана него само тијело на коме се она налази! А такав један примарни фитиљчић који све у човјеку упаљује и покреће понекад
Јер то није било какав генерал. То је необично крупна звјерка, хисторијска личност. Један живи монумент. Пет рана, и пет највиших одликовања за те ране.
— А зашто не би била? Завидиш ми можда на њој? — Свакако. Xоћеш ли ме научити тој вјештини? — Чему? Превијању рана? — Не, него томе како се не сумња у вриједност опипљивога. — Е, то је већ теже...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. — Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. — Зар није Ђорђе погинуо?
рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.
С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. — Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко
XXИВ Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Слегоше се комшије око њега: — Што јечиш, болан? Која ти грдна рана? А он јецајућ: — Изружила ме жена, па ми не може јуначко срце одолити.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У природи има много дана, Мутних, тамних као ноћи крило, У животу има много рана Само зато што је снова било. Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој
Ја ћу заспати. Бол ће тога дана Изгристи срце, моју глад љубави; Смрт ће опрати трагове од рана. Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким. Рођење своје заволећу гробом.
Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век. Још остала жеља ми што са мном путује, Лепа као анђео, к'о последњи лек.
Ал' кад освојисмо обалу Јадрана, С ужасом нам трубе знак повратка даше: И ми остависмо крв из својих рана, И наше заклетве, и гробове наше. И гле! сви гробови испратише живе!
сузе за оне младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.
Кроз моју душу, преко страха, рана, Прође победа, вера, нови зраци, Осмех и лице зоре доброг дана, И просто име: сељаци, сељаци.
Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.
И ја осетих да су зраци ови И ноћ што иде да се спусти лако На крв из рана и обале речне; И ја осетих да су људски снови Увек земаљски, без доброте вечне, И зашто људи да умиру тако.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Остали свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце
сам јој и о Косовки девојци којаје по цену живота и слободе дошла на Косово поље да охрабри хероје који су умирали од рана; о Јевросими, мајци Краљевића Марка, националног хероја српског народа, чији су савети били једина звезда водиља Марку
га схватио, осећао сам се исто тако сигурно као што сам се осећао у улици Кортланд стрит када сам прочитао и разумео рана историјска документа Сједињених Држава.
Свака од породица која је ту долазила, имала је много ћерки. Биле су спортски типови а играле су тенис од рана јутра до мркле ноћи, прекидајући повремено игру да би се надметале у пливању у хладним водама Фирт ов Клајда.
Чинило ми се да се Француска још није потпуно опоравила од рана задобијених 1870-71. година и било ми је жао. Две године раније пролазио сам кроз Париз на путу из Порника у Идвор и
Ова рана искуства помогла су ми да лако схватим електричне и акустичне резонансе. Резултати ових истраживања били су објављени
Њу је, као и Америчко друштво филозофа, основао Франклин и старијаје од наших националних инжењерских друштава. Њена рана појава родила се из услова којеје проузроковао грађански рат.
Ћипико, Иво - Приповетке
Сутрадан легне у постељу, да више не устане, — исприповеди Јурка нагло и уздахну. —Казуј.... — муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости! —А љекар?
И у тому премишљању пред очима долази му израњен Спаситељ, нагрђен и окрвављен од рана оштрих чавала... Парон Зорзи помњиво, уклањајући се да не загази у воду, пожури кући.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Постоје, рецимо, две верзије Увеле руже: рана, која је краћа, а уврштена је у збирку Из старог јеванђеља, и познија, која је дужа, а засебно је штампана 1912.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида. Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам,
Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу свȅта, Мушки започета; И док траје звезде, ма и за облаком, Што и кад не светли
На нама је много рана; Те су ране наши труди. Издајнике штедели смо — Јер имамо ближих груди. Вежбали смо мушке страсти — С којим’
»Стармали« 1887. Др. ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ Уви се, српска школо. У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
без смисла поклон за госта Што својом досадом се забавља Сви смо ми болесни од здравља Од сунца коме је најближа Наша рана недостижна ИИ О хладна ватро која изгараш Свуд око мене а дан не ствараш Не знају куће где одоше људи Нит позна јутро
Краков, Станислав - КРИЛА
Свуда је било много мува и смрада загнојених рана. Мија је лежао одигнут на надуваном јастуку. Жута му се кожа обесила о костуру, лице му је урасло у црну, чекињасту
Или лупи у стену. Запара, зареже, и сече. Када се дим разиђе, стена је расцепљена бела рана, а испод ње крвави вртлог. Иначе би дан био тих. Војници се радовали вестима, које је курир донео из Солуна.
Дим је грозно гушио сушичавог Казимира. Кашљао је, бацао згрудвану крв из плућа, а осећао је бол туђих рана. Велика љубав ширила се из њега. Али то је било само изјутра. Тада је и говорио.
— Док ваша браћа гину на фронту, ви продужавате боловања... И онда је на силу хтео да исправи од рана згрчене руке и ноге. Рањеници су јаукали.
Петровић, Растко - АФРИКА
овако у ноћи још можда изгледам млад; у ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.
Н. тврди да у колонијама није познато да се белац може заразити губом од црнца; требало би да је рана отворена, да буде инфекција крви додиром или храном. Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне? Још је из рана крвца лопила, А модра светлост жишка немоћног Осветлила је таму жалосну... Онда је седи Ђукић издисô...
из недара зрачне одежде Громове вадиш правде вечите, Те њима рушиш тврде палате У којима се роје грехови Из гадних рана бесомучника, Тирана бесних!... Боже једини! Од отпадника вере Христове Ако си икад примô молитву, То прими сада!...
(Отвара врата, нишани и пуца.) Зар крчиш, Суљо? Седамн’ест рана носим са собом, А ти од једне гребеш ледину! (Главаш, наново рањен, посрне, али се брзо исправи, исуче нож и скочи
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Светло сунашце! Колико су дубоких, крвавих рана на бојноме пољу осијали твоји последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом
на дасци, а глава, руке и ноге климатају преко малих носила, а при сваком покрету шибају млазеви крви из отворених рана.
Он се борио јуначки. Загледај, на његовим старим грудима зацело ћеш наћи не један ожиљак од рана у боју добивених. Али Москов је победио. Врли кавкаски горштаци, после дуге и јуначке борбе, подлегли су.
црте на лицу, удубљујеш се у судбу ових покошених живота и више не осећаш ни смрад, ни одвратност од разјапљених рана и нечистоте.
Сви се насмејаше овој игри речи. — Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Ој, не знам је тешит’, Срце ми је стена; Лепше ли је теши Другарица њена. То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!
Дај ми руку, да је стиснем... Јер кад стегне смртна мука, Кад затишти љута рана, Мелем биће ова рука. ХХХ Да је мени шевче и голупче, Да се дики у санак увуче, — Да ми пева, кад о мени
? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам имô
XXВИИ Та, дабогме свака рана Има своје биље, — А мене је очарало Моје — ново миље. Хај, ала је дивна мома Нашла верна друга!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Прислонио сам главу на једнога мртвог и мислим, где ли може бити та моја рана. Цела ми је нога одузета. Хоћу да се окренем на леђа, али болови су неиздржљиви.
На табли изнад његове главе писало је: „Влајко Милутиновић, пешадијски потпоручник.“ Онда су се ређала латинска имена рана на његовом телу. Имало их је десет. Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се.
На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну. Крв је текла из његове ране и црвен поточић цурио низ камење.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ал’ најпосле, кад доби триста рана, Кад хиљаде већ турских глава сруши, Кад Топлица и Косанчић с мејдана У вечној слави нађе место души, Ах, и он
Смртна ј’ рана преваром задана. Беж’ с очију, и опет ти кажем, Беж’ с очију, не видила света, Ласкање нам твоје додијало!
децембра исте године, „у Фрушкој Гори, међ светињом српском”, како је писао узбуђени Светозар Милетић. Одиста, рана смрт Павла Поповића Шапчанина дубоко је потресла омладину у чијој средини је он радио.
гениј” — пише се онде — „позив свој или посве или већом страном испуни, опет колико толико утехе — ал је неизлечима рана кад млад народ младог генија изгуби, који тек што зраком на њега сине одма и премине, као што га је род српски и цео
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
С маленим бројем, али с лавови, Све гора ових снажни синови — И осим турског робља, плена, богатства, Трин’ест је рана донô са собом, Све турског ножа бесни трагови... Па још ме питаш: „Је л’ заслужио?...“ Да га у тебе жена замоли?
МИРА: Умал’ не даде Животу моме рану самртну. Па је ли тешка!... Данче рањени!... СТАНИША: Није ни рана — Не вреди да се тако казива, Кад живот није врелим оловом Убилац тајни груд’ма раздерô. МИРА: А зар је могô?
живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака, Перући рану водом смлаченом Њега ћеш трипут само привити — Зарашће рана... А њим сам многе И опасније ране лечио... Ма шћах вас питат, децо, Куда пођосте? На далеко ли, млади, смислисте?
Рушитељима српске светиње, Слободе свете, цркве Христове, Упропастиоцима царства нашега, Храниоцима рана дубоких, Што их на овима груд’ма несрећним Као аманет сјајне освете За пород чувам срца сломљеног Зар њима, децо?..
у ком угледах Планина ових сиве врхове, Што свога чела модрим тамнилом Усирене те крви сећају: Ратова давних, рана, освете, Мрзости зверске, скотске јарости, Никад милости...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
А сад оков злата. Место мрамор-тела гној неситих рана. Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!
где тисуће мреше Крстарила ти си врх калпака тучних, Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних?
још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана.
Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи; Она је у крви наших вечних рана, И, кушам те, судбо, такву је погреби!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
— Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. На Липару 1866. ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни лист. Тихо и тише, умин из рана оваплоти ме у реч. Целивам стабла, браћу моју редом, милујем ожиљке нежно.
Ако је скрнављење, простите, срце ми је дано. Рад мене мирујете: тихо и тише, умин из рана. То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч.
X Вол, и зацрнело. Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива. Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет.
Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.
чудно сам вичан: јед, пелен ли ми од вас, или мана; мртав од ваше руке, или жив — не зацели се, не озледи ова рана. 3 Загорча ваш мед, чемер заслади; потвора право моје срце тим дубље награди; — удрите, нисам крив.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
БОКВА Wегеріцх (плантаго маіор). Боква, боквица. У народној медицини лишће од б. је саставни део мелема од рана (СЕЗ, 13, 1909, 354; ГЗМ, 1892, 138; ЗНЖОЈС, 9, 49; 11, 263), и од убода (СЕЗ, 19, 235); кувана против грознице и
У народној медицини г., нарочито са бадњиданске вечере, важи као лек од рана (СЕЗ, 40, 80; 83). Бело г. у сну значи сузе, а црно значи веселе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 385). Г.
(јер би је она иначе одмах после употребе појела). Та д. меће се у длан: длан се расече, у њега метне д., и чека седа рана зарасте. Ко има д. у длану, може отворити сваку браву без кључа (Караџић, 1. с.). Д.
Често болеснику вила саопшти лек у сну. Судови и пешкири остају код јасенка; ко би их употребио, распао би се од рана или би ослепео.
К. се радо сади и у дворишту новоподигнуте куће (СЕЗ, 19, 278). »Жута рана« натрља се крушком, па се онда та к. баци на улицу и каже: »Ко ме узме, ко ме загризе, на њега рана, на мене здравље«,
»Жута рана« натрља се крушком, па се онда та к. баци на улицу и каже: »Ко ме узме, ко ме загризе, на њега рана, на мене здравље«, и бежи се безобзирце (СЕЗ, 40, 234).
Л. крпом облажу се болесне очи (ЖСС, 319). Од л. каше праве се облози код опекотина, рана, мицине, запаљења плућа, болова — код деце — у трбуху, гушобоље (ГЗМ, 4, 151; 12 150; Беговић, 249; ЗНЖОЈС, 11, 266;
, ѕ. в. ж. ог.) и перућина (БВ, 16, 401). Угљеном од л. лечи се жива рана (СЕЗ, 13, 358), мана срца (иб., 366): пије се у води код болести стомака (СЕЗ, 14, 225); посипају се њиме ноге кад се
Ко пати од »жуте ране«, он на њу натрља о., баци га на улицу, и бежи без обзира: ко тај о. узме, на њега ће прећи рана (СЕЗ, 40, 234). О. љускама покрива жена брадавице на прсима, да јој мора не би шкодила (ЗНЖОЈС, 7, 139).
, 236; ЗНЖОЈС, 9, 47), краста и рана (СЕЗ, 40, 83; 236; ЗНЖОЈС, 11, 269). Сок од свеже с. лек је од скорпијиног уједа (ГЗМ, 4, 163).
грознице (ЖСС, 281; ГЗМ, 4, 164), и коме је »срце отекло« (ГЗМ, 4, 164; 20, 352; ЗНЖОЈС, 14, 94), од падавице, против рана, и »кад се ко отрује« (ГЗМ, 4, 164). СТЕЖА Гäнѕеріцх (потентілла анѕеріна). Стежа; дивља перуника (СЕЗ, 19, 216).
Ћипико, Иво - Пауци
— И он се наново обрне к Иви и гледаше му смијући се равно у очи. — Боже мој, зашто ми живимо! Све је за вас! Рђава рана до бога, а уби труд! Па и оно невољне наднице ваља код вас сарчити. Ето, од сванућа, па до мрака ... Дуг дан, брате!..
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ја бих видео да сам му био на сметњи. Ја бих то свакако видео. Јелена Лаушева рана је нагло букнула. На површини красте појавили су се танки кончићи гноја и крви.
Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен − упита Лауш. Тако је, одговори монах: погрешно. Рана не трпи неуку руку. Знала сам да ће се све то на крају окренути против мене.
Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час. Рана се била разбуктала, злоћудна болест је захватила читав кук и бутину.
Кула је била празна, ми утучени, ојађени, свадљиви и горки. Лауш је лежао болестан, рана му се најпре замирила, онда се позледила, опет замирила па опет позледила.
Јелена Лауш је најзад излечен. Тако је рекао Доротеј. Рана се смирила, каже, болест је укроћена и неће бити опасности да се поново поврати само ако будемо пажљиво чинили оно што
Не знам докле ће то трајати. Лауш се опоравио. Рана му је зарасла и мада још помало храмље, осећа се толико добро да понекад узјаше коња и тера га да каса укруг у доњем
Каже, у једном даху, псар Алексије да Доротеј лечи од рана задобијених у боју против нас. Опоравља. Крпи. Вест је вредела педесет златника, а ја сам ето из кесе извадио само
А он тамо неуморно ради око посекотина и рана. И сам сам га видео, мада су ми очи ослабиле, како на једној пљоснатој стени превија руку некаквом главатом базвркану.
„Дужност нас војника је да се боримо против непријатеља. Да гинемо, то нам је дужност, да патимо од задобијених рана, и то нам је дужност. Да служимо.“ Диже обрве, протрља дланом наборано чело.
Када се нашао међу њима, оно што је умео да види била је само патња убогаљених и крв која липти из отворених рана. Око себе је чуо вапаје умирућих. Били су тако беспомоћни.
Оно што је можда личило на крв, густу тамноцрвену крв из ратникових рана, биле су мрље проклетих дудиња, модрице по врату су потицале од дивљих зуба или оштрих ноктију младе помахнитале
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана. И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови, Оживеће премалеће, Старе жеље, стари снови.
и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните звуци, 3воните онда
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која осветљава ову хартију. Рана и блага септембарска ноћ се спустила, а на обема обалама Дунава трепере безбројне светиљке Будима и Пеште.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Ова прва напуклина, „рана“ у инфантилној свести представља и тренутак сазревања, прву „лекцију“ о неумитности живота.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
на салаш, дала им стан, а госпа Паву поставила за врсту надзорника над амбарима и стајама у које се товари продата рана, и које закључавају купци. — Зет ми шантав, надзорник ми шантав. Држи се, Станојла!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела... Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници. — Добро је, није ушло дубоко.
“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи.
— Чији је то вод? — Потпоручника Војина... — Ух, богаму! — учини потпуковник Петар. — Он се једва опоравио од рана... Око још није залечио. — Хтеде још нешто рећи, али позваше га на телефон.
Између осталога било је и ово писмо. Његова рана била је у почетку доста тешка. Напрсла му је лобања на неколико места. Шлем га је спасао од сигурне смрти.
Приђосмо. Сара чизме била је улубљена и кожа на њој напрсла. — Е, срећна ти јуначка рана! — дирали смо га сви. — Не би било рђаво да је ударило малчице јаче, колико да се завуче под кожу! — шали се Ђаја.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Господе, рана! Мрка другарицо, афазијо! Мрле! Пишем седам немогућих речи над хартијом: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...
болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана. У мени цвиле душе милиона; Мој сваки уздах, свака суза бона Њиховим болом вапије и иште...
1908. О БОРЕ СТАРИ... О боре стари, мучениче сињи, Громом су твоје прси раскрхане И нова рана све те више кињи. Опаљен гледаш у оловне дане, И нигдје сунца да се теби јави, И боли тресу рањене ти гране.
О, лијепа поља! о лијепе луке! Не носим вам ништа доли душе голе, Жуљева и рана, што пеку и боле, Невоље и глади и скрхане шљуке...
И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.
Цврчак цврчи с храста, И караван миче. Стари друм се праши. 1918. КОЛЕБАЊЕ Низ литице хума насмијана, блага, Рана вечер слази сврх воде и трска.
Оживи мене, ноћи богом дана! Ступи, и тихо преко мојих рана Положи твоје меко, топло крило! Узми ме, дигни, и са мном одброди Негдје далеко, незнаној слободи, Гдје нигда
По растрту мору, кô по меку платну, Падали су први галебови. Неђе Молитва је рана у звону И клатну Јецала. Све гране, путање и међе Пјевале су пјесму.
''Ја ћу, драги, тихо спустит Руку поврх рана тијех, И крв неће више тећи, И нестаће бола свијех.'' Ја не могу устат, драга, Крв из главе тече моје; Кад ми
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ако освоје Делиград, освојити „сву нашу Србију“. Више него рана пеку га страдања Србије. Милош Поцерац је јуначка песма за себе.
је у град па доносе чедо у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана.
Како таде, тако и остаде, да и данас онђе иде рана: зарад чуда и зарад лијека, која жена не има млијека. 4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА Вино пије силан цар Стјепане у
Кол'ко Марко тежио на правду, тол'ко моли Јевросима мајка: „Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога!
паша бише и убише; деветога бити започеше, погибоше два Мрњавчевића, бан Угљеша и војвода Гојко, Вукашин је грдни рана допô, њега Турци с коњма прегазише, и њиова сва изгибе војске.
Истом они тако бесјеђаху, ал' ето ти слуге Милутина, носи десну у лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине?
У језеру находи гиздава господичића љуби Лазарова. Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати: „А тако од рана, разбојниче, оздравити, кадно ми си, делијо, исред поља од Косова, знаш ли мени штогоди за л'јепу господу, разбојниче
Не познаш ли, Милице, л̓јепо лице, Милице, кад му лице с̓јеваше како цв̓јеће мјенделово, а сад му је од рана и болести потамњело, а пунице моја? Ово ти сам утекô са Косова рањен поља.
Ђевојка је за бога примила: баци њему један крај од платна, извади га води на обалу. На јунаку рана седамнаест; на јунаку чудно одијело; о бедри му сабља окована, на сабљи су три балчака златна, у балчацим' три камена
сабљом исјекао, другу војску Шарцем погазио, трећу војску пред цара догнао; ал' се Марко љуто изранио: седамдесет рана допануо, седамдесет рана од Арапа; пак он цару паде преко крила; пита њега царе господине: „Мој посинко, Краљевићу
војску Шарцем погазио, трећу војску пред цара догнао; ал' се Марко љуто изранио: седамдесет рана допануо, седамдесет рана од Арапа; пак он цару паде преко крила; пита њега царе господине: „Мој посинко, Краљевићу Марко, јесу ли ти ране од
је сану вјеровати, вјеровати сану и биљези, ја ти, ујо, хоћу погинути, погинути у твоје сватове, јал’ погинут, јали рана допаст. Мој ујаче, да од бога нађеш!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Забљесну га рана јутарња свјетлост и он зачуђено затрепта. — Пази га, свануло! А гдје ли сам ја ово? Пипну се је ли остао читав и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Од сеј доби чувај добро то излечење, да пак не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему
Плашим се и зато, што у божији виноград по заповеди му не идох, од рана до вечера пословати. Од младости до старости не служих Богу, него сам себи. Нити чекам и једнога новца узети плаће.
Ваше пливање је на широку, у гњурном таласу погубљено. Рана сасма позлеђена бриди; болест нејма здравља ни облакшања: лакомство без изма, и џимгризање, живот расхаљен; од сад
РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда чујеш ко
проју и остало жито прихватно за нашу телесну потребу и животињу, и видимо пољске усталце где раде о том и труде се од рана до рана излазећи на послове, и доста се проматрају како би добро и много посејали усева ради своје и наше потребе,
остало жито прихватно за нашу телесну потребу и животињу, и видимо пољске усталце где раде о том и труде се од рана до рана излазећи на послове, и доста се проматрају како би добро и много посејали усева ради своје и наше потребе, — него
Дође над њега и пожали га, не кте га проћи, него сјаха с коња, опра га од рана вином и помаза зејтином, зави га крпетинами, пак га посади на свога коња, донесе га у један бирцауз и онде га предаде
Не да не радимо о добаљању свакојаких књига еда би не допали без њих смртних рана. Не злато ни сребро да код себе тутољимо и кријемо, бисер и камење, него многе књиге да скупљамо!
Шише ни голише нејма у томе, господара ни рђаковића. РАСИПНОЈ ГОСПОДИ Да не повређамо наших душевних рана, него и остатак да излечимо, не дуга нам у послу дна мотрећи, него врлу надницу, многу плаћу чекајући!
А бијаше жетвено доби тадар, те онога дна од рана до ручано доби по земљи израиљској помре седамдесет хијад мушке исто феле људи.