Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Друг Василије Бариловац, село Горње Калиње ... Старина стругну дугим кожухом и растужено гргутну: — Јес видио, Душане: Василије, и то још друг! Како мене лијепо почитује мој унук.
— Ево мене моје рођено кумче не познаје. Гледа, а не познаје. Пантелија растужено опусти руке, а онда уздахну, прекорачи рампу и пребаци руку преко сељакова рамена.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Ја сам, Аћиме, пре тебе много шта морао да знам — рече растужено. Срете Аћимов поглед: он му ништа не казује. — Србија није оно што људи преко Саве и Дрине мисле о њој.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Али, заиста, доста сам плако. Растужујући је зора, И хладна рупа где, у залазак балсамски, Једно дете чучећи, и растужено, спушта Брод свој, слабачки, ко што лептир је мајски.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечаци Липова?