Ћипико, Иво - Приповетке
Машем јој шеширом, а она ми одвраћа бијелом марамом. Гледам је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове;
Ћипико, Иво - Пауци
— Збогом, опрости! — чује се жамор раскиданих гласова. И вријеме пролази, пароброд већ закреће полагано. — Збогом, праштајте!