Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
срећан што постојим, што постоји овај насип, ова пруга на њему, мочвара испод њега и на малом језичку сувог земљишта Рашидина кућа с двориштем пуним вишања и деце.
- Ако хоћете да умрете, умрите кад ја нисам на линији! добацио је док смо трчали низ насип. Рашидина рука у мојој била је узнемирена као уловљена птица. - Могли смо бити сада... Могли смо бити сада...
- Како је забаван мали Емилијан! - рекла је Бароница и закикотала се, аја сам осећао како се Рашидина рука хлади у мојој. - Доћи ћемо други пут! - рекао сам. - Рибе сад спавају. - Мислите?
Као и увек кад бих мислио о томе, почињао сам да мрзим самога себе. Рашидина је рука још била на мојој, а очи су јој биле засењене и срећне. - Морао си мислити на мене кад си оно писао?
Негде при дну себе колебао сам се између педесетице и шамара, а онда је Рашидина примедба да је педесетица једини начин да га се отарасимо, коначно, одлучила.